Да Србија не иде у добром правцу могу нам сведочити биланси по најважнијим питањима претходне календарске године, као и претходних година, укључујући и почетак ове 2015. године.

Економска ситуација је све лошија, предаја преосталих тапија чак и на самом северу Косова је у току, и биће појачана у следећих пар месеци, социјално раслојавање се повећава, права запослених су битно смањена управо захваљујући новом Закону о раду и даљем наставку неолибералног концепта економије, а блокада медија достиже своју кулминацију. Медијска слика Србије са друге стране, је у све оштријој супротности са стварношћу, па то, полако, али сигурно и у постојећим ограничавајућим околностима деловања опозиције, све већи део грађана свакодневно увиђа.

Суштина политике страног фактора који контролише и надгледа све ове процесе је стварање двопартијског система у земљи, где би обе стране, и власт и гро опозиције били под контролом и настављачи концепта постоктобарског, што је свој врхунац достигло структуром актуелног састава Народен скупштине Републике Србије. Тако данас имамо парадокс да се сигурно више од половине грађана у Србији не слаже са новим Законом о раду, даљим наставком погубног процеса неолибералне економије, потпуном предајом, чак и севера Косова и Метохије, некритичким пузањем и то у новнонасталим околностима ка ЕУ, блокадом медија, а да у постојећем сазиву Народне скупштине њих не представља, дакле ту свакако већ сада половичну, а вероватно и далеко надполовичну Србију ни један једини посланик.

Тако је постојећи састав Народне скупштине Републике Србије један нонсезс, који не би био успостављен ни под ауторитарним и недемократским режимима, што говори о дубини деловања страног, нама најненаклоњенијег дела страног фактора, компрадорског режима укључујући на жалост и у значајном делу службе на територији Србије, које би требало по логици да буду српске, али су надгледане и управљане од актуелне власти, компрадора и макар на индиректан начин самог страног фактора. Збуњивање грађана, дезиформације, све у правцу продужавања овог ненормалног стања је у пуном јеку и ту се не бирају средства.

Једном речју, социолошки посматрано у земљи је настало стање аномије, а то је ситуација када услед ненормалности функционисања друштва и држваних институција, неодговарајуће стратификације и кризе квалитета политичке и друштвене владајуће елите, долази до масовног пада поверења грађана чак и у основне вредносне компоненте сваког друштва, као што су рад, образовање, ауторитети, стечени материјални капитал, поверење у уставност поретка, исплативост храбрости, оданости земљи и поретку, поштења…

У земљи у којој је за пар деценија индустријска производња сведена на испод 40 % претходне у номиналном износу производа, у земљи у којој се сваке године роди око 35 000 мање особа него што умре, а при томе се још толико више исели у иностранство, у земљи где у медијима постоји слика процвата, што је далеко од стварности, где се спроводе владајуће неолибералне економске реформе већ 15 година у континуитету праћене хвалоспевима практично свих медија , а земља је осиромашена и пред банкротом, становништво све бедније живи, уз критике премијера да нисмо довољно добро радили, и да тек треба да стежемо каиш, продајемо преостала предузећа и доводимо Арапе….

Јасно је дакле да је постојећи кадар у највећем политичке елите „легао на руду“ и да се ради у најмању руку о неодговорним људима који интересе земље предпостављају сопственим добицима и притисцима нама најненаклоњенијег дела страног фактора.

Такође и један део друштвене елите који то идеолошки и утилитарно прихвата је доведен на водећа места у институције система, што заједно са страним фактором, и већ погубљеним и дезоријентисаним домаћим службама, државним структурама и телима те потпуно од странаца и компрадора контролисаним медијима представља један чеп, покров, који притиска српско друштво и земљу, и не дозвољава ни иоле јавну демократску расправу о актуелним проблемима и изазовима српског друштва и земље, а камоли нормално одвијање демократског процеса и функционисања државе.

Суштина режимске и стране политике у Србији је јасна: да преко компрадорског апарата и блокираних медија што дуже збуњује и заварава народ у Србији oд спознаје да је политика власти по свим најважнијим питањима лоша, да су промене неопходне. Друго када то временом многи и све бројнији део популације открије, да не постоје квалитетне странке, програми и удружена патриотска опозиција где би се те масе прикључиле и за кога би гласале. Пројекат жуте „опозиције“ и „националиста“ на власти (и обрнуто) је идеална комбинација за Вашингтон, Лондон и Брисел у правцу најбржег могућег сламања Србије и њених ресурса, до те мере да се планетарне геополитичке промене у току и које нам иду на руку, не могу од потоњих патриотских и демократских власти у Београду иоле искористити за поправку (неповратно?) упропашћене српске позиције.

