У медијској сфери Постоктобарска Србија, а нарочито период власти СНС и Александра Вучића одликује изразита блокада медија. Због есенције владајућих режима који по свим битним питањима (економија, државна питања, социјална, култура и др.) раде под патронатом Србима најненаклоњенијих сила (САД, Британије и делом Немачке), дакле власти најблаже речено запостављају националне интересе, систем медија не може и не сме да се на професионалан и адекватан начин бави најважнијим питањима државе и друштва.

У том правцу постоји процес дебилизације медија, скретања пажње и регресије са најважнијих питања на ефемерне и некад патолошке теме, док са друге стране у важним политичким и друштвеним темама, које се повремено заступају представници власти и део компрадорске друштвене елите имају монопол у медијским наступима. Сучељавања и алтернативна мишљења су готово искључена.

Са друге стране постоји пар емисија као „вентили“ где се на неозбиљан и чак непрофесионалан начн третирају иначе најважнија политичка и друштвена питања попут Ћирилице. У недостатку других емисија у којима учествују и неистомишљеници из домена друштвене елите, као и политичка опозиција, ова емисија постаје хит и врло гледана последњих година. Плански од компрадора и странаца који владају земљом, готово потпуно искључени из медијске сфере добар део представника друштвене некомпрадорске елите и политичке опозиције прихвата учешће у Ђирилици, иако се у полузабавном смислу на ивици ријалитија и у саставу учесника емисија који меша амбасадоре и професоре универзитета са блогеркама и диск џокејима зачињено Марићевим софт упадицама и вођењем емисије – ова емисија задржава епитет како тако слободне где свако од гледалаца може наћи нешто за себе (уколико наравно има живаца да је одгледа читаву), од хумора до озбиљних анализа и чак политичког сучељавања представника позиције и опозиције, што је немогуће видети у званичним медијима „демократске“ постоктобарске Србије.

Током 2016 године је као наставак развоја медијског мрака у Србији операционализовано законско решење да се и преостали регионални и локални медији који су у власништву локалне самоуправе државе, продају, што је довело до тога да око седамдесет преосталих регионалних и локалних телевизија се на сумњив начин продају, махом тајкунима блиских власти (попут Бате Гашића који је покуповао многе телевизије) или чак страном фактору са нејасном широј јавности правом власничком структруом. То је довело до тога да режим Александра Вучића заводи медијски мрак и чак („меку“ ?) диктатуру до сада не виђену на нашим просторима у задњих четврт века.

У том правцу добрим делом се слажем са виђењем Бранка Драгаша (http://www.dragas.biz/bes/) да је можда једно од решења уопште не ићи у ријалити програме попут Ћирилице, где се озбиљне теме третирају на полуозбиљан начин, и што је још важније да ретки гости, из редова патриотске-демократске опозиције режиму, су у тако неравноправној ситуацији, да рецимо и за два и по сата емисије им водитељ не да реч више од два пута, док други фаворизовани прорежимски и пронато аналитичари у истој емисији буду од Марића нешто питани и по пар стотина пута!!

Да не говоримо како статисти који за дневницу испуњавају амфитеатар у студију где се емисија одржава морају аплаудирати само оним гостима када за то добију знак, а то свакако нису противници режима и атлантиста, који су ионако на сваки други начин у емисији сегрегисани. Такав је управо случај био са последњом Ђирилицом одржаној у понедељак 23 априла, у којој су гостовали др Војислав Шешељ, др Душан Јањић, др Мирољуб Јевтић и моја маленкост. У том правцу Драгаш наводи невероватно неравноправан положај у којем сам се нашао у емисији, јер за два сата и двадест и два минута њеног трајања Марић ми се око два пута обратио са питањем (а и ту сам убрзо сечен), а рецимо Јањић је добио и можда стотинак питања и није ометан од водитеља, да не говоримо о обавезама статиста у публици да аплаудирају сваки пут када човек режима и атлантиста говори и обрнуто да то готово никада не раде када „означени“ гости говоре (ако уопште и некако дођу до речи).

Овде бих додао да ипак у конкретном случају, за ралику од Драгашевог закључка, сматрам да је исправно што сам ипак одлучио да учествујем у овој емисији (била је алтернатива само да одбијем), а из његовог текста закључујем да заправо није ни погледао емсију до краја (или да други њен део бар није пажљиво пратио). Дакле прво ова емисија је била уживо, што је огромна предност у односу да то није, јер све што изјавите, па чак и ако не добијете реч и добаците иде у кадар и аудиториј, што сам обилато користио (кад већ нисам добијао реч у другом делу емисије) узимањем реч сам где сам то могао и чак добацивање важних за гледаоце порука (са политичким предзнако, за шта Драгаш сам каже да је изузетна била моја обавеза у овако тешкој ситуацији у земљи са опасношћу да Вучић потпуно преда Косово, односно омогући улазак у ОУН са правно обавезујућим споразумом).

