Прочитај ми чланак

ЂОРЂЕ ВУКАДИНОВИЋ: Време чуда – како да се Србија излечи од Вучића

0

Ако случајно мислите да је ово што предлажем „нереално” или „тешко оствариво” – сетите се само бајковитих обећања и прича о градовима, каналима, возовима и другим чардацима ни на небу ни на земљи.

Док свуда око нас све пршти од дешавања, српска јавност и српско друштво као да блажено почивају у својој постконфликтној идили („Србија је своје ратове завршила”) и виртуелној „постисторијској” летаргији сатканој од бесконачног низа премијерових спољнополитичких успеха, блиставих победа СНС-а на локалним изборима широм земље и вазда нових, мегаломанских пројеката који ничу као печурке после кише, и чији је број обрнуто пропорционалан броју обновљених и новосаграђених кућа у поплављеним подручјима.

Тако се само у последњих неколико недеља већ етаблираном и прослављеном „Београду на води” придружио и „Теслин град”, затим пруга Београд–Подгорица–Скадар–Тирана, аутопут до Сарајева, а сада, ево, након премијерове посете Пекингу, и супербрза пруга од Београда до Солуна.

vukadinovicCB
О АУТОРУ

Ђорђе Вукадиновић је дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду 1987.
Од 1990. године ради на Филозофском факултету у Београду на предметима Увод у теорију друштва и Филозофија политике.
Бави се темама из класичне и савремене немачке филозофије, филозофије историје и политике, као и актуелном политичком публицистиком.
У више наврата члан управе Српског филозофског друштва и учествовао у уређивању стручних часописа и публикација од националног и интернационалног значаја.
Објављује аналитичке чланке по домаћој и међународној периодици.
Стални је колумниста Политике и НИН-а, политички коментатор РТС, као и више страних ТВ станица.
Оснивач је и главни уредник часописа Нова српска политичка мисао.

Само се бринем да ово последње случајно не угрози онај претходни напредњачки пројекат, канал Дунав–Морава–Егеј, министра Бачевића. Али ваљда неће. И једно и друго би требало да раде Кинези.

А зна се да Кинеза има много и да имају много пара (скоро као шеици) које једва чекају да потроше на балканске дневнополитичке пропагандне фантазије. (Што, да не буде неспоразума, нипошто не значи да са Кинезима не треба озбиљно сарађивати, али на реалној основи и плановима.)

Један мој пријатељ, који је пратио медијске најаве и одјеке овог најновијег Вучићевог пекиншког чуда сажео је то на следећи начин: „Први дан је најављена могућност изградње супербрзе пруге од Будимпеште до Београда. Сутрадан је та пруга већ стигла до Солуна и Атине. Да је премијер остао само још који дан дуже, вероватно би прошла испод Средоземног мора и избила до северне Африке.”

Али шалу на страну. Имам утисак да овај светски политички метеж српској власти чак савршено одговара, и то у двоструком смислу. Разуме се, привремено.

Али шта то па у политици и животу привремено није? Власт, наиме, непрестано симулира тешку драму и притиске којима с муком одолева и због којих, ето, не може да испуни баш сва своја обећања о бољем животу.

А грађани, или барем највећи део њих, не удубљујући се превише у материју, размишљају отприлике у стилу – „ма, добро је, само нека смо живи и нека је глава на раменима, видиш шта се све дешава”.

Другим речима, спољнополитичка фрка и неизвесност служи власти да амортизује и одложи унутрашње незадовољство због политичке репресије и изосталог економског напретка.

Спонтано и иницијално, српска јавност је у овом геополитичком конфликту у огромном проценту на страни Русије. Али кад овај спонтани став прође кроз медијске и друге филтере и омекшиваче („наши пријатељи су и на истоку и на западу”, „нека свако гледа своја посла”, „шта има ми ту да се мешамо”, „ни нама није нико помогао”) добија се неки мутан политичко-психолошки амалгам прилично сличан ономе што говори актуелна власт.

Добро, а шта би требало радити? (Већ чујем коментаре типа: „Лако је критиковати. Шта ти нудиш и предлажеш?”) Пре свега, није лако критиковати, поготово разложно и конструктивно.

Лакше је ићи низ длаку и удварати се моћницима и власти – док су на власти – а онда, рачунајући на брз заборав публике, и саме склоне таквим обртима, у следећем моменту преврнути ћурак и гудити другу песму, која је милија и дража новим властодршцима.

Дакле, шта да се ради?

Укратко и дословно – све супротно од онога што ради актуелна власт (на страну што су нешто од тога, или већину, радили и они бивши, али то не може бити вечити алиби).

1. Суспендовати преговоре о прикључењу ЕУ, с обзиром да они – барем у облику у којем са сада воде – само продубљују проблем и воде новим уценама и све дубљој економској и политичкој колонизацији. Потпуно је јасно да је ова политика „и Русија и ЕУ”, коју на речима спроводи влада Вучића и Дачића, нереална и неспроводива барем колико и она претходна („и Косово и ЕУ”) и да представља само маску за одустајање од суверенитета и заштите националних интереса.

2. Треба престати са самообмањивањем и обмањивањем саговорника и на Истоку и на Западу. Јер овако делујемо неозбиљно. С једне стране, нарочито по руским и „патриотским” медијима, остављамо утисак да само што нисмо ушли у ОДКБ и друге проруске асоцијације. А, са друге, опет, навелико прилагођавамо војску НАТО стандардима и сваки час вежбамо са НАТО јединицама и партнерима.

