У последњих пар месеци долази до фундаменталних промена на унутрашњој политичкој ситуацији Србије.

Одмах да кажем, иако је ситуација и даље прилично тешка и на моменте и конфузна, да је у принципу, после више година забележен осетан напредак набоље, који ће омогућити да са више наде и очекивања можемо посматрати ствари у будућности. Протеклих више од четрнаест година, у тзв. Постоктобарској Србији, нама најненаклоњеније стране силе, успеле су готово у свему што су наумиле, укључујући и значајним делом преусмеравање свести великог дела становништва.

Циљ је био сламати српски фактор у целини, и у државотворном смислу, и по дубини, дакле економски, културно, у научном и етичком сектору, фактички по свим питањима, пошто је читав народ идентификован и то знатно раније, као елементима дугог трајања близак Русији и континенталној геополитици у целини. Запоседнут је медијски простор у целини, типованим приватизацијама отуђен је назјначајнији део виталне привреде, створен је подобан слој компрадора, отуђеног дела друштвене елите, политичка елита је у највећем, (огромном) већином стављена под контролу, а преостали део друштвене елите који је патриотски или неутралан, одстрањен са шире друштвене и политичке сцене.

У завршници, дакле након 2008. када се у међународном окружењу ствара све убрзанија промена светског поретка и односа снага, придобијени су најзначајнији делови дотадашње тзв. патриотске политичке елите, који су потом упрегнути у владајуће структуре, уместо истрошених странцима идеолошки блискијих, али са падом кредибилитета у јавности и бирачком телу, дотле владајућих „жутих“ кадрова (након 2012), Динкића, и сл. (Драшковић је одавно изгубио било какав углед у народу). Приближно до тада су разбијени остаци српских служби и стављени у највећем под своју (страну) контролу.

Катастрофално стање преосталог дела тзв. патриотске политичке елите, поентирано је од страног фактора, компрадора и сада већ потпуно контролисаног највећег дела активне политичке елите на изборима марта 2014, тако да у садашњем сазиву Народне скупштине нема више фактички ни једног посланика који се противи стратешким циљевима у деструкцији Србије.

Парадокс је да се данас бар половина грађана Србије противи, или макар не подржава новоусвојени Закон о раду, неолиберални концепт економије, Бриселски споразум и предају КиМ, укључујући и његов север, те пузање некритичко ка ЕУ, укључујући и постојеће стање блокаде медија и др, – а да у садашњем сазиву Народне скупштине нема ни једног јединог посланика који их заступа.

Ово парадоксално стање, коме се требало организовано, страначким блоком и омасовљавањем супротставити опозиционо још пре најмање две године, најзад је окончано у последњих месец-два. Сада се већ постепено формира страначка опозициона снага, која још није до краја артикулисана и уобличена, али је стварна, и са перспективама даљњег квантитативног и квалитативног јачања, паралелно са све уочљивијим слабостима власти.

Такође и све ширим јавним мњењем који ће постепено сагладавати вишедимензионалне недостатке владајућег концепта, упркос све јачој и тежој блокади медија и отежавања рационалног дебатовања и изношења аргументованих алтернатива постојећем стању.

Формирана су већ сада две колоне патриотске опозиције, од којих свака има перспективе раста, упркос, испољавању међусобних неспоразума, чарки и контрадикторности, чије узроке у овом тренутку не можемо до краја и са сигурношћу утврдити, али је јасно да оне са једне стране помажу властима и тзв. „жутој опозицији“, али је са друге стране јасно да ће обе колоне патриотске опозиције највероватније наставити свој раст из више разлога.

Једну колону Патриотске опозиције представља већ формирани блок који тренутно чине нови ДСС, Двери и интелектуалци, а ту је још и неколико мањих покрета, организација и нво. Може се рећи да се овај блок разликује од СРС (и потенцијалних мањих коалиционих савезника који би се нашли уз Шешеља из ове перспективе), по умеренијем и умивенијем наступу, већој спремности на коалиционо ширење.

Са друге стране у концепцијском смислу, нема битније разлике, барем из ове перспективе између овог Патриотског блока и СРС са Шешељом, по питању кључних напред наведених питања (однос према НАТО и ЕУ, постојећем концепту неолибералне економије, постојећем Закону о раду, Косовској политици Владе, постојећој блокади медија, односу према Русији и др.).

За сада још није довољно јасно због чега се инсистира у међусобној медијској комуникацији толико на разликама између ове две колоне патриотске опозиције, посебно збуњују тешке оптужбе из редова СРС према променама на челу ДСС. Из ове перспективе, а то рецимо мислим да са правом истиче Покрајински одбор ДСС са Косова, треба да је неспорно да је управо гђа Рашковић-Ивић и ново руководство ДСС, за разлику од претходне владајуће гарнитуре ове странке, изашло у први план са начелом обједињавања патриотске опозиције на заједничком концепту критике и алтернативе према властима (али и „жутој опозицији), и на већем геополитичком приближавању Русији и другим напред наведеним круцијалним факторима.

