Прочитај ми чланакОнемогућити подухват наших непријатеља да се лажној држави Косово обавезујућим споразумом омогући улаз у ОУН: Народ или „сендвич“!
Потпуно је јасно да је Бриселским споразумом и његовом операционализацијом српски елеменат чак и на северу Косова и Метохије доведен у ситуацију да је под ингеренцијама Приштине, у оквиру уставног система самопроглашене државе Косово, и чак у пракси можда и важније од тога, а то је да су безбедносним снагама тзв. Косова олакшан приступ и покоравање самог севера, где дотле нису могли да пређу Ибар.
Прво, последњих година је на инсистирање режима у Београду, скинут је шут и блокада са средине моста на Ибру, што је дотел онемогућавало да се сем појединачних пешака, масовно и посебно не са возилима пређе мост и угрози северни део Митровице и север Косова. Север Косова који је уз све притиске остао и даље етнички неалбански и поглавито српски, док је сав простор јужно од Ибра практично геноцидно очишћен етнички. Друго расформирана је цивилна заштита, где је и до хиљаду дугих цеви било између осталог распоређено код грађана Митровице и севера, заједно са заштитним прслуцима и другом опремом.
Треће, полиција постојећа севера је формално стављена под команду и хијерахију Приштине и тамошњег „министра унутрашњих послова“, плус што је и заменик командира на северу Албанац по Бриселском споразуму, и плус што „полиција севера треба да одражава етничку структуру“, што значи како се она буде мењала временом на штету неалбанаца и Срба тако ће се мењати и њен састав, односно етничка структура полиције неће бити замрзнута стањем етничке структуре севера када је пропис Бриселски донет, већ ће уважити етничке промене у пракси, које ће свакако бити на штету Срба и нелабанаца.
Да не говоримо да је судски систем такође померен по законима тзв. Косова и под ингеренцијама „владе у Приштини“, па стога није ни чудо да албанске јединице долазе на север и малтретирају грађане, повећава се број инцидената, несигурност расте, а убиство Оливера Ивановића, или ово што смо видели са Марком Ђурићем и другим жртвама тортуре само је један у низу демонстрације притиска на север, и последица капитулација и уступака које је дао Београд Приштини, по питању безбедности грађана севера. Запаљивање просторија (опозиционог према Вучићу) покрета Отаџбина и друштва српско – руског пријатељства, експлозије и насртаји на поједине Србе и њихово рањавање (случај Савељић и др) само потврђују повећавање насиља и несигурности на северу од потписивања Бртиселског споразума и његова операционализације.
До 2013. албанске снаге нису могле да пређу Ибар, па су рецимо покушали 2011, преко хеликоптера да дођу на Јариње јер је за њим мост на Ибру и остале безбеносне структуре Срба биле непремостиве, а сада захваљујући капитулантским потезима власти у Београду то могу када хоће. То битно мења амбијент и однос снага када се преговара о статусу Косова и Метохије, посебно позиције самог севера.
Представници власти и сам Вучић не спомиње напред наведене ствари у својим бројном монолозима у блокираним медијима, па јавност у Србији и не зна заправо о чему се ради. Наиме да врх власти има поштене намере према КиМ и самом северу, не би давао те најблаже речено уступке, заправо капитулације, после којих су српске позиције битно горе него пре тога. Са друге стране српска страна није добила ништа практично од свега тога. Да не говоримо да је правно и са аспекта међународног права Бриселски споразум практично неважећи, јер између осталог по Бечкој конвенцији из 1969, неважећи је онај уговор који је супротан са Уставом једне од потписница, а то је свакако српска страна и важећи Устав Србије из 2006.
Сада је све прешло меру, након бруталног насртаја приштинских снага, и сваки политичар и одговоран државник би констатовао да Бриселски споразум не важи и да нема никакав интерес за српску страну. Међутим, председник Вучић се држи тог споразума иако српска страна нема никакве користи од њега већ само максималне штете, и да је он међународно правно из више разлога неважећи од почетка, а ако су неки његови обриси и постојали, сада, а и раније свакако раскинут је од албанске стране. Инсистирање Вучића и власти на Бриселском споразуму је опасан антидржавни потез, посебно ако имамо у виду да је и тзв.
