Уколико смо мање више анализом дошли до закључка да се актуелна власт у Србији у области економије није определила за концепт који би земљу могао, макар и у средњем року да доведе до неког прогреса и успеха, остаје да укратко пређемо друге важне области од изузетног стратешког значаја за српску државу, друштво и становништво.

У области науке имамо десетак пута мањи коефицијент издвајања из друштвено бруто производа него европске земље (испод 0,5 %), да не говоримо да је и та основица у номиналном износу због краха привреде и ниског ДБП у Србији углавном далеко мања. Крахом културних установа и пресушивањем средства научне и културне установе се налазе у све тежем стању.

Паралелно са пропадањем привреде и друштва, урушавањем концепција у свим пољима културе и науке, изостају чак могућности реализовања откупа књига од издавача на нивоу града Београда, и десетковања средстава за републички откуп. Да не говоримо да то доводи до нестанка и девастирања издавачких и научних кућа, а и да се ти процеси у пракси спроводе са пресудним утицајем неолибералне концепције и нама најненаклоњенијег дела иначе овде владајућег страног фактора.

СОРОШ

Тако се већ у неколико наврата десило да се организује у периоду када је директор Народне библиотеке био Сретен Угричић, од стране званичне државе Србије и Сорош фондације, откуп књига на териториј наше земље по пропозицијама Сороша, односно да се у старту назначјује да ће бити откупљена дела „која фаворизују отворено друштво, мултиетичност и блискост глобалним процесима“, што је невероватан пример крњења државног суверенитета у области културе, јер на територији сваке суверене земље, само њено Министарство културе и Народна библиотека може организовати откуп издања за ту годину, по искључиво професионалним вредоносним критеријумима, а не да приватна страна фондација дотира (само мањи) део средстава и одређује критеријуме и чак састав жирија по којима ће се ти откупи за мрежу државних библиотека спроводити.

И ван ових откупа који су јавно организовани са Сорошем, у готово свим саставима жирија у последњој деценији и кусур, преовлађивали су сорошевци и неолиберали, па су солидна за ту прилику од пореских обвезника одвојена средства коришћена за идеолошки откуп претежно сорош-неолибералне литературе објављене тих година. Када знамо до које мере је наша јавност затрована једностраном медијском сценом, сада имамо и ситуацију да већ више од деценију се у државне библиотеке широм земље, већином дистрибуирају књиге и издања сорош-неолибералне концепције на чему сазревају нове генерације наше читалачке публике (услед осиромашења становништва, програмираног краха система књижара у земљи, посебно Београду, библиотеке остају важан извор за читалачку публику и посебно омладину која је у образовном систему).

24 САТА

Да би смо разумели размере окупације српског друштва и јавног мњења, укључујући посебно област културе, дакле суочавамо се већ годинама са немогућношћу државе Србије и Министарства културе да на адекватан начин нађе елементарна средства за откуп научних и других објављених књига током текућих година, што се раније несметано реализовало у практично свим државним системима у последњем веку (сем периода два светска рата, дакле чак и у 1999. години и балканским ратовима).

Са друге стране се осиромашеном становништву земље, од стране глобалистичких структура, бесплатно свакодневно нуде стотине хиљада примерака листа 24 сата.

Ове изнад свега таблоидне новине, које објективно припадају жутој штампи, нуде разбибригу и свет забаве, али наизглед на површан начин по форми, али у ствари веома перфидан по суштини осврт на политичка и друштвена збивања код нас и у свету, искључиво у глобалистичко-атлантистичкој и неолибералној концепцији.

Како се ове, наизглед новине жуте штампе мало мешају у актуелни политички живот Србије, најбоље показује њихов чланак у време изборне ћутње децембра месеца 2013. везано за локалне изборе на Вождовцу, кад су као случајно објавили да „су студенти Филозофског факултета спречили одржавање трибине о ГМО коју је организовао неофашистички покрет Двери..“.

Заправо ради се о покушају неких атлантистичких нво забране одржавања стручно-научне трибине о штетности ГМО у Србији коју је требало да одржи угледни професор београдског Универзитета и бивши декан Пољопривреднго факутлета Шеварлић.

У широј организацији ове трибине, поред неких других патриотских нво су биле и Двери.

Наравно како је то деловало на десетине хиљада бирача на Вождовцу, који су се у алтернативи за кога да гласају дан уочи избора, сусрели са овом вешћу, добијајући стотине хиљада примерака 24 часа, а Двери су на тим изборима за нијансу биле испод цензуса, док су у претходним изборима имали на истој општини далеко бољи резулат.