У том правцу са великим (бар двогодишњим) закашњењем, али ипак, је протеклих неколико месеци дошло, до формирања, за сада ванпарламентарне опозиције оваквом стању и то у макар две, за сад одвојене колоне. Прву чини Патриотски блок, састављен за сада од ДСС, Двери интелектуалаца и неколико мањих покрета, а другу СРС ојачана повратком Шешеља у земљу.

Патриотски блок, без обзира на своје потенцијалне недостатке које критичари свега и свачега предимензионирају, а ботови владајућих структура, компрадори и наравно страни фактор надувавају, ипак је изнедрио десет принципа заједничког деловања, који сами по себи, не би требали да буду спорни. Напротив, утиска сам да ових десет принципа представљају у најмању руку темељ окупљања патриотских снага на демократским и државотворним елементима и да се барем за сада показало да су критичари Санде Рашковић-Ивић и покренутих иницијатива окупљања без поткрепљења у стварности, мада поучени досадашњим искуствима, превара, лажних играча, творевина и логистика служби, увек морамо бити опрезни и пратити рад опозиционих фаворита. Једном речју иа ко има кукоља (а свакако по логици има) који се некако поткрао и опстао у постојећој структури Пaтриотског блока, са овако јасно израженим принципима промена, они ви вреемном, са придруживањем и ширењем Патриотског блока, губили свој утицај, били раскринкани и маргинализовани.

Шешељев долазак је додатно продрмао актулену политичку сцену Србије, и нема сумње да утицај СРС расте, и да је готово сигурно већ сада изнад цензуса, или ће то свакако постати у следећим месецима, због са једне стране све већег разголићавања, упркос медијском монизму и прилично недемократским условима одвијања парламентаризма у Србији данас, немоћи актуелног режима да спроводи успешну економску, државотворну и социјалну политику у земљи, а са друге стране, због реалне Шешељеве харизме и утицаја на слично бирачко слојно тело, које имају напредњаци, а делом и СПС. Заправо и Патриотски блок формиран на десет принципа и Шешељев СРС имају могућност, а то се свакако овиих дана убрзава, да преотимају све већи део бирачког тела власти и жуте „опозиције“ и посебно неопредељених до сада бирача.

Чини се да Патриотски блок делује у правцу преузимања дела бирача „жуте“ групације (две ДС, разбијеног Г 17 Плус пре свега), дела бирача напредњака, па и СПС, а Шешељеви радикали да највише преузимају део бирача напредњака, и у извесној мери СПС, а обе групације и све већи удео на претходним изборима оних који нису изашли на гласање, а којих је било безмало половина бирачког тела. Као покушај парирања овим процесима, режим, компрадори и страни фактор, имају само лепезу даље манипулације и субверзивних елемената према јавноом мњењу и опозицији, као што су: додатно цеђење блокаде и манипулације медијима, где се чак удара и на до сада оазе какве такве слободе, попут локалних тв станица, мање утицајних штампаних медија на регионалном нивоу, те интернета и ју тубе; додатним активирањем и убацивањем лажних играча у патртотски спектар, углавном аналитичара, појединаца и мањих и фантомских покрета под надзирањем и логистиком служби, укључујући и стране; међутим најлукретивнији облик деловања за власт, компрадоре и страни фактор у овом тренутку је управо потпиривањем сукоба, и смањења сарадње, између саме патриотске опозиције у Србији, која за сада делује у макар две одвојене колоне.

Поред тога, а на томе свакако ради највише страни фактор, појачава се у последње време раније не уочаван начин деловања, у стварању неких карикатуралних групица и чак организација, посебно ботовања на интернету о истицању покрајинских разлика између целине српског народа. Тако се јављају неке лиге за Шумадију, србијанске организацје које се залажу да је Београдски пашалук отптимум за народ у Србији и да прекодрински Срби из Републике Српске, и шире у БиХ федерацији и Хрватској, као и црногорски Срби и Црногорци припадају страним културама и неадекватним сународницима, фалсифкујући при томе историју и друге податке. Са друге стране о спиновањима о пожељеном културном хрватству Срба у Хрватској од тамошњих хрватских шовиниста, али на жалост и од владајућих структура у Загребу, сличних структура у Сарајеву, и дукљанаца у Црној Гори, не треба ни говорити. Новина је само да се покушава сада нешто слично створити и у самој Србији, уперено на раздвајање од саме српске стране, српског етноса, на чему ради здушно нама најненаклоњенији део страног фактора, који на жалост има великог протекторатског утицаја на читаву Постоктобарску концепцију.

