Ситуација на украјинском ратишту, тачније на простору историјске Новорусије, је за посматраче и посебно шире јавно мњење толико конфузна и противречна да је заиста тешка за потпуно разумевање чак и за стручњаке. Ту конфузију, додатно развијају пристрасности и дезинформације обе стране у сукобу, али се чини да у томе предњачи Кијевски режим, а на руку му иде наклоност америчких и других глобалних медија на енглеском језику, који из политичких разлога њихових влада показују симпатије и навијање ка актуелном украјинском режиму.

Кликни на мапу да је повећаш

Најутицајнији медији у Србији се све више приклањају англоамеричким изворима информисања, па између осталог у Трећем дневнику РТС 18 августа новинар Зоран Станојевић саопштава „да је гранатирана колона цивилних избеглица у области Донбаса и да има доста жртава, да су представници власти у Кијеву за то оптужили проруске борце, а да су из ДНР и ЛНР то одбили и за то оптужили снаге кијевских власти..“. Па елементарна логика новинарства би била да се каже чије су те цивилне жртве, па би иоле објективан извештај био „да је колона цивила проруског становништва гранатирана и да има много жртава, да су ДНР и ЛНР оптужили кијевски режим, а да опет овај одбија те оптужбе и тврди да су то заправо проруске снаге урадиле, да би окривили украјинску војску“.

О извештавању Б 92 и неких других медија не треба трошити ни речи, они су се отворено ставили на страну украјинског режима (односно Америке) и готово не преносе извештаје друге зараћене стране ни руских извора, изостају чак и стручне анализе.

Но вратимо се ситуацији на фронту, што је и тема овог текста. Последњих десетак дана, након половичног успеха са елиминацијом највећег дела јужног џепа, али и неуспеха да се заузму два одавно блокирана аеродрома (Доњецки, и посебно Лугански који је у дубокој позадини), снаге Новорусије су постигле далеко више успеха у даноноћним борбама са режимским снагама, и то се огледа пре свега у уништењу противничке живе силе и заробљавању технике, док се ситуација на терену, по питању поседања стратешких положаја, није битније мењала. Украјинске снаге имају сталну иницијативу захваљујући својој више него двострукој бројчаној предности на линијама фронта (ако се гледа и позадина ширих фронталних борби та предност је близу три према један), чему треба додати још већу предност у бојевој техници и нарочито у артиљерији, оклопним трупама и изнад свега у ваздухопловству.

Ипак ополоченици су у свему напредовали протеклих пар седмица, па сада имају више него раније технике, захваљујући запленама, посебно из „џепа“, док је очигледно да је квалитет и борбени морал украјинских војника, врло „шарен“ и у целини далеко испод проруских бораца, који уз то могу да рачунају и на подршку и симпатије локалног становништва.

Oполоченици и даље имају доста проблема, њихова територија је сабијена на мегаполис и најгушће насељени део Доњецке области, а то је Донбас у ужем смислу, као уз Рур највећи индустријско енергетски мегаполис у Европи, састављен од више великих градова од по сто и више стотина хиљада становника – начичканих као у грозду један на други, на челу са милионским Доњецком, као и јужни део Луганске области. Због продора прокијевских снага у правцу Дебаљцева, веза између Донбаса и Луганска је сужена, али се ипак елиминисањем највећег дела некадашњег “котла“ уз руску границу, ситуација у целини стратешки нешто поправила, јер је Новорусија шире повезана граничним додиром са Русијом.

Проблем чини што је линија фронта пренета на сама предграђа Доњецка и Луганска, који се ипак успешно бране, јер овде режимске снаге се устручавају да нападају пешадијом на добро утврђене и брањене урбане зоне. Стиче се утисак из досадашњег вођења рата да углавном украјинске снаге својим крајњим напрезањем, успевају да напредују што више у дубину територије, коју потом најчешће не могу да бране, због необезбеђења бокова, одсуства подршке пешадије оклопним снагама, и саме тактике ополоченаца, који избегавају фронталне сударе, и еластичним покретом трупа, опкољавају и уништавају противничке снаге.

Као да се Кијев труди да освоји што више саме територије, а да ополоченици заправо стратешки уништавају огромне ефективе противничке војске и заробљавају све значајније ефективе наоружања и технике. Чак и ваздухопловне снаге где режим има доминацију, су толико десетковане у до садашњим борбама, да су њихови ефективи смањени на дневно извиђање и повремено бомбардовање, док су преостали хеликоптери готово повучени из непосредних дејстава. Наравно, не треба заборавити бројне највеће стварне до садашње ударе које прима Новорусија – цивилне жртве и енормна материјална разарања, што уз евидентно смањење контролисане територије, представља до сада највеће губитке проруске стране у читавом периоду трајања вишемесечног сукоба.

Ипак у последњих четрдесетак дана, Новорусија је углавном стабилизовала линију одбране, и сем стратешког продора и губитка простора око Дебељцева, чиме је постигнут клин у средишњи део територије између Донбаса и Луганске области, чиме се држи стално отовреном могућност спровођења нових напада у правцу покушаја пресецања Новорусије на два дела, није било озбиљних губитака територије, а уз то „котао“ је елиминисан, и сведен на мањи „џеп“.