Фото: Ненад Златановић

Поштујем сазнања и информације г. Шешеља, који је својим држањем у Хагу побрао несумњиве симпатије и дивљење не само својих присталица, већ и мислим огромне већине читаве домаће, а и значајног дела светске популације, имајући у виду праву слику тзв. Хашког трибунала и мрачних сила и намера које стоје иза тог трибунала, а који никакве везе немају са правдом и правосуђем. Са друге стране потпуно је нелогично говорити да је Алигрудић и клан који је напустио до сада ДСС био ближи патриотском окупљању и Русији од новог руководства и оног што чини сада већ формиране основе наведеног Патриотског блока, уз све његове несавршености, којих смо сви ми у овој или оној мери свесни.

Сложио бих се са друге стране са мишљењем председнице ДСС гђе Рашковић-Ивић да и новоформирани Патриотски блок и са друге стране Шешељ и СРС, као и потенцијални савезници и организације које би и једнима и другима пришли, представљају заправо патриотску опозицију у целини постојећем стању у земљи и актуелним властима, а разлике које између њих постоје, могу се третирати и различитим слојевима и структурама становништва и бирачког тела којима су окренуте. У том правцу, вероватно би било мудро, да се обе колоне патриотске опозиције окрену креативном деловању, излагању пре свега алтернативних решења постојећем стању, прагматској међусобној сарадњи где је могуће, и заједничким, или макар паралелним покушајима у истом правцу, промене постојећег стања и извлачења Србије из кризе.

Са друге стране, то наравно неће значити да у једном друштву, за које тежимо да буде демократско и успешно, и које је сада вероватно на најнижем нивоу демократије и успешности, можда у последњих неколико деценија, упркос извесном побољшавању међународног амбијента за српске интересе, – није страно и чак може да буде пожељно, да се указују пропусти и грешке којих је било на свим странама заиста много, па и код безмало свих актера тзв. патриотске опозиције. Радикали и крајњи десни пол данашње патриотске опозиције у земљи, је свакако у највећем у праву, када критикује ДСС и снаге око њега (то се не односи на Двери) које су биле у различитим периодима Постоктобарске Србије на власти, и имају фундаменталну кривицу за врло сумњиво спроведене приватизације, где је без сумње отуђен велики део државне имовине њиховом лошом реализацијом (приватизација), али свакако и узимањем различитих облика мита, новца који се и данас распрскава на различите стране и за различите потребе, али свакако не у интересу нашег осиромашеног народа и земље.

Међутим, утиска сам, да су најодговорнији из ДСС за те у најмању руку врло сумњиве радње, напустили ову странку остављајући новој председници и руководству кукавичје јаје, смешних оптужби („за напуштање програмских принципа и сл..“). Са друге стране јасно је да је ново руководство ДСС било свакако принуђено да у утакмици за гласове на одржаној Скупштини и потом, да одређене жртве и компромисе, који су на извесним позицијама у и око странке и новоформираног Патриотског блока, задржали одређена кадровска решења, као изнудицу или жртву. Јасно је и да неке постојеће структуре сломљених и маргинализованих државних институција, у нашој земљи, која је одавно лишена пуног суверенитета, уплићу ту своје прсте, укључујући и утицаје сумњиво обогаћених појединаца или тајкуна, клановских и других структура, али и страног фактора.

Једном речју новоформирани Патриотски блок, је само почетна инстанца патриотског окупљања на врло јасним основама, које су напред наведене, и он је у сваком случају огроман напредак у односу на пређашње стање, али он већ има и неке уочљиве мањкавости, недостатака и простора за сумњу, које ипак не би требало да потру укупну идеју окупљања око јасно дефинисаних циљева. У том правцу ми изгледа врло мала вероватноћа „да је Вучић..“, односно постојећа власт довела ново руководство ДСС, јер управо се она природно највише плаши удруживања опозиције која се приближује Русији, истиче јасну алтернативу постојећем погубном концепту неолибералне економије, неслагање са Законом о раду, наговештеним приватизацијама, предаји КиМ, пузању некритичком ка ЕУ, блокади медија и др.

Фото: Ненад Златановић

Председница ДСС дакле истиче у први план програмске принципе, који су изнад тренутних и будућих кадровских решења, а са друге стране наводи нови демократскији принцип организовања ДСС, који би требало, уколико се реализује, да елиминише преостале структуре, нарочито оне који су „омастили прсте“ на различите начине.

То наравно неће бити лако, јер је јасно да су неке битне функције у ДСС, а и у предвиђеним решењима за владу у сенци (који су процурили у јавност), добили људи који су у протеклим периодима у најмању руку имали макар индиректну, ако не и директну одговорност и за сумњиво спроведене приватизације, и за многе неуспехе у државној и друштвеној политици, који су још само делом замагљени од очију шире јавности.

Међутим, мишљења сам да треба наставити напред, да је покренут процес окупљања патриотске опозиције, да се мобилишу можда најквалитетнији и најчеститији људи од до садашње истрошене политичке елите, која је у Постоктобарској Србији у највећем „легла на руду“ и углавном поклекла пред бројним изазовима и искушењима пред којима смо се као народ и земља нашли. У односу на рецимо Републику Српску, па чак у постојећим условима и патриотске снаге у Црној Гори, да је политичка елита у Србији се показала најмање достојном изазова и задатака пред којима се нашла.