Заједница српских општина заправо фарса и да она не нуди српској страни апсолутно ништа, сем признавање и утапање у тзв. Косово и сигурно етничко чипћење и исељење и у кратком року, које би било институционално постављено и без икакве шансе да се они бране и да се Србија стави у ситуацију заштите. До Бриселског споразума за Србију и већи део света, север Косова свакако је део државе Србије и у пракси и де јуре (а остатак Ким и де јуре), па је након тога званични Београд омогућио албанској страни и продор и стављање шапе и на север.
Ако би се сада констатовало да је мртав Бриселски споразум, то би била шанса да се макар део катастрофалних последица његових за српску страну умањи и стекне нека перспектива. Међутим, како Вучић обмањује јавност око суштине Заједнице српских општина, и чак постоје индиције да је спреман да спроведе тоталну капитуалацију са несагледивим поседицама око омогућавања Косову столицле у ОУН, преко обавезујућег уговора уз посредство ЕУ, последњи је тренутак да се нешто предузме да се то заустави.
У том правцу сви грађани, организације, удружења, физичка и правна лица, који се противе давању тзв. Косову столице у ОУН, преко обавезујућег споразума, и чак шта више јасно виде опасност од даљег примењивања Бриселског споразума, мислим да би било у овако кратком року неопходно и могуће урадити следеће:
Да сви правници и стручна лица политиколошке и правне области пре свега, треба да се изјасне о суштини Бриселског споразума, и посебно суштини Заједнице српских општина која је фарса, дакле не оно што контролисани медији желе да прикажу јавности. Било каква стручна дебата, која има иоле додира са професионалношћу доћи ће до закључака које ће помоћи јавности да упозна суштину и Бриселског споразума и његове операционализације, те посебно тзв. Заједнице српских општина. Овде посебан значај имају струковна удружења правника и др.
Да сва удружења, политичке организације, без обзира на идеолошко и политичко опредељење, се изјасне по питању могућности да тзв. Косово уђе у ОУН, преко тзв. обавезујућег споразума, ненадокнадљивости штетности таквог потеза и да покажу спремност да међусобно сарађују у правцу спречавања тог издајничког, противуставног чина.
Да се представи јавности постојеће петиције и иницијативе попут Народне резолуције, Петиције за одбрану КиМ и др, јер су то драгоцени елементи који могу помоћи да се блокира и оспори потенцијални велеиздајнички и антиуставни чин. Већи део јавности уопште не зна за постојање ових резолуција-петиције због медијске и тзв. меке окупације Србије.
Да стручњаци, истакнути појединци, српска елита, организује учествује у трибинама и обраћањима народу преко доступних медија, укључујући и интернет, у објашњењу ситуације око КиМ, јер је највеће оружје наших непријатеља, медијска блокада, за коју ће свакако морати да се одговара и да се ово стање недемократско пренебрегне. Отуда је одговорност медија огромна, посебно у предстојећем расплету.
Да се организују манифестације, почевши од перфоманса, демонстрација, шетњи, митинга, као елемената са једне стране анимирања јавности због медијске блокаде, а са друге стране као демократски вид изражавања по питању Косова и Метохије, али и укупне ситуације (лоше) у којој се земља налази, као и блокади и нефункционисању медијског простора, угрожавању и лошем функционисању државних институција и др.
У том правцу треба ставити по страни све разлике идеолошке, парламентарне и др, и ујединити се искључиво по питању спречавања реализације могућности да се прихвати од званичника власти потписивање обавезујућег споразума и омогућавања тзв. Косову улазак у ОУН. По овом питању ће се као лакмус папир показати у пракси сваки појединац, свака организација, биће скинуте све маске, уосталом и сама онтологија Косовског боја је већ вековима у томе „ко је вера а ко невера“. Они који инсистирају да имају ексклузивност у овој кључној борби и да не требају сарадњу са осталима, заправо раде свесно или несвесно у корист наших непријатеља.
Сада нам је потребна саборност више него икада, и сада ће се у пракси показати сваки појединац и свака организација, сваки медиј. Омогућавање нашим непријатељима да тзв. Косово преко обавезујућег споразума добије столицу у ОУН, би био дефинитиван почетак самог краја постојања српског народа и државе Србије као целине, ненадокнадљив морални пораз, и омогућавање свих сценарија нашег даљег сламања, попут федерализације Рашке области, сламања Републике Српске, отцепљења Војводине, паралелно са тим наставак промене етничке структуре наших простора због ефеката даље примене погрешног неолиберално економско-социјалног модела(негативан прирродни прираштај и исељавање у иностранство) и насељавања путем реадмисије и мигрантског притиска наших простора.