Иако се за сада ради само о карикатуралним и смешним покушајима иза којих стоји тек неколицина појединаца, треба обратити пажњу и у том правцу у будућности, укључујући и већ евидентиране покушаје ширења војвођанерске идеје. Јер кад се земља од страног фактора, компрадора и наметнуте политичке елите плански распада по свим шавовима, управо пацови пројектовани од тог истог нама најненаклоњенијег дела страног фактора треба да прстом покажу на неку другу српску регију, да је она „кривац“ за планирану и остварену деструкцију наше земље и народа, као врхунац лицемерја, спиновања којим смо у континуитету изложени. Уосталом у Украјини, на постсовјетском простору, се сада покушавају остварити многи елементи из лабораторије англосаксонске владајуће политике, који су годинама примењивани и испробавани на српским просторима.

Но вратимо се патриотској опозицији у Србији и њеној непосредној будућности. Она дакле делује за сада у две колоне, које чине Патриотски блок и Шешељева ојачана СРС његовим повратком. Заветници, више других за сада не опредељених у овом правцу покрета и патриотских организација се постепено позиционира у односу на ова два пола окупљања у патриотском спектру, мада за сада остаје нејасно шта је са новоствореном странком Ненада Поповића. По суштинском опредељењу програмском ова новооснована странка припада патриотској опозицији у целини, вероватно најближе Патриотском блоку, међутим не бих изоставио могућност да разни емисари страни и домаћи управо њу виде као језичак на ваги који би могао да буде у некој будућој власти са режимом. Надајмо се да до тога неће доћи, али треба обратити пажњу у будућности на деловање странке Ненада Поповића, које је понављам у програмском виду свакако опозиционо, али рецимо неки медији, између осталих и опозициони часопис Сведок већ су најављивали такву могућност, потенцијалне сарадње и уласка у власт, што је г. Поповић до сада изричито негирао.

А и какава би у пракси то могла да буде та сарадња, када страни фактор и Вучић упорно инсистирају на наставку неолибералног концепта економије, којем се оштро теоретски супротставља г. Поповић, као и владајућој политици према ЕУ (Поповић је евроскептик), Косову и Метохији и др, па је он и странка заправо саставни део патриотске опозције, али понављамо за сада још неопредељен са киме би се удружио. Јер јако је тешко самостално у постојећим околностима сигурно прећи цензус, па патриотска опозиција би требало сарађивати, и ако су садашње две колоне можда неминовност и изнудица, онда би вероватно најбоље било не стварати нове самосталне изласке на будуће изборе. Такође остаје енигма, шта ће бити са Трећом Србијом, јер она врши регионалну власт, а према истицаним принципима се залаже за опозиционе вредности.

За мање од недељу дана политичку сцену Србије очекује нова промена у правцу јачања тега патриотске опозиције у целини. Наиме у суботу 24 јануара са почетком у подне у Дому синдиката (сала од преко 300 места на спрату), биће одржана седница (скупштина) иницијалног одбора Српског отаџбинског фронта Синише Ковачевића.

Синиша Ковачевић је већ око пола године најављивао овај процес, и сада после неколико месеци припрема и организовања новонастале странке (покрета) излази се први пут у јавност, што означава прелазак у фазу јавног деловања, заједно са осталим опозиционим странкама патриотске опозиције.

Најлогичније би било да Српски отаџбински фронт, приступи у неком року Патриотском блоку, мада то свакако не искључује коректан однос и успостављање извесне сарадње и са Шешељевом СРС, и преосталим мањим још неопредељеним покретима и организацијама које програмски делују у патриотској опозиционој сцени Србије данас. Ковачевић и Српски отаџбински фронт показују велику сличност са десет принципа који су недавно истакнути од стране Патриотског блока, чему треба додати и још неколико апострофираних ставова у јавности, попут потребе поновног увођења неког облика служења војног рока (за почетак добровољног), посебно рада у области демографске обнове, укидања постојећег облика аутономије Војводине, јачање патриотског идентитета кроз културу и др.

Што је посебно важно Ковачевић улази у политику, а то најављује и за своје најближе сараднике које ће представити јавности 24 јануара, дакле неокаљан улази у политику, као део до сада још неангажоване у високој политици, друштвене елите. Јер управо, ако бих макар мали делић, по мени неаргументованих оптужби дела јавног мњења према неким делатницима у постојећем Патриотском блоку могао да размотрим, је чињеница да се у Коштунициним владама, налазио део кадрова који су преостали у постојећем ДСС (и око њега), и који сигурно има неке везе према катастрофалним приватизацијама из тог времена, што је годинама важна муниција критичара патриотских групација у земљи.