У том правцу знајући колико је тешко одвојити готово два и по сата и погледати емисију, навешћу само неке од пар десетина ситуација када сам био у прилици да изложим нешто са широм друштвеном и политичком поруком, или макар да упаднем у реч и добацим, а што је свакако имало одјека у јавности. Јер треба имати у обзир управо чињеницу да се ова емисија емитује уживо не само преко Хеппи тв, већ и преко бањалучке врло гледане Алтернативне тв, и да се свакако ради о милионском аудиоторијум, да не говормо о прегледима накнадним на ју тубе.

Дакле поред аналогије да сам именовао као важног човека нашег суноврата „ особу са наочарима која цитира Вебера“ како наводи Драгаш (сат и 17-18 минута емисије), а управо ту сам дао шаљиву аналогију (сат и 17 минута емисије. Ево њеног линка за даље праћење навода https://www.youtube.com/watch?v=QQdcsQkmImI&t=2540s) да заправо „чика гробар“ везано за наводни пренос лешева Харадинајевог оца, како то наводе Јањић и Марић, заправо да је он можда ЦИА координатор, која повезује сву акцију (на тај начин тешким хумором бацио алузију на гостовање Харадинаја претходно код Марића и сарадњу Јањића о Харадинаја), што је интересантно неопрезно аплаузом поздравили статисти у сали (после тога ће очигледно добити упутства да не аплаудирају више када ја говорим, а остало је још више од сат до краја емисије), издвојио бих само још неколико момената у другом делу емисије које бих препоручио гледаоцима да погледају на ју тубе, а то су стратешке теме које тешко погађају власт и мекоокупациони систем у Србији и то пред управо делом јавног мњења који редовно гледа Ђирилицу и ретко има прилике да види алтернативно мишљење у строго контролисаним медијима.  

Издвојио бих сат и 53 минута емисије где поентирам у стратешкој теми у смислу да чак и само то може оправдати уопште мој долазак у ову емисију. Наводим да из контакта са руском страном, имајући у озбир да предајем у Русији на факултету и имам сталну сарадњу стручно-научну у том правцу, укључујући и дипломатску академију у Москви, да су ми руске дипломате навеле да је из читаве сарадње са Вучићевим режимом, Русија има само голу амбасаду у Београду, односно да немају ни једно друго упориште институционално да би могли више да нам помогну (није дат дипломатски имунитет еколошкој бази у Нишу, није постигнут никакав специјални споразум о пријатељству, стратешкој сарадњи и сл.) што би посебно у кризној ситуацији била подлога-образложење према трећим земљама да нам Руси озбиљније помогну: рецимо да чак и захтев званичне власти из Београда не би био довољан да се пошаљу и симболичне снаге или чак посматрачи на север КиМ без неког додатно већ наведеног институционалног споразума са званичном Србијом, што Вучић укупно избегава.

Са тиме се у емисији одмах сложио Шешељ, и утиска сам и проф. Јевтић да је то суштина проблема у нашим односима и било каквом повезивању са Русијом и помоћи одатле што је разголитило нарочито код дела гледалаца који подржава режим и читаоце Информера о суштини проблема и суштини власти какву имамо. Са друге стране са САД и НАТО Вучићев режим има, наследио је од ранијих режима, или је и доградио читав систем споразума, укључујући и СОФА и ИПАП споразум, канцеларију НАТО у Београду, Партенрство за мир и др, које дају могућности САД и да уђе на територију наше земље у одређеним околностима и свакако да се меша у унутрашње послове земље, што се већ увелико чини и стога је земља у полуколонијалном статусу.

У два сата и 12 минута и 30 секунди емисије, надовезујем се заједно са проф. Јефтићем, да власт у Србији предаје Косово, дакле ја сам прецизирао ту његове закључке да то чини „државно руководство, а не народ Србије“. У два сата и 21 минут и 30 секунди емисије, дакле на самом крају Марић нам додељује флаше са вином, производње из Прокупља за коју наводи да има готово миленијумску традицију још од Немањића производње, на шта ја изјављујем „да ако власт настави са тзв. унутрашњим дијалогом о Косову остаћемо и без Прокупља“. У два сата, 19 минута и 30 секунти емисије указујем на неразумност изградње ауто-пута са Драчем, уместо да се доврши ауто-пут са Републиком Српском кроз Посавину, или са Црном Гором кроз западну Србију. У два сата и два минута емисије др Душан Јањић каже да не може више да одговори на сва питања које добија од Марића, на шта ја додајем да их има око 250 које је Јањић добио, Јањић додаје да последње своје питање није најбоље чуо, јер их Марић њему поставља у рафалима, на шта ја додајем да ни ја нисам чуо своје питање већ више од сат. У два сата и три минута емисије проф. Јефтић ковори о великој опасности исламског притиска на Европу и Балкан, на шта ја додајем да зато Вучић прави куле на Сави са арапским капиталом и тд итд.

