Стабилизација фронта Новорусије

Негде приближно од пада малезијског авиона, украјинске снаге су повећале интензитет напада на читавим линијама додира са проруским снагама и успеле су да остваре у релативно кратком времену, више тактичких продора. Велики проблем ополеченика, је бројчана предност прокијевских снага (тренутно приближно око четири према један у борбеним дејствима), као и изразита преднст у техници и наоружању. Са друге стране проруске снаге су у појединим питањима у предности попут тога што се бране и то на подручју где је становништво апсолутно уз њих, дакле у ситуацији су да воде одбрамбени рат на „својој груди“.

Прокијевске снаге су имале иницијативу на ратишту практично од почетка сукоба, али се током средине јула јавила стратешка шанса за ополоченике након заокруживања „у казану“ великих украјинских трупа и технике уз границу са Русијом, у Доњецкој регији. Ова велика шанса за уништење значајних украјинских ефектива елитног људства и технике је до сада значајним делом искоришћена.

Заузет је велики простор уз руску границу у источном делу Доњецке области, чиме је „казан“ скраћен, на његов западни део, и уништене су значајне украјинске снаге, део је заробљен, а неке јединице су пребегле у Русију. Стрелкову је најзначајније да се „казан“ односно јужни део фронта у целини анулира и то што пре, зароби значајан део тамо окружене технике, чиме би се ојачало наоружање и опрема проруских снага, те ослободе снаге ополоченика за друге правце деловања, да не говоримо о уништењу можда најелитнијих прокијевских снага.

У том правцу он подржава могућност преосталим кијевским трупама у „казану“ да оставе тешко наоружање и технику и повуку се и преко Русије, или им се чак омогући коридор у том правцу, пошто је у језгру сукоба овде остала јединица од око 1500 бораца, уз још неколико мањих формација у дубини територије.

Питање победе на овом правцу и освајања потенцијалног огромних размера ратне технике и наоружавања и уништења елитних украјинских снага, је можда питање даље могућности успешног вођења рата Новорусије.

Наиме протеклих неколико седмица украјинске снаге су готово на свим осталим линијама фронта напале са практично целокупним снгама, чиме у квантитативном смислу не могу да парирају проруски борци, и то је један од разлога зашто је битка у казану толико дуго трајала.

Украјинци су од пада малезијског авиона успели да изврше продор између Луганска и Доњецка и посели пар саобраћајних чворишта, чиме се саобраћај између ове две најважније две агломерације Новорусије привремено могао вршити само заобилазним локалним путевима.

Међутим, велики је проблем свих до садашњих украјинских офанзива за његове протагонисте, био у томе што су на основу своје надмоћи у техници, успевали да улећу у дубину територије ДНР и ЛНР, али без пратеће пешадије, па су се након тога често налазили у окружењу и без адекватног снабдевања, да не говоримо о обезбеђењу бокова, што је у много наврата резултирало не само повлачењем уз осетне губитке, већ и уништавањем читавих јединица.

Најчешће је Кијев као покушај помоћи слао у таквим случајевима ваздухопловне јединице, а некад и десантно-падобранске снаге, што није битно мењало крајњи (врло мало повољан) исход за украјинске снаге.

Као одговор свему томе прокијевске снаге су обично својом далекометном артиљеријом, ваздухопловством, ракетним и вишецевним системима гађали проруске јединице, а још чешће цивиле, или једноставно вршили масовне репресалије уз бројно чињење злочина.

Врло мучан утисак је за Стрелкова и новорусе био приликом последњих размена заробљеника, где су прокијевске снаге испоручивале само лешеве стрељаних и мучених проруских заробљених бораца, који су некада још само давали знаке живота, а са друге стране добијали живе и здраве украјинске војнике.

Ово је и нови велики морални пад кијевског режима са аспекта етике ратовања. Власти у Кијеву рачунају да им подршка Вашингтона може дати покриће у сукобу са Новорусијом и Москвом, укључујући и медијски рат, али у савремено доба информатике, то је све теже прикрити од међународне јавности.