3. Зауставити ову погубну и свеопшту приватизацију. Треба продати, тачније, ако купаца нема, поклонити или отписати оно што нема перспективу. Али оно што добро ради и што има перспективе треба сачувати у државним рукама и од тога направити окосницу државног суверенитета и националног опоравка.

4. Прекинути цензуру, деблокирати јавност и отворити медије за дебату о виталним националним питањима и правцима развоја, јер се само тако може спречити једноумље и растућа друштвена склероза. И само у таквој дебати се можда могу појавити и неки бољи предлози и идеје од ових који су тренутно у оптицају.

Ово је, наравно, само скица, о разради можемо говорити други пут. Али мислим да је концепт јасан. Не тражим ауторска права. Бићу срећан ако се нешто од овога што предлажем реализује, па ма ко од тога – укључујући и актуелну власт – убирао политичке дивиденде.

А ако случајно мислите да је ово што предлажем „нереално” или „тешко оствариво” – сетите се само бајковитих обећања и прича о градовима, каналима, возовима и другим чардацима ни на небу ни на земљи са почетка овог текста.

(Политика)

16 коментара “ЂОРЂЕ ВУКАДИНОВИЋ: Време чуда – како да се Србија излечи од Вучића

  1. promilko каже:

    Imaš ti Kume dobru ideju.Treba oformiti DOBRU komunalnu službu da spere ove fekalije sa i oko vlasti,ili jedan manji gradjanski…metež.

  2. Бора каже:

    Кад видим ове доле млаке и дефетистичке коментаре оних(предпостављам самосвеснијих посетилаца овог сајта) шта остаје ѕа остале србе и аутистичне бивше радиале?Вукадиновићу свака част.

  3. Мики каже:

    Још да обезбиједи радну снагу и све има да пршти од рада.

    1. dragan каже:

      Posto je narod sazvako arape picousti im servira Kineze…posle Kineza ce mu sledeci specijalitet kuce verovatno biti dovodjenje Mongola na neku magarecu livadu onog idiota iz bajcetine.Sve pod parolom „Gradnja ne sme da stane“……

    2. Мики каже:

      Мој коментар се односио на ово „Дакле, шта да се ради?“, од овог углађеног чике горе.

  4. kosingas каже:

    Дивно, бриљантно, он предлаже!!!
    А ми смо сисали весла?!
    А кога буразеру предлажеш, ко је тај који може да испуни ове твоје ставке?

    1. Суспендовати преговоре о прикључењу ЕУ.
    Фантазија, а ко ће их суспендовати? Народ?

    2. Треба престати са самообмањивањем и обмањивањем саговорника и на Истоку и на Западу. Јер овако делујемо неозбиљно.
    Наравно да треба, али ко може да учествује у разговорима са Истоком и Западом? Народ?

    3. Зауставити ову погубну и свеопшту приватизацију.
    Одлично!!! Зауставићемо је ја и ти или још двоје троје са овог сајта!!!

    4. Прекинути цензуру, деблокирати јавност и отворити медије за дебату о виталним националним питањима и правцима развоја, јер се само тако може спречити једноумље и растућа друштвена склероза.

    Овде морам да се насмејем, јер уредници тих медија који имају плате од 3 до 5 хиљада еура немају потребу да отварају медије за дебате и да укидају цензуру. Чак и да буде како је наведено, ко ће да укине цензуру? Којој власти то игра?

    Просто, надрљасмо – филозоф води политику?!
    Јасно ми је да кад се неко бави филозофијом има потребу да прича а да ништа не каже, али овај га претера.
    Ено, само чекају да ми дамо добре предлоге па све усвајају у скупштини.
    Нама треба револуција и револуционари, војници и јунаци, слободарски народни покрет… филозофа, утописта, драмосера и политичара имамо и превише!!!

    1. karaulac каже:

      Пријатељу, све почиње од идеје, а после иде акција. Акција без идеје води ка поразу. Вукадиновића читају, и он се бори против једноумља овим чланцима. Велика је ствар што такви људи још увек постоје.

    2. sladja krstovic каже:

      Косингас, Вукадиновић је политиколог, али се слажем са овим што си написао. Јасно је ово и малом детету што он констатује. Србија би морала да се блокира да би се одблокирала! Наиме, кад би апарат силе, војска и полиција, престао да служи овом режиму, другачије би стање било. Али, не, ево полиција тражи да јој се повећају плате и бенефиције како би наставила да врши репресију над народом.Војска је постала НАТО слушкиња. Разноразна приватна обезбеђења броје неколико десетина хиљада дугих цеви, која су такође у заштиту пљачкаша и оваквог система. Просвета и здравство, као велики системи стану само због плата и ниједног се друштвеног проблема не дотичу. Правосуђе, уместо да одбије да ради по колонизаторском систему, само тражи и, наравно добија све веће привилегије. Када би ови делови система стали и одбили да уништавају свој народ и државу, окупација не би могла да опстане, бар не овако монструозна. Поздрав

    3. Zoran Cvetkovic каже:

      Revolucija?Zar nisi sam rekao-ti,ja i dvoje,troje sa ovog sajta?!Trpece jos ovaj pali narod dok se ne digne..

  5. М каже:

    ђаво да га носи!ШТО ПРЕ БОЉЕ ЗА СРБИЈУ! МАРШ ИЗДАЈНИЧЕ

Коментари су затворени.