Фото: Србин.инфо/НеЗла
Задњих госина Србија је изгубила становништва приближно колико становника има Црна Гора а не чини се практично ништа важно од државе да преиначи ове трендове. Напротив, врх режима демографски крах, као последицу њихове владавине и погрешног економско-социјалног модела узима као аргумент за предаје територија ио друге капитулације. Па фаворизовање и омогућавање социјалне патологије, – коцкарнице и подстцај „игара на срећу“ спортских кладионица и др, рекламирање пива, вина, алкохола, доступност дроге, лак морал и проституција, обарање образовног нивоа и подстицај шунду, пораст криминала, осиромашење становништва, неправедно социјално раслојавање – иду у том правцу.
Ово је битка која одлучује заправо да ли ћемо даље постојати као народ, јер поклањање противно 12 44 читавог КиМ, а посебно жртвовањем и самог севера који је уз сва етничка чишћења и геноциде и даље остао српски и неалбански, а тзв. Заједница српских општина је практично ништа, изгубили бисмо све.
Напротив однос снага се мења у свету, а албански ревизионистички фактор је са свих страна окружен сродним државама (Србија, Црна Гора, Македонија, Грчка) које лако могу онемогућити заједно албански ревизионизам који је уперен против свих, пошто се смањује утицај погубних САД на овим просторима. Зато наши непријатељи и журе, да пошто је Русија (и Кина) блокирале признање лажне државе Косово у ОУН да сами у име идеологије ЕУ отворимо врата предаје из Београда, што власти задњих година и чине.
Како им је у том рату најјаче оружје блокада медија и лаж, ово је прилика да се народ повеже и информише и спречи катастрофу и еутаназију без примера у свету. Задатак сваког поштеног грађанина, посебно интелектуалца, човека из света медија и сл, је да покуша да помогне у том правцу. То је пут не само одбране предаје КиМ већ и пут који је повезан са алтернативом погубном економско-социјалном моделу, демографском пропадању и нестајању као народа.
За очекивати је да су то мотиви пред који ће сваки појединац и организација који нису директно увезани у ланац издаје, позитивно реаговати, и ова опасност се отклонити, те већ у ближој будућности будемо поново власници своје судбине у демократичнијој земљи и слободнијим медијима, што је предуслов и за економски, демографски и сваки други просперитет.
Сви они који из било којих ситношићарџијских интереса подржавају ово погубно стање, можда ће фигуративно речено „и добити неки свој сендвич“, али ће за сва времена изгубити суштину свог постојања и душу, а то је нешто за шта се свакако треба борити. Уосталом и чињеница да преко 80 % грађана Србије и сада, на врхунцу делања мекоокупационог апарата, блокаде медија до сада не виђених на европским просторима у последњих четврт века и континуираног делања концепта „кувања жабе“, довољно говори да демократским путем предаја Косова и Метохије тзв. узајамним споразумом, односно омогућавање тзв. Косову столице у ОУН није могуће.
Зато је наша борба демократска, а наших непријатеља закулисана и противуставна, чак и када неки од њих делују из врха институција система. Народ ће победити, само је потребно да се свако од нас изјасни у складу са својим могућностима или макар не прода своје мишљење и сврху постојања за „неки сендвич“! Народ или сендвич, за сада је 82 према 18 % за народ, а то знају и властодршци, а и наши непријатељи.
То знају и наши пријатељи и зато Владимир Путин поново изјављује и чак и у строго контролисаним медијима на територији Србије буде преношен да је кључ за интерес Србије, а и већег дела света који је по том питању подржава, поштовање Резолуције 12 44. То зна и Вучић и зато не спомиње Резолуцију 12 44. Народ или сендвич, успех или издаја, Резолуција 12 44 или обавезујући споразум и улаз тзв. Косова у ОУН, Путин или Вучић, смисао постојања или смисао поништавања.
Мислим да је одговор и више од 90 % за народ, само је потребна нам макар минимална претходна комуникација и размена информација, демократија и делић полуслободе медија. То би било довољно да збрише црне облаке могуће еутаназије српског народа која нам прети, ако би се обезбедио обавезујући споразум и улазак тзв. Косова у ОУН.