Америчко-руски сукоб и убрзавање промене светског поретка

Санкције које Русија добија од западних земаља, оставиће извесног утицаја на њену економију, али по садашњим параметрима и перспективама, то неће бити неки значајан ударац, као ни за САД које су иницијатор овог подухвата. Чини се да ће ове економске санкције највише погодити земље ЕУ, па стога не чуде вести из тзв. Старе Европе, да се заправо те замишљене и прокламоване санкције, пуном мером неће ни спроводити. Тако председник корпорације Мерцедес објављује да се њима уопште не исплати улазити у систем санкција према руској привреде, што се чује и од многих других фирми које имају великог пословног обухвата са Русијом. Заправо интереси евопских сила, посебно Немачке, Францсуке и Италије су у свестраној и стратешкој сарадњи са Русијом, што никако не одговара англо-америчким центрима моћи, па је и читав подухват украјинске кризе усмерен на кварање тих односа и сарадње, и обрнуто, Путинов тактички однос у свему овоме највише је управо мотивисан одржавању тих стратешких односа са Старом Европом.

Наравно, извесно оклевање Москве последњих месеци, узроковано је и противречностима које су преостале још од Јељциновог периода и слоја тајкуна, неолибералног дела елите, који је интересно окренут глобалистичким центрима моћи, али та питања ће бити «решавана у ходу» у оквиру укупне Путинове стратегије вођења спољнополитичке и аналогно томе и унутрашње ситуације у земљи у (скороој) будућности, што ће у крајњем исходу створити сасвим нове околности у овој светској сили у поновном успону, што сада неће бити тема овог чланка.

Руска привреда је у првом полугодишту 2014. забележила раст од преко 1 %, док обрнуто привреда САД стагнира (по неким показатељима чак има и минималан пад активности и БДП). Веома је значајан финансијски показатељ да поред позитивног спољнотрговинског биланса Русије, која она традиционално има у номиналном износу око два пута већег извоза од увоза као највише последица ниске еластичности тражње њених главних извозних продуката, за које нема супститута на светском тржишту (попут енергената, руда и полупроизвода метала, дрвета и неких производа војне и машинске индустрије) – Русија бележи и несразмерно већи износ својих финансијских потраживања и резерви у односу на дуговања, што је са САД потпуно обрнут случај.

Наиме САД које традиционално, управо супротно Русији имају несразмерно већи увоз од извоза, поред тога бележе и негативан салдо последњих година у финанским токовима. Овај геп Америка већ деценија савладава штампањем без покрића долара, као једнод од светских валута плаћања, чиме се инфлаторни тренд своје привредне кризе пребацује на друге земље света. Међутим, и овде постоје врло наглашене тенденције последњих година, са даљим трендом раста, да се долар потискује из појединих светских регија и начина обрачуна, регионалним валутама (еуро, јен, јуан, рубља, швајцарски франак и др), или чак обрачуном корпа валута. Нарочито земље БРИКС напредују по овом питању у својим пројектима, као и интеграциони процеси на постсовјетском простору. Основање банке за развој при БРИКС и стварање других заједничких фондова, специјални привредни споразуми Кине и Русије, смањивање откупа америчких обвезница и њихова замена другим хартијама од вредности од стране ових земаља, све заједно убрзава копњење екстра-профита које је Вашингтон деценијама убирао у светској економији на основу позиције долара и америчког утицаја у планетарним финансијским и привредним организацијама (попут ММФ, Светске банке, СТО и др.). Отуда, санкције и прави мали хладни рат који добитним нобелове награде за мир Обама покреће према Русији, заправо представља додатну могућност Москви да се догради већ дуго припремани и грађени алтернативни светски привредни и финансијски систем.