Због максималног напрезања свог практично целокупног потенцијала у зони ратних дејстава прокијевских снага, борци Новорусије до сада нису успевали да сем елиминације „казана“, издвоје довољно војних групација за офанзивније ударе, па се тиме највише може тумачити опстанак енклаве око Луганског аеродрома дубоко у позадини ЛНР. Међутим последњих дана стижу снаге ополоченаца ослобођене неутрализацијом „казана“, па је за очекивати и одређене офанзивне акције, макар тактичког карактера, у покушају елиминисања неких од енклава и џепова, укључујући и врло опасан клин из ширег рејона Дебаљцева.

Прегруписавање и реорганизација „у ходу“ армије и инфраструктуре, система командовања и обједињавања на нивоу Новорусије целокупних оружаних снага ЛНР и ДНР је изузетно значајно, и паралелно са пристизањем и техничким оспособљавањем и руковањем за борбу огромних количина заробљене војне технике и наоружања, наговештава могућност у перспективи прављења крупнијих контраудара и у сваком случају јединственијег и стратешки зрелијег деловања оружаних снага проруса.

Напрезање кијевских снага и читаве украјинске државе која је у великој кризи и изазову због тога, посебно у економском смислу, али и деморализацији због тешких губитака у живој сили и ратној техници, даје могућност Новорусији да уколико издржи и следећих дана без већих промена украјинску офанзиву, да може да очекује боље дане. Наиме Кијев је много тога бацио у игру да постигне било какав опипљив успех на бојишту до националног празника 24 августа, нарочито у пропагандне сврхе намењене пре свега за унутрашње потребе – да би очувао какву-такву слику у својој ратној пропаганди да се ствари одвијају у правцу коначног успеха, упркос много показатеља који грађанима говоре да нема оправдања за толике жртве и милитаризацију према значајном делу становништва земље који тражи аутономију и федерализацију.

Према споља, режим такође жели да покаже да има чврстину да унутрашњи рат који води према делу сопственог становништва и где показује крајњу недемократичност и чак чини ратне злочине, заправо представља краткорочну и неизбежну пролазну епизоду, која ће се уз све (неминовне?) жртве крунисати успехом и „сломити сепаратисте“. Режим је у својој ирационалности, одсустрву демократије и серији свакодневних злочина, и то сада чак врло масовних, ослоњен искључиво на заштиту, али и усмеравање од политиике САД, која као што је из свега до сада током деценија и деценија познато, не бира средства и методе да дође до својих (некад или чак често злочиначких) циљева.

У Русији јавно мњење је наравно уз Новорусију, а парламентарни лидери свих опозиционих странака – Миронов, Зјуганов, Жириновски су апсолутно за подршку свим средствима осим директног уласка руске војске, према Новорусији. У владајућој странци су на сличним ставовима, али уз одређени опрез и већу суптилност у деловању, што је и разумљиво јер имају већу одговорност. Против је само малобројна, од ранијих уличних протеста гласна опозиција око Наваљног, али сад већ без руских националиста који су је раније чинили, попут Плеханова и др.

Дакле у парламентарно-страначком смислу, не постоји у Русији иоле озбиљнија опозиција која би била против правца искрене и свеобухватне подршке Новорусији и проруским масама Југоистока да добију своја легитимна права – у правцу аутономије и заштите од насиља екстремистичког и пучистичког режима у Кијеву. „Клипове“ заправо постављају слојне и интересне групе, пре свега у виду олигарха и оних који су се нагло обогатили и стекли позиције деведесетих под Јељцином, потом идејних неолиберала у делу интелигенције, који имају утицаја и у елементима власти и финансијској структури управљања државом.

Поред њих, известан део више средње класе и посебно најбогатијих слојева је крајње опрезан, и био би спреман на значајне уступке у правцу избегавања било каквог затезања односа, да не говоримо о санкцијама према западним земљама, због својих економских интереса и чак само поседовања на Западу некретнина и банковних рачуна.

У средини, али свакако у самој патриотско-државотворној опцији се налази Путин, који ипак мора да води рачуна о односима снага у земљи и посебно Москви и Санкт Петербургу, где су ови опоненти посебно јаки и бројни. Стога су протекли догађаји у Украјини и у Новорусији, а иза којих стоје САД изазвали или чак убрзали многе процесе у Украјини, у самој Русији, али и међународним односима у целини, који су узрочно-каузално повезани, тако да присуствујемо једној великој борби и низу повезаних процеса у чијем средишту је заправо покушај Вашингтона да успори или чак преиначи, (чак и по цену већих регионалних, па и светских криза и сукоба), евидентан макрополитички и макроекономски правац опадања америчке моћи у односу на пратеће силе, пре свега из редова БРИК и довршавање конституисања мултиполарног светског поретка.

Ознаке: Драган Петровић, Новорусија, руски олигарси, Украјина, украјинска криза