Цитираћу реченицу у закључку претходног текста о украјинској кризи који сам написао прекључе (ВИДИ: ДР ДРАГАН ПЕТРОВИЋ (за Србин.инфо): Нови господари Украјине) где сам рекао и наговестио, док још међународни представници, Јанукович и опозиција нису били потписали договор “Следећа врло опасна фаза, би могла да представља почетак ширег оружаног сукоба у земљи, а то би било преузимање Кијева у руке демонстраната и екстремистичких група, што би представљало знак да се источни и јужни региони самоорганизују у одбрани од насртаја са запада, и то би био на неки начин и крај земље.“

Дакле управо се то и догодило, Кијев је пао, односно он је, као и много што шта још, споразумом Јануковича, опозиције и западних сила, који истина у тој форми нисам могао предвидети, препуштен опозицији и побуњеницима.

Са друге стране југоисточна половина земље, као проруска се организује и институционално о чему говори скуп у Харкову свих представника власти овог дела земље, а са друге стране и безбедносно, јер се поред милиције и полицијских снага регионалних и локалних, организују и пратеће милиције, вероватно потенцијално нешто налик паравојним јединицама, као одговор претњама агресије која долази са северозапада.

Овде је све готово идентично сценарију за разбијање СФРЈ 1991, па је евидентна намера опозиције и побуњеника да заузимањем Врховне раде, председничке резиденције, гестаповским методама премлаћивања државних функционера, посланика, укључујући и отмице и мучења чланова њихових породица, на неки начин уз помоћ свог америчког и других западних ментора покушају да себи прибаве какав такав институционални легитимитет.

Они без потребног демократског легитимитета Врховне раде и других органа државе, а при томе чак у потпуности кршећи и договор који је постигао Јанукович уз помоћ западних сила са опозицијом, теже да себи приграбе наводно званичну власт и заодену се институцијама система и на тај начин покушају да освоје и ставе под своју контролу југоисточну половину земље, што је и лаицима јасно да је подухват који не може проћи без тешког крвопролића и небројено жртава и разарања.

Морам да признам оваку хард варијанту сценарија за свргавање једне летигимно изабране власти велике и мирољубиве земље, само зато што је затражила интермецо у односу на притиске да прихвати тешко наметнути споразум са Бриселом, који је економски и на други начин неприхватљив Украјини, нисам очекивао. САД и њихови други савезници у овом подухвату сносе невероватну одговорност, коју ни монизам многих тамошњих медија не може сакрити и тај укус остаје и код обичних људи широм Европе (погледајте у Србији рецимо како о украјинској кризи извештава 24 часа – искључиво „…о насртајима полиције на мирне демонстранте“, да ли се неко замислио зашто се ова новина кич забавног садржаја, али и вешто и једнострано убачених политичких тема, растура и штампа бесплатно свакодневно у стотинама хиљада примерака, да не говоримо о другим медијима на територији Србије).

Шта ће бити даље?

Прво Јанукович је демантовао лажи представника новоизабраних у Ради и „влади“, односно опозицији да је поднео наводно усмено оставку, и изнео да је на њега пуцано, а да је досадашњи легитимно изабрани председник Врховне раде Владимир Рибак претучен и да је пуцано и на њега да би се изнудила формална оставка, где су замислите опозиционари који сад се издају да званично држе власт изјавили да је Рибак дао „ оставку због здравствених разлога и да је отишао да се лечи“. Овакав цинизам опозиционир представника и лидера, редак је чак и за време ратних прилика и у жаргонима мафијашких кланова, а не лидера „демократске и мирне опозиције…“ за какву их издају већи део западних медија, као и контролисани медији на територији Србије.

Важно је да је Јанукович констатовао да је опозиција узурпирала власт, да је то против било каквог споразума, и да су то „бандитски методи“. Јер постојала је велика опасност да ће очигледно Јануковича који је под великим притиском на различите начине обманути и натерати да прихвати процес који би под обманама представљао пренос власти на побуњенике и опозиционаре, што би они без обзира на сву провидност тог подухвата, то покушали да прикажу као своје легитимно и споразумно освајање власти и преузимање институција система. То се није догодило, те иако од Јануковича више не треба превише очекивати, он све више постаје без стварног утицаја, ово је било јако важно да се оспори и постигнути споразум – који опозиција је погазила и узурпирала, а са друге стране југоисточна половина земље се организовала, она сада представља субјекат за себе.