Тај систем, који се пред очима САД убрзано гради у за њих најтежим околностима – светској економској кризи и краху неолиберализма, што је заправо само други назив за америчку и атлантистичку привредну кризу и опадање, што се концентричним круговима глобализма пренело и на остатак света, заправо представља у привредној и финансијској сфери планетарне равни развој мултиполарног светског поретка, већ створен претходних година по снази и систему националних економија земаља БРИКС, Г 20 и других нових-старих центара моћи у свету. Отуда заправо украјинска криза представља покушај Вашингтона, као што је то и био до сада случај више пута у савременој историји, да ратним пожарима и регионалним кризама, овај пут у дворишту Русије и у њеном етничко-цивилизацијском кругу („руски мир“ – руски свет) уздрма руску економију и развој и интеграционе процесе на постсовјетском простору чији је понајважнији фактор управо Украјина.

Ово заправо само убрзава низ већ започетих процеса у свету у последњој деценији, чија је суштина прелазак светског поретка од монополарног са изузетном доминацијом САД који је нагло настао падом берлинског зида и дезинтеграцијом СССР – ка мултиполарном, где већ сад егзистира паралелно више светских сила и где је Америка и даље појединичано посматрано водећа, али без могућности као у претхдоне две деценије да самостално креира главне токове у међународним процесима. Америка је додуше још толико моћна да попут обојених револуција, арапских пролећа и др, отвара кризе у различитим регионима света, али више без могућности и да окончава те започете конфликте и кризе према свом сценарију. О томе најбоље говоре сиријска и украјинска криза, али и неконтролисани епилози и прекорети у Северној Африци и Блиском и Средњем истоку – од Либије и Египта, до Ирака и Авганистана. И „мека моћ“ Америке је у паду, о чему најбоље говоре афере Викиликс, Сноуден и др.

Где је у свему овоме Србија: Две Србије, владајућа мањина на годишњем одмору, народ у лавору (који ври?)

А где је у свему томе српски фактор сада? То је посебна тема, рецимо данас је сто дана Владе Србије, и довољно је рећи да у земљи више од половине грађана сигурно не подржава политику власти по питању наставка погубне неолибералне економије, доношење у овом облику Закона о раду који запосленима умањује многа права и повећава обавезе, Бриселског парафа и његове операционализације што у пракси значи постепени нестанак Србије чак и са севера Косова, даље пузање ка ЕУ без могућности разматрања стварног српског интереса у томе у новонасталим и за нас специфичним околностима, потпуну и темељну блокаду медија…

А у парламенту, Народној скупштини ове већинске ставове у Србији не заступа ни један једини посланик, од њих 250, па унисони, владајући и најутицајнији, углавном проамерички медији на територији наше земље, могу до миле воље сада после низа година затезања, да преносе сва заседања парламента, без икаквог страха за постојеће стање. Бројни представници компрадорског дела друштвене елите, политичари парламентарних странака подељени на „плаве“ и „црвене“, представници НВО, државни функционери, аналитичари (такође „плави“ и „црвени“) и бројни сарадници различитих служби, укључјући и оне најзапосленије и последњих година најуспешније по учинку у Србији из западних сила које су нам најмање наклоњене, рачунајући и стварне господаре овог простора дипломатски кор – дакле сви уживају по разним светским дестинацијама и ексклузивним апартманима на заслуженом годишњем одмору, а медији на територији Србије унисоно преносе да је „ситуација под контролом“, својим колажима дебилизације, разбибриге и дозираних вести и спиновања у оном делу програма који се може назвати информативним.

Ипак, искуство и стварно стање привреде, друштва и државе Србије, али још више даљи сценарио који нас чека у „реформскомо правцу“ примене у свету пропалог нелибералног модела, свима њима говори да је ово само затишје пред буру…

(СРБИН.ИНФО, Српска акција)

Ознаке: анализа, Драган Петровић, рат против Русије, српска политика, украјинска криза