Прочитај ми чланак

Доследност проф.Антовића:Не пристајем на сарадњу са установама које ћуте на насиље

0

Уредништво Српског медицинског часописа лекарске коморе Србије, недавно је упутило писмо професору Јовану Антовићу са предлогом за сарадњу и објављивање чланка у њиховом часопису У писму је истакнуто да би било веома значајно да резултати и сазнања професора Антовића из његових предавања буду преточени у рад који би био објављен у часопису, како би се ширила стручна јавност упознала са његовим доприносом. Подсетили су да часопис излази на српском и енглеском језику, обезбеђен превод, да је бесплатан за ауторе и читаоце, и да носи национални значај уз високу академију. Међутим, професор Антовић, одговорио је на овај позив, управу у истом духу као што је поднео неопозиве оставке и на своје ангажмане у Србији: на Медицинском факултету у Нишу, као и на Медицинском факултету у Крагујевцу, где је био у звању гостујућег професора и ангажован на успостављању међународне сарадње са Каролинска институтом, како је истакао због ситуације у Србији: нарушавања људских а пре свега студентских права, драстичног нарушавања аутономије универзитета, хапшења и пребијања студената и грађана од стране полиције, понашања републичких власти предвођених председником државе. Његов одговор преносимо у целости.

,,Госпођо Ашанин,
 
у овом тренутку ја нисам заинтересован за тако нешто. 
 
Вероватно нисте имали прилике да видите моје јавне иступе у последње време (након Видовдана) где сам ја у јулу месецу због  наведене ситуације у Србији,  нарушавања људских а пре свега студентских права, драстичног нарушавања аутономије универзитета, хапшења и пребијања студената од стране полиције, понашања републичких власти предвођених председником државе, поднео оставку на место визитинг професора у Крагујевцу, прекинуо сарадњу у оквиру Еразмус програма и поднео оставку на место одборника у скупштини општине Сокобања јер не желим да таквом понашању ја као појединац дајем легитимитет.
 
Ситуација не да се није поправила него се драстично погоршала. Сада се већ на улици од стране полиције и параполицијских снага брутално пребијају и малолетници а голом и босом детету од 12 година се на руке стављају лисице које не могу да стоје јер су превелике за те мале ручице. У последњих 48 сати интервентне јединице полиције са жандармеријом су упале на један факултет новосадског универзитета (што се у Србији није десило последњих више од 100 година).
 
Лекарска комора се није огласила ни једног тренутка чак ни када је један од колега ухапшен иако је његово једини „злочин“ био да је пружио медицинску помоћ једном од демонстраната.
 
То ме наводи на закључак да њено руководство (за разлику од доброг дела и вероватно већине чланова) подржава овакво понашање према студентима и граћанима те ја због тога не желим ни да лекарској комори дајем било какав легитимитет.
 
Свестан сам да ће нека младе колеге остати ускраћене за нова знања али ја сам увек био и увек ћу бити доступан било коме од колега за лични контакт. 
 
А чланак ће остати за нека боља времена у некој другачијој Србији коју се надам да ћу и ја дочекати ако Бог да.
 
Како чинили тако нам Бог помогао.“
 
Јован Антовић
 
 
Jovan P. Antović MD, PhD, 
Professor, Senior consultant
Coagulation – Clinical Chemistry, 
Dprt Molecular Medicine & Surgery, Karolinska Institutet 
Clinical Chemistry, Karolinska University Hospital
 
 

Проф. др Јован Антовић је лекар и научник српског порекла, професор је клиничке хемије, запослен у Универзитетској болници Каролинска у Шведској. Специјализовао је интерну медицину и хематологију, а светску стручну јавност је задивио својим доприносом у области коагулације крви и савремене лабораторијске дијагностике. Члан је више међународних научних удружења, а у Србији је познат и као глас разума у време ковид кризе, када је јавно критиковао политизацију медицине и непоштовање научних принципа. Антовић се залаже за етику, доказе и слободу избора у медицини, и важи за једног од најугледнијих представника српске дијаспоре у Скандинавији

 

Одбијање професора Јована Антовића да свој рад објави у Српском медицинском часопису, показује његову доследност и неодутајање од принципа.  Својим одговором он шаље јасну поруку, у условима у којима се врши репресија над студентима и грађанима, у којима институција и стручна тела као Лекарске коморе ћуте, нема места за давање легитимитета . Његов став представља лични побуне  и пример солидарности са онима који трпе насиље, али и подсетник да научни и професионални рад могу имати смисла тек у друштву у коме владају слобода и достојанство.