Сада у Украјини имамо три субјекта: западни део земље који је под опозицијом и побуњеницима, рачунајући мање –више и сам Кијев и где влада хаос и насиље над остацима државних институција и свим који супротно мисле, укључујући често и етничко-религијске насртаје; потом као други субјекат југоисточну проруску половину земље, која постаје субјекат за себе, и најзад као условно посматрано трећи фактор, који је у постепеном нестанку, а то су остаци централне власти, која се тернутно свела на Јануковича и преостале ефективе војске, која се држи по страни.

Владајућа партија региона, све више прераста у оно што она заправо и јесте, најјача странка у земљи, чију базу чини проруски део становништва, апсолутно већински у југоисточној полоцини земље. Од ње отпадају и све више ће отпадати каријеристи и стручњаци који су у њу ушли задњих година из профитерских разлога вршења власти. Високи функционери као Колесниченко, Царев и други који су и носиоци на терену међу народом ове партије већ дужи низ година, када је била и у опозицији, сада су уз свој народ, и учествују на скупу у Харкову и конституишу власт у југоисточном делу земље. Ту ће се у превирању на терену јавити нови лидери, јер очигледно да Јанукович све више губи утицај и на истоку, поред тога што су га на западу земље анатемисали, чак су по његовом признању покушали данас и атентат на њега, кад су пуцали кад је ишао на кијевски аеродром да отпутује за Харков.

Тигипко се сумњиво држао последњих дана, а он је пришао партији када је дошла на власт, а ту је низ функционера и олигарха који су већ променили страну, или се у најбољем случају склонили са стране. Ту је и Компартија која се прилично часно држала у протеклим догађајима и која је формално и даље део власти у земљи заједно са Партијом региона, али власти која се од побуњеника и опозиције у Кијеву сада потпуно оспорава. Уосталом опозиција оспорава чак и самог Јанковича као легитимно изабраног председника и покушава да закаже изборе председничке већ за мај, а не за децембар као што је то понудио Јанукович, коме мандат траје иначе до марта 2015. године.

Мислим да после ових догађаја Украјина као унитарна земља више неће постојати, и да би излаз у њеној федерализацији, најмање два равноправна фактора, где је југосточна проруска половина земље неспорна јединица, био најлогичније и готово спасоносно решење. Проруски део земље има целокупан излаз Украјине на мора – Црно и Азовско, све до самог ушћа Дунава. Ту је сконцентрисана индустрија земље готово сва важнија и гро природних ресурса, посебно у Донбнасу. Садашњу политичку напетост прати и чињеница да је земља практично пред банкротом.

Управо овај југоисточни део је привредно снажан и он је до сада преливао своја значајна средства преко централних власти западним сиромашнијим регионима, посебно Галицији, што неће више бити случај. Друго, Русија је понудила средства Украјини, на основу споразума Јанукович-Путин од новембра месеца. Са друге стране шта западне силе, а пре свега САД нуде Украјини, то смо могли да видимо до сада.

Оно што је неизвесно, а што не би било никако добро, јесте да дође до оружаних сукоба, где би се милитантим групама које смо до сада могли да видимо на западу земље како врло увежбано нападају на полицију и заузимају многе градове и државне институције, ће се сада одбрамбено супротставити снаге са југоистока. Било би важно да дође до преговора реалних субјеката на терену, а то је опозиција, али и екстремистичке и милитантне групе из северозападног дела земље, које су се до сада показале у правом светлу, и са друге стране демократски изабрани представници југоисточне половине земље, који имају уз себе и респектабилне снаге за одбрану, а које се сада доатно организују.

Уколико се они политичким преговорима договоре о даљем уређењу земље и начинима конституисања заједничких договорених облика власти и „правилима игре“ избегао би се најгори сценарио, а то је онај до краја по угледу на догађаје деведестих у бившој СФРЈ. Ко жели да упореди догађаје почетка деведесетих у бившој СФРЈ и са овим што се сада одвијало у Украјини, мешање и разбијање једне суверене земље, једнострано сврставање већег броја запдних земаља и њихових медија и политика на једну страну и неспремности да се ситуација посматра комплексно и траже адекватна мирна и свима прихватљива решења, може установити велику сличност, и чак у многим стварима идентичност.

Сада ћемо видети да ли су из тога савремени актери извукли неке поуке, а то се односи и на становништво Украјине, Русију, али и на јавно мњење и политички естабилишмент европских земаља. Мислим да нема разлога да падају људске жртве даље, ако је јасно да је земља реално подељена геополитички, баш како је то констатовао и славни Семјуел Хантингтон у свом епохалном делу „Сукоб цивилизација“ „..на нешто већи југоисточни проруски део земље, и на њен северозападни део који то није..“.  

 (Србин.инфо)Србин.инфо

Ознаке: анализа, Драган Петровић, држвни удар, протести, Украјина