(Новости)
Један од носећих стубова демократије свакако је већинско одлучивање, односно спровођење одлука већине у некој заједници. Нема, вероватно, никога разумног ко би оспорио изнету констатацију. Али већинско одлучивање није и једина претпоставка истинске демократије. Од значаја су и садржина и циљ политичких програма који се упуштају у утакмицу, као и вредносна начела на којима почивају.

Постоје политичари или, тачније, „политичари“ који, кад им то одговара, имају склоност да ову суштинску димензију демократије пренебрегну или забораве. Последице су, по правилу, тешке. И по грађане и по демократију. Кад се већинска воља изроди у терор већине над мањином, тешко је и даље говорити о демократији.

Од времена распадања Југославије, они политичари који се, упркос дубокој националној подели њених становника, тврдоглаво залажу за унитарну БиХ, с муслиманском/бошњачком доминацијом, траже алиби у формално демократском, „грађанском“ начелу „један човек, један глас“, иако његово спровођење значи прегласавање читавих народа.

Конкретно, на референдуму о независности БиХ 1992. године, као да се гласа о подизању цене млека у Швајцарској, тадашњи Муслимани (потоњи Бошњаци) и Хрвати прегласали су Србе и увели земљу у неминовни сукоб. За њих су били битни само голи бројеви и нумеричка већина гласова. Знамо каква је несрећа уследила.

Током рата наставило се са том погубном математиком, али се сада лицитирало бројевима погинулих и/или прогнаних Бошњака, са сребреничком трагедијом као кулминацијом. Акцијом „Гласајмо за Сребреницу“ недавно је диригованим регистрационим инжењерингом у овом граду обезбеђена тесна победа над српским странкама, да би потом покретач те операције Емир Суљагић кренуо у широку коалициону иницијативу „Први март“, којом би се „изборима Република Српска вратила Бошњацима“. Намера је да се грађани за опште изборе 2014. региструју тако да гласају онде где су се изјашњавали на референдуму 1. марта 1992. Као да се у међувремену ништа није догодило и као да већина тих потенцијалних гласача не живи стотинама, па и хиљадама километара далеко од предратног сталног пребивалишта. Није важно. Важни су само бројеви, а не људи…

Најновија епизода, опет у вези с бројевима, овога пута ЈМБГ, спектакуларно је започела у Сарајеву, блокадом зграде Парламента БиХ. Захтева се хитно доношење закона о ЈМБГ како би новорођенчад могла бити уведена у спискове грађана и остварити, рецимо, право на здравствену заштиту. Недоношење поменутог закона свакако ствара проблеме бебама и њиховим родитељима, али је мање јасно (односно више је него јасно) зашто ти „родитељи“ инсистирају баш на верзији закона којом се утврђују регистрациона подручја која пресецају ентитетске линије разграничења на којима почива устројство дејтонске БиХ. Опет ти бројеви и регистрациона подручја!

Може ли се већ једном схватити да кад се у политици људи замене бројевима и започне „демократски“ аритметички рат, по правилу на крају остане мање људи, с мањком демократије и среће?

Ознаке: ЈМБГ, Босна, бројеви, др Дарко Танасковић, марширање