Сам Јањић наводи да власт у Београду не жели Косово у саставу Србије јер наводно не зна шта да ради са толиким Албанцима, на шта ја додајем да је то предаја државне територије од стране власти и да ту важну улогу има „деда гробар“ односно америчка страна како сам је раније у емисији назвао (ЦИА). Шешељ у 42 минути емисије наводи да би било какво омогућавање од стране власти уласка тзв. Косова у ОУН, макар и као посматрача, не само представљало коначну предају и севера покрајине, већ и почетак распарчавања остатка Србије. Дакле уз сво застрањивање у емисији, њену контролисаност,скретање тема, традиционални шовинизам и претеривање Шешеља сада конкретно у медијски исфорсираном инциденту према Хрватима да би се скренуле кључне теме (у чему нисам учествовао сем покушаја историјске анализе јер никад нисам био и нећу бити шовиниста већ само патриота) послате су јасне поруке мњењу у овом гостовању које сам имао а овде сам подвукао и по једну изјаву осталих учесника које макар индиректно окривљују власт по важним питањима.  

Мало је познато јавности да је у емисију позван и најављен (најава учесника Ћирилице од 23 априла ту је и Ненад Прокић  https://www.youtube.com/watch?v=8mZ2gDZ1C3E ) и Прокић Ненад ранији лдповац, који је и дошао у емисију на почетак, али је отишао (побегао) уочи њеног самог почетка када је видео састав учесника.

Дакле да закључим, слажем се потпуно са Драгашем и свим другим критичарима у том правцу да је сама емисија Ћирилица (добрим делом за разлику од ранијих година, у њој учествујем од 2011. године и ово је седми пут) постала изузетно некоректна последњих година најблаже речено према учесницима из редова патриотске опозиције и противника режима и атлантиста и да је сасвим исправно размишљати да се у њој уопште не учествује. Међутим, како су други сви важни медији у Србији блокирани за представнике патриотске опозиције у овом конкретном случају, и у тако нерегуларним условима, успео сам да се снађем и оправдам своје одазивање за учешће у њој јер сам у постојећим околностима успео саопштити посебно оном делу јавног мњења које не иде на интернет и интернет телевизије где још једино практично могу да се појаве противници режима и опозиција атлантистима, на један утиска сам и колико је то било могуће у постојећим околностима, углавном културан начин неке врло важне ствари које и те како погађају режим управо по стратешким питањима, односа према Русији, питања Косова и Метохије, медијских слобода и др.

Посебно место, као метафора данашње поробљене Србије и њеног становништва, су статисти, особе које за десет до највише петнаест евра дневнице седе у амфитеатру студија, што подразумева да се лепо обуку, слушају препоруке свог управника и аплаудирају и на други начин покажу неку реакцију, искључиво када им се то каже. То иде дотле да уочи почетка емисије, или у паузи, добијају сугестије и опомене за своје држање, које мора бити униформно и по упутствима. Дакле ти људи, чак немају право на своје мишљење према учесницима емисије, идејама и ставовима које се у њој изложе, тако да су многи коментатори запазили да делују тупо, често незаинтересовано за њен стварни ток (коментатори наравно углавном запажају лепе девојке и жене међу њима, али их чуди емотивна одсутност од стварних догађања у емисији). Ретко ко би долазио овде за тако мала средстава и под таквим условима, и углавном се ради о људима без посла, или без доброг плаћеног посла.

Изузетак су страначки активисти снс, и понекад срс, који ту долазе по задатку, нарочито када је неко од њихових страначких главешина у емисији, „да се око аплаудирања и реакције публике у студију, деси све како треба“. Ти људи дакле ван ових страначких активиста представљају персонификацију данашње Србије. Социјално притиснути, без своје кривице, у борби за егзистенцију, налазе се у тв емисији, заједно са водитљем, помоћним особљем около и старлетама, који припадају сасвим другом свету, оних који учествују, попут и већине гостију, окупационом систему, квазиелити, која тај систем подржава из својих најнижих мотива, или га у најбољем случају ни на који начин не омета. Највеће понижење је управо то наручено аплаудирање на знак човека који их надзире, што сам могао видети пре емисије, да су окупљени у затвореном делу дворишта, покривеном, и примају упутства о свом даљем држању.

