Прочитај ми чланак
(Драгољуб Збиљић)
Ако се настави да за плаћен рад и функцију и даље нико од плаћених од народа „првака“ ништа не одговара – ми ћемо се као држава и народ све брже приближавати буквалном амбису и за државу и за народ, из кога ћемо се касније тешко избауљати.
Већинско латиничење Срба – које је, после десетак векова борбе за затирање српске ћирилице преко, најпре, католичења и истовременог латиничења дела Срба највећим делом на подручјима данашње Хрватске и Босне и Херцеговине – успело је тек после вишевековних жестоких отпора Срба и на подручју на коме данас живе већински православни Срби (у Србији и Републици Српској).
Осим у време окупација Срба, када су привремено окупатори забрањивали Србима ћирилицу (Први светски рат и у НДХ) и замењивали је стопостотно латиницом, српска ћирилица је враћана међу православне Србе као једино писмо у језику Срба. То је бивало тако – како то сасвим тачно објашњава један од најбољих истраживача и описивача историјата судбине српског језика и ћирилице проф. др Радомир Животић – све док:
„У прошлости су српски језик и ћирилица били светиња српског националног бића. Кад је цар Јосип Други у Војводини одлучио да се у школама учи немачки језик и латиница (да би немачки надзорници могли да надгледају рад у школама) – српски прваци су се побунили и цар је променио одлуку“, рекавши, „Тај национ је јако поносан на свој језик, на своју веру и на своје писмо и у то му не смемо дирати! Ја нећу да у том делу своје царевине имам неприлика.“[1]
Данас сви знамо до чега су доведени српски језик и српска ћирилица и да они, после комуњарских налога у време Новосадског договора о српскохрватском / хрватскосрпском језику (1954) и после њега немају никакав ваљан, а камоли статус „светиње“. Злоупотребљене су у време Југославије, посебно у време комуњарске власти после реченог Новосадског договора српске институције за језик и писмо, а пре свих Матица српска, САНУ и њен Институт за српски језик и писмо, да се – сада на лукавији начин (под декларативним одређењем о „равноправности писама“ и само за Србе у целом свету „богатства двоазбучја“) – српска ћирилица сведе на одумирућих десетак процената опште употребе у језику Срба и у Србији! И то се институционално линчовање српске ћирилице међу Србима и даље спроводи и у Србији у условима када постоји јасна одредба у првом ставу Члана 10. Устава Србије да „у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“. Чак се данас и Уставни суд у Србији злоупотребљава од неког другог или од самог сербе (!) да његове судије налазе у Члану 10. Устава Србије непостојеће „латиничко писмо српског језика“, што се најбоље видело и 2013. године у погрешном образложењу (свакако неуставног) Члана 26. Статута АПВ о уведеном уставно непостојећем „латиничком писму српског језика“.
А шта чине и да ли су се побунили због данашњег латиничења Срба данашњи „српски прваци“ у личности и делу председника Србије, на пример, ранијег Бориса Тадића и данашњег недавно и факултетски образованог (с извесним закашњењем) Томислава Николића. Када је Удружење „Ћирилица“ писало председнику Тадићу и, истовремено, другим „допрвацима“ допис под насловом „У некаквој окљаштреној (осакаћеној) Србији не морамо да окљаштримо и свој језик“[2] и када смо их замолили да свако од њих у свом ресору за који је задужен и плаћен учине минимум, тј. да затраже да се свуда у Србији у српском језику институционално поштује уставна обавезност о службеном писању српског језика српским писмом, од петнаестак „првака“ и „допрвака“, јавили су се само саветник председника Тадића и тадашња председница Скупштине Славица Дукић-Дејановић. Саветник г. Јордан Живановић примио нас на разговор и обећао да ће пренети нашу молбу да нас прими председник Тадић. И никада за свог мандата нити нас је примио председник нити је затражио да се свуда у Србији примени Члан 10. Устава Србије. Гђа Славица Ђукић-Дејановић одговорила нам је да је „презаузета“, али да ће нас примити чим буде стигла. И – за свог четворогодишњег мандата — „није стигла“ да нас прими ни на један минут!
Дипломирани недавно на неком факултету актуелни председник Србије Томислав Николић, иако је обећао пред избора да ће се, као нико до сада (!), трудити да се спроводи Устав Србије, на послато му писмо ни после близу две године није хтео ништа да одговори.
То значи да – за разлику од „српских првака“ које је малопре овде споменуо проф. др Радомир Животић из ранијих времена – данашњи „српски прваци“ не само да неће да се баве спровођењем Члана 10. Устава Србије о службености српског језика и ћирилице, не само да неће да се баве правима Срба на свој језик са својим писмом ни у Србији него чак неће ништа да одговоре на писмо из „Ћирилице“, као легалне институције самоорганизованих грађана којима су често одузета права на своје писмо у свом језику – што је беспримеран случај у данашњим престижним државама.
А када смо се у вези с лошом и неуставном одредбом у Правопису Матице српске (измењено и допуњено издање Матице српске, Нови Сад, 2010, стр. 19. и 17) обратили званично на седници Скупштине Матице српске са захтевом да се решење питања писма (у двоазбучју) усклади с одредбом из Члана 10. Устава Србије и с целокупном праксом у свету у свим другим језицима (једноазбучје), председник Матице српске проф. др Драган Станић – Иван Негришорац најпре није дозволио да се на седници Скупштине Матице српске о томе гласа. А на наше касније писмо председнику Матице српске и управи (то писмо је објављено у овој књизи) споменути председник Матице није ништа одговорио, угледавши се на државне и политичке „прваке“ а у високотиражним Вечерњим новостима, само нам је посредно поручио да се „на сличне дописе неће уопште освртати и оглашавати“. Тако се Станић као „првак“ из Матице српске поистоветио с државним и политичким „првацима“, па неће ни он да одговара на дописе.
Стога мислимо и убеђени смо да је – ако хоћемо да нешто побољшамо у данашњој државно и научно (у вези са српским језиком и ћирилицом) окљаштреној Србији поправимо – дошло време да и „прваци“ за плаћено а неурађено и(ли) пропуштено да се уради –( одговарају.
Ако се настави да за плаћен рад и функцију и даље нико од плаћених од народа) „првака“ ништа не одговара – ми ћемо се као држава и народ све брже приближавати буквалном амбису и за државу и за народ, из кога ћемо се касније тешко избауљати