Како 24 часа онако узгред извештавају повремено о украјинској кризи, раније о рату у Либији, Ираку и др, јасно је да се ради о глобалистичким и проамеричким новинама, где су вести тог профила, штуре, непроверене, али геополитички једностране.

И онда једно питање одакле и коме толика средства да се ове новине штампају и свакодневно бесплатно деле у стотинама хиљада примерака, и како је могуће да им држава Србија омогућава посебна метална лежишта на практично свим аутобуским и другим саобраћајним станицама у граду, у самим аутобусима, трамвајима, тролејбусима, у другим пунктовима у граду. Ко је то и где одобрио.

НАТО ПРОПАГАНДА

То је исто питање као и то, ко је одобрио да се на Факултету политичких наука у Београду, деле свакодневно бесплатно студентима и постдипломцима огромне количине проамеричког атлантистичког дневног листа Данас, и ни једне друге, и ко то финансира. Зашто на истом факултету постоји одсек специјалистичких Америчких (УСА) студија, којима је управа факултета својевремнео поклонила читав спрат где су се образовале гнерације студената ФПН деценијама, а не постоје рецимо на истом факултету и немачке, француске, руске, кинеске или и неке друге студије других светских сила, које су нам узгред и геополитички далеко наклоњеније.

Зашто се тако обимно на нашим каналима, или боље рећи телевизијама које делују на територији Србије одједном приказују турске серије (које су у ствари сапунице које нереално афирмативно приказују Турке и њихово друштво, почевши од самог изгледа глумаца и оног што можемо да видимо сусрећући се са Турцима у пракси). Турска је иначе, као и арапски фатор, главно англо-америчко оруђе геополитичко на Балкану и ширем региону за истискивање привлачности и утицаја који Русија има у овом делу света, али и неке друге европске културне силе попут Француске, па и Италије, Немачке и др.

На ова и многа друга питања долазимо полако до одговора да су то сличне или исте снаге које омогућавају Сорошу да равноправно са српском државом врши откуп научних и других књига у Србији годишње, да именује сорошевсо-неолибералне саставе комисија за редовне откупе публикација средствима пореских грађана, блокаду медија и многе друге ствари, које заправо представљају врзино коло повезаности нама најненаклоњенијег дела страног фактора, отуђеног дела политичке и компрадорске друштвене елите у Србији, медијске сфере, капитала у рукама странаца и тајкуна који се одлива напред наведеним начинима од земље Србије и њене популације, која се са друге стране пауперизује, пљачка и девастира, а земља распарчава и умањује.

КАПИТАЛИЗАМ

Уколико посматрамо социолошку сферу Србије у целини, видећемо да је овде у периоду транзиције, заправо дошло до превладавања свих негативних појава капиталистичког друштва, и да су умањени готово сви важнији позитивни ефекти социјализма којих је свакако уз све промашаје било. О томе је готово пророчки рецимо, између осталих писао Драгош Калајић још деведесетих, сликовито наводећи да ће глобалистичке, заправо америчке структуре моћи поставити на ове и друге источноевропске просторе „клоакок капиталистичког друштвеног уређења“, или фактички све његове негативне друштвене и патолошке појаве, а да ће у релативно кратком року бити доведени у питање и они позитивни ефекти и појаве претходног социјалистичког поретка.

Практично све општедруштвене вредности су у Постоктобарској Србији доведене у питање и у јавно медијској сфери, а и у пракси, и то иницирано од врха друштвене и политичке пирамиде, ка доле, ка средњим и нижим слојевима становништва. Долази заправо до аномије читавог друштва, а то је социолошки појам који представља такву кризу друштва и друшвтвених односа у једној заједници (у овом случају земљи Србији) да се између осталог, губе на свом основном значају већина или готово сви вредоносни системи, укључујући и оне општег цивилизацијског карактера (попут поштења, храбрости, патритоизма, истинољубља, човекољубља, вредности на раду у супротности са лењости и др.) Све је учињено не само да се обесмисле појмови поштења, одговорног рада, патриотизма и др, већ да се они и исмеју, и да акценат на брзом богаћењу, лаком и површном животу и идентитету, обарању морала и етике, живљењу од данас до сутра, и изнад свега, уништавању сваког облика солидарности (социјалне, на нивоу државе као целине, па све до пада породичних вредности и др.).