Поред тога за макар делић неуспешности ових влада, али и слабости потоњег опозиционог и јаловог делања ДСС, посебно избегавања удруживања патриотске опозиције, свакако сносе неки од појединаца који су тада у овој странци заузиимали (а и сада) важне улоге. Такву одговорорност видим искључиво у домену смањења друштвеног и политичког престижа, сем наравно по питању још нерасветљених питања приватуизације и располагања државном имовином. А таквих хипотека ни у назнакама нема Синиша Ковачевић и његов новоформирани фронт, па рачунајући и харизму и успешност овог драмског писца, није искључено да ће управо деловање Српског отаџбинског фронта са једне стране ојачати патриотску опозцију у целини, а са друге стране представљати известан мост сарадње њених постојећих субјеката, јер примедбе према њему нису долазиле до сада ни од Шешеља и СРС ни са друге стране од Патритоског блока, који га програмски сматра својим саставним делом.

Било како било, патриотској опозицји у Србији у непосредној будућности може ићи на руку у правцу њеног јачања више ствари и процеса, а једна од најважнијих преосталих карти режима, компрадора и страног фактора је сејање неразумевања, неповерења и изостанак сарадње на патриотској опозиционој сцени. Тога би свакако требало бити свесни сви делатници читавог спектра патриотске опозиције у земљи, као и друштвене некомпрадорске елите, и широких слојева обесправљеног и осиромашеног народа у све слабијој земљи: кохезиони фактори који нас спајају у правцу прекидања делања промашеног а споља наметаног неолибералног економског концепта и тражења алтернативе у модификованим облицима неокејнзијанизма, паралелно са изменама антисоцијалног Закона о раду, предаје чак и севера Косова, некритичког пузања ка ЕУ чак и у новонасталим околностима, губитка суверенитета, медијских неслобода и других погубних ствари са којима живимо у свакодневници, морају бити јачи од индивидуалних и страначких разлика, сујета и неспоразума. Једном речју Србија (и Српство) немају алтерантиву, као што немају алтеранативу ни наша обавеза према потомству над којим се надвио црни сценарио, против кога до сада нисмо довољно сложно и квалитетно деловали.

Времена више нема, треба деловати, а већ и сама снага патриотске опозиције у јачању заплашиће режим, посебно многе појединце у њему да бар ублаже од страног фактора преузете улоге и сценарија разградње земље, почевши од предаје Косовске тапије која се убрзава ових дана, па до даљег економског и социјалног концепта владе који се свакоднено огољује у својој промашености и деструктивности по егзистенцијалне интересе најширих слојева становништва и ресурсе Србије који се сламају. Ово је битка за време, јер даљњи опстанак ове политике свакодневно наноси велике штете и од дужег значаја за земљу Србију, сваког појединца ван компрадора и отуђене политичке елите. До промена владајуће политике према овим најважнијим питањима свакако мора доћи, али важно је да то буде што пре, имајући у обзир колосални улог који је у питању, земље, слојева становништва, сваког од нас.

Препрека је много, пре свега онај покров чеп са почетка текста, који чини сплет интереса отуђене политичке елите, компрадора, служби под њиховом контролом и посебно нама најненаклоњенијег дела страног фактора који фактички макар индиректно господари земљом, пре свега и преко блокираних медија и аналитичара, истраживача јавног мњења (који управо откривају да режим има око 80 % подршке, а да нас је више за безусловно пузање под постојећим околностима за ЕУ, него што у земљи има становништгва).

Стога свако од нас у том правцу би требало да да свој допринос, за почетак да се определи који од постојећих и новонасталих патриотских покрета, странака и блокова му је близак, кога би подржао, шта би ту променио и модификовао, али да због императива промена постојећег неодрживог стања, за сада не покреће питања разлика које постоје по појединим другим питањима међу актерима патриотске опозиције и да камен који би можда бацио некад неком у том правцу, јер смо и сви сами на неки начин много чиме незадовољни, приложи у конструкцији, у темеље изградње неке нове Србије, коју за сада покушава да створи патриотска опозиција и свако од нас у њој.

(Србин.инфо)

Ако Вам се свидео овај текст
можете нас подржати слањем СМС поруке.

Ознаке: др Драган Петровић, ДСС., патриотски блок, СОФ, Србија, српске политичке странке, Српски покрет Двери, СРС