Након емисије, они на истом месту примају дневницу, а онда у правом стампеду, јуришају на последње аутобусе у ситним сатима да би стигли кући. Симболика, гости, које чекају углавном тамни џипови, или шофери, у сваком случају макар њихов возни приватни парк излазе из зграде Хеппи, а ови људи трче на станицу градског саобраћаја која је тик уз телевизију. Међутим, ма колико били емотивно и духовно немотивисани за догађања у емисији, где углавном наступају нато аналитичари, страначки функционери, тајкуни, медијски експониране личности различитог профила квазиелите, приметио сам у својим гостовањима, укључујући посебно ово последње да су се ипак пренули када сам критиковао режим, или говорио о тешком стању у земљи, уништењу економије због наметнутог неолибералног модела, демографском краху, дакле свему битно друкчијем од онога што овде обично могу пратити.

Отуда и тај спонтани аплауз у сат и 17 минуту емисије, када сам рекао да би можда посредник између Харадинаја, Јањића, па то се односило и на гостовање његово (Харадинаја)код Марића, може бити, (рекао сам у полушали), и ЦИА кординатор свих тих активности тајне везе режима и Харадинаја, што је по науци о несвесном довело до спонтаног аплауза тих људи. А и после, када су добили сигнал да ми не аплаудирају више ни за шта, многи од њих су осмесима пратили моја добацивања и покушаје упадања у реч фаворизованим гостима, који су добијали свако питање просечно у минути. (професор Јефтић је као и ја био готово искључен из емисије, сва питања је добијао највише др Душан Јањић, а Шешељ је био у програму када је хтео).

Дакле није чак у питању да би емисија попут Ћирилице могла постојати и у демократски организованом друштву суверене државе, где плурализам несметано функционише, (што све није случај са данашњом Србијом), под условом да су отали медији, нарочито државне телевизије и оне са националном фреквенцијом колико толико слободне, и где постоје емисије за озбиљне теме дебатног типа, или макар само колико толико слободне за мишљење гостију различитог спектра политичког и друштвеног одређења, што на жалост свакако није случај са данашњом (па у целини у нешто мањој мери и са читавом постоктобарском) Србијом.

То све заједно Ћирилицу чини хитом и врло гледаном емисијом, која уз све мане и предности у медијској сфери представља печат једног времена, блокираних медија и суштинског одсуства демократије једне земље суженог суверенитета на ивици протектората, економски плански руинираној континуираном применом неолибералног модела, у демографском суноврату. у којој се подстиче патологија и скарадност (по старој доброј енглеско-америчкој пословици „добар Индијанац је мртав Индијанац“ примењене на Србе последњих пар деценија, са системом „куване жабе“) и у којој се (плански и систематски) убија рационална мисао и посебно алтернатива постојећем погубном стању, где су сви интелектуалци и стручњаци сумњиви сем оних који су плаћени од глобалиста и Сороша (онда су „реформатори“) и где је све патриотско а српско недемократско и „екстремно десно“, а свака солидарност и социјална алтернатива неокомунистичка, историјски превазиђена и „екстремно лева“.

ДР ШЕШЕЉ: Одржаћемо скуп у Хртковцима упркос најавама да ће бити забрањен! (ВИДЕО) https://t.co/fXc03jV81g

— СРБИН инфо (@srbininfo) April 26, 2018

У тој постоктобарској класификацији водитељи спинованих емисија на „европским екранима Србије“ су „екстремно у центру“, а Александар Вучић би био „изражени и успешни реформатор и демократа“ до последње англо-америчке, односно антисрпске директиве која се испуњава. То што је земља економски руинирана, то што нас сваке године умре за 40 000 више него што се роди (нас етничких Срба за 50 000) и још толико побегне у иностранство, највише младих и образованих, то што се земља на сваки начин уништава погрешним економско-совијалним и државним мерама наметнутим од ненаклоњених светских центара моћи чије налоге квазиелита извршава и територија смањује, а Српство у реализацији тих планова слама, то те људе политичке и медијске, као и наметнуте друштвене квазиелите не интересује, то је посебна врста људи, специјално одабрана и класификована.

Важно је да се у медијима о томе ништа не зна, иа зато ми имамо у Србији данас „као да систем“ у медијима, и „стварно стање жалосно“ у стварности. Или ће Срби ипак извући из свега овога, и између редова правовремене поруке и избећи судбину Индијанаца и „куване жабе“ која им је намењена. Ово могуће, јер смо и поред свега сачували познавање ћирилице, чак и када нам свакодневно већ дуже времена, а нарочито последњих година уместо ње преко медија посебно, дају само латиницу.

Извор: Србин.инфо

Ознаке: ћирилица, анализа, Војислав Шешељ, др Драган Петровић, др Душан Јањић, др Мирољуб Јевтић, Миломир Марић