ДРУШТВЕНА ПАТОЛОГИЈА

Погледајмо само убрзани развој свих елемената друштвене патологије у Србији последњих година, које управо поспешује оно што чини окупациони апарат у земљи. Главни појавни облици друштвене патологије су коцка, наркоманија, алкохолизам, проституција, чему треба додати и криминал. У Србији је коцкање била посве маргинална појава до пре десет-петнаест година. Погледајте сада, чак и у најмањој паланци у земљи, па и тамо где су затворени готово сви важнији привредни објекти, где је школски и културни систем доживео колапс, чак и тамо се последњих година уредно и чини се плански отварају различити облици коцке: спортска прогноза и кладионице, слот, казина и др. То се ради са таквом и задивљујућом правилношћу и организованошћу, као када су рецимо у ХIХ у Србији и у најмањим селима од стране државе и друштва организовано отваране школе.

Наркоманија је у порасту по свим посматраним параметрима. Велики проблем је нарко-држава Косово где се укршта прерада и шверц свих најважнијих облика дроге, од хероина из Средњег истока, преко кокаина из Латинске Америке, марихуане (која се производи у самој Албанији) и хашиша. У Авганистану, одакле се добија готово целокупна производња мака, а потом прерађује у хероин, путем албанско-турске везе долази до албанских простора на путу за Европу. Од како Англо-американци контролишу Авганистан, готово су два и по пута повећане површине мака из кога се добија преко 90 % светске производње хероина, и он даље преко шиптарско-пакистанско-турских посредника иде ка Европи, постсовјетском простору, Кини, што има шири геополитички значај.

У Србији је дрога разноврсна, релативно јефтина и са све нижим годиштем адолесцентског узраста који је конзумира. Највећи део дроге шиптарска мафија убацује у европске земље, а транзит кроз Србију је само једна од карика, а једна од последица је разноврсност и релативна јефтиност понуде дроге у нашој земљи. Наивно је веровати да је англо-америчка наклоност албанском фактору и толерантност према шверцу дроге, изолована категорија од њихове укупне политике према земљама и просторима на којима се ове огромне количине дроге усмеравају (ЕУ, Русија и постсовјетски простор, Кина и др.).

Алкохолизам је такође у порасту у Србији, а новија појава је да и женска популација и то посебно млади, конзумира алкохол. Цигарете су такође у широкој потрошњи, и чини се да овде антипушачка пропаганда ни изблиза није толико јака као у другим европским земљама. У медијима се фаворизује конзумација пива, а у неким медијима се „показује разумевање“ и за конзумацију лаких дрога, уосталом читав пројекат Егзит, је једно велико препоручивање субкултуре која далеко од тога да би представљала нешто здраво за адолесценте.

Оно што би можда заслужило похвалу актуелних власти, је макар начелна, спремност на обрачун са криминалом, који је заиста и у Постоктобарској Србији узео маха, и у неким случајевима пустио своје пипке и ка државним органима (између осталог и случај Шарић?). Ипак стиче се утисак да је и у том домену постигнут само мањи, и то маркетиншки помак, до су главне структуре криминала тек додирнуте, јер неке од њих имају заштиту великих сила.

Уосталом да ли је ико одговорао од носиоца неолибералног концепта и криминалне приватизације у Србији, почевши од Динкића, Цветковића, Влаховића, Ђелића, па до оних који су имали врло сумњив рад у својим министарствима одакле су остала згаришта или имали тешке пропусте, попут Тадиића, Шутановца, па и Пајтића, Дулића и Дулићке и др. Не, јер они су радили за америчке налоге и интересе, уосталом погледајте депеше Викиликс, које говоре о томе да су они, чак и по питању Косова, само извршиоци англо-америчке политике, која је у највећем уперена против њихове земље и популације, па је ту и сам чин отуђења државне имовине, криминала и корупције, тек нижи облик преступа.

Суштина је, да кад би америчка политика, као врховни ментор Постоктобарске Србије, дозволила да макар неко од њених утицајнијих људи који су били на власти и у врху друштвеног система, буде осуђен, макар и за потпуно реалне преступе, да би то у будућности поколебало многе друге да се у сличне колаборације и дилове упуштају. Једноставно, ти кадрови морају бити недодирљиви, од законског система, и ту је у пракси и старту читава Вучићева концепција „линеарне и неселективне борбе против криминала и обрачуна са свим претходним злоупотребама“ куса и у пракси недоречена.

Србија која, између осталог има понајлепше жене у Европи, све више постаје „обећана“ дестинација за провод, пословних центара у окружењу, чак и ван нашег континента. Уосталом, читав концепт који креирају нама најненаклоњеније велике силе, а обрнуто, које надзиру и помажу слојно и персонално, компрадорско-окупациони део апарата људи одавде (политичка и део друштвене елите), се заснива на девастирању наше земље присилно наметнутим концептом неолибералне економије и друштва у дужем року, сламању српске државе и фрагментирањем нашег народа у регији, има за последицу пауперизацију широких слојева становништва, и свођење наше земље и народа на услужно-зависну позицију.

Странци, заправо политички и пословни (чему треба додати и обавештајно-шпијунске) кругови долазе овде све више на лак провод, одлазак на сплавове и ноћне клубове, и нема сумње да можемо да им верујемо да су веома задовољни када своје површне утиске преносе контролисаним медијима на територији Србије. Наша млада популација која је сада најнезапосленија у Европи, има великих проблема да дође до елементарног запослења, а захваљујући макроекономској владајућој концепцији, која уопште не фаворизује развој и запосленост, те уз даље сламање остатака наше привреде, долазиће све више у ситуацију да постаје јефтина радна снага за израбљивање, и често принуђена да ради послвое са далеко мањим квалификацијама него што их поседује.

МЕКА ОКУПАЦИЈА

Заправо, суштина англоамеричке контроле (меке окупације?) Србије у последњих четранест година, јесте јединствени подухват континуираног сламања наше земље и народа, посебно је акценат на дугорочним ефектима у најважнијим сферама, а у исто време прибављање најразличитијим махинацијама, злоупотребама каквог-таквог парламентарног плашта оним снагама у политичком и друштвеном животу који омогућавају и помажу такав концепт. Како је реално највећи део нашег становништва против такве политике и усмеравања земље, између осталог и због сопствених егзистенцијалних, да не говоримо о државним и општедруштвеним интерсима, ради се, између осталог о јединственом антидемократском подухвату, где се на различите начине манипулише и обмањује популација, аполитизује и дебилизује, да не говоримо чак и о директним изборним крађама и манипулацијама, којих (додатно) свакако у овом периоду има.

Отуда је за реализацију ових напред описаних концепата, за њих било не само важно да нађу адекватно упориште у делу политичке и друштвене (компрадорске) елите, којима су као противуслугу нуђени слојни и индивидуални уступци, већ је изуезтно било важно да преостали део политичке и друштвене (патриотске и демократске) елите, који би могао да формира уз народну подршку снажну опозицију свему овоме, буде слаб, неповезан и са лошим имиџом и структуром.

И мора се призанти, да су у свом науму, готово у свему томе до сада успели, али да сада када све више постаје на овај или онај начин све јасније (а тек ће бити) да “је цар го“, и да се ради о концепту „скуване жабе“ да се даљи живот овог концепта Постоктобарске Србије што дуже одржи, по могућности и са нешто репресивнијим поретком, ако је то неопходно, мада се и даље предност даје софистицираним облицима управљања и обмањивања, који су и до сада за њих и њихове циљеве, дали прилично имресивне резултате.

Тако је Србија данас једна исцрпљена економски, али и демографски земља, са неутрализованом друштвеном елитом и потенцијалима, са озбиљном друштвеном кризом која је достигла ниво аномије и са одлично организованом мањином у виду дела политичке и компрадорске друштвене елите који уз креацију и логистику наведеног нама најненаклоњенијег дела страног фактора формално управљају оним што је преостало од земље Србије и њене популације, у правцу довршења овог позамашног државно-друштвеног пројекта чији епилог можемо само да наслућујемо, али у њему по свему судећи нема много доброг за земљу и огромну већину грађана.

Има ли могућности да се измени такав сценаријо. Но пре тога се позабавимо и државним питањима српским макар у најосновнијем, а то је положај Косова и Метохије и решења која му је донела нова власт Бриселским споразумом и признавањем споразума које је постигао претходно Борко Стефановић, реализацијом последњих месеци оквирних одредби Бриселског споразума, позицији и односима са Републиком Српском, српском и просрпском Црном Гором, наговештајима промене УстаВа и неким другим важним државним и спољнополитичким питњима, да би смо макар у општем заокружили неке оквирне правце деловања постојеће власти, а онда се упустили у анализу постојеће опозиције и могућности формирања и постоје ли, и из којих структура друштва потенцијалне успешне опозиционе снаге, која би искључиво демократским начелима и у постојећем парламентарном статусу, квалитетним програмом и људима, покушала да се представи као успешна и умерена (по форми деловања) алтернатива постојећем стању и сценарију у земљи.

Изнад свега морао бих и сам, пошто сам покренуо ову тематику, да јавно предложим потенцијалне правце и програме изласка из кризе у макроекономској, социјалној, државној и културној и широј друштвеној сфери, и да позовем стручну и ширу јавност да се у том правцу изјашњава својим предлозима и критикама.

(Наставиће се)

(СРБИН.ИНФО, Српска акција)

Ознаке: анализа, англомеричка окупација, власт и опозиција, Драган Петровић, друштвена патологија, НВО, Србија