Стога је формирање Патриотског блока можда крајњи максимум ових снага, и да је тренутак да се у политичке воде укључи што већи број до сада неангажованих појединаца, претежно из редова до сада потиснуте друштвене елите (ван компрадора), али и сваки појединац у земљи, који жели да мења ствари набоље, боље речено да се извучемо из катастрофе у коју срљамо, је више него добродошао. СРС са друге стране, такође има прилику да поврати своје снаге, посебно уколико се ослободи макар дела претеривања у начину деловања којима је ова странка и раније подлегала, већ се сконцентрише на програм и креативност, уз већ пословичну енергију у раду на терену и директној комуникацији са масама, што је од повратка Шешеља већ видљиво.

Најзад да истакнем своје мишљење, нама не би требало да буде циљ освета или деструкција према неком, већ вађење наше земље из беде у којој се налази и стварање креативне алтернативе у постојећим домаћим и међународним околностима. У том правцу је свако добродошао ко је спреман да учествује у томе, макар и из редова садашњих или бивших власти, наравно имајући у обзир и одговорност, моралну, а у изузетним случајевима где за то постоје аргументи и докази и правну за све оно што је против ове земље и њеног правног система чињено.

Најзад, пошто сам у целини изнео своје позитивно мишљење и даљње предвиђање развоја ситуације у вези формирања зачетка Патриотског блока, и повратка Шешеља и јачања СРС, као процеса који су уз извесне недостатке ипак позитивни за јачање алтернативног програма постојећем стању, да наведем и још неке странке и покрете, постојеће и у настајању које концепцијски теже и имаће утицаја у патриотском спектру.

Странка Ненада Поповића има без сумње критички однос према властима, по свим напред наведеним кључним питањима, али нисам сигуран да ће се придружити Патриотском блоку, поготово не одмах. Немам утисак да ће то бити масовна странка, са бројним чланством, тешко је за предпоставити да ће имати довољно капацитета да самостално пређе цензус, како се чини из ове перспективе. Да ли ће, и са киме ће она ући у удруживање, такође је за мене непознаница у овом тренутку, али би било логично да то буде патриотска опозиција са којом дели програмску сличност. Ипак у Србији последњих година није било и у пракси све оно што је логично, па остављам могућности за Поповићеву странку различитих праваца даљњег наступа, али је једно сигурно, да је она својим програмским начелима и опредељењима самог председника заправо део патриотске опозиције, којој припадају, на свој начин и новоформирани Патриотски фронт и Шешељева СРС.

Када је у питању странка Синише Ковачевића Српски отаџбински фронт како је најављено да ће се звати, она треба да има оснивачку скупштину око средине јануара, дакле за око месец и по дана приближно и већ је формирала иницијална тела. Ова странка окупљена око харизме Синише Ковачевића, разрађеног економског програма професора Комазеца, са неколико истакнутих појединаца, укључујући и интелектуалце и глумце, те спајањем неколико мањих покрета и организација, пледира да заузме истакнуто место у оквиру патриотског блока коме концепцијкси припада. Колико ће у томе успети зависи и од низа фактора, укључујући и финансијске могућности, организационе способности, превладавање медијске блокаде, али и спремности на сарадњу и удруживње са другим странкама патриотске опозиције, пре свега новоформираног Патриотског блока, те се чини да ће и она делити судбину и изазове који се стављају и пред остале актере и судеонике патриотске опозиције, с тиме да се чини да би у исто време могла да представља и освежење и допуну у том правцу.

За Заветнике се може предпоставити да ће се прикључити неком замишљеном блоку око СРС, али није искључено да се ипак придруже и постојећем Патриотском блоку. Најзад за Трећу Србију је јако тешко рећи да ће се директно придружити новоформираном Патриотском блоку, тачније таква могућност је отпала за сада из неколико разлога. Како је готово немогуће да се Трећа Србија прикључи СРС и Шешељу посматрано из ове перспективе, онда заиста постоји шанса да она или покуша да подржи формирање неке треће колоне Патриотске опозиције, за коју би, за разлику од ове две, било јако тешко да пређе цензус, или чак да изађе самостално, те изузетно и да се придружи властима (или чак „жутој“ опцији). Пошто нема одговора ни где ће ићи Поповићева странка, могуће је заиста овде и низ комбинација, али чак и када би се потенцијално удружили Трећа Србија и Поповићева странка, без даљњих придруживања неких других актера, тешко је предпоставити да би могли прећи самостално цензус у постојећим околностима. Са друге стране мора се признати да Поповић има извесног капитала и утицаја у Русији, а овог првог вероватно много више и од неких постојећих политичких странака.

Само постојање све снажније патриотске опозиције, представља конституисање трећег пола на политичкој сцени Србије, који до душе није представљен у постојећем сазиву Народне скупштине, иако се стиче утисак да има програмски утицај на преко једне трећине бирачког тела, са тенденцијама даљег раста. У односу на постојећу власт и „жуту“ опозицију, ово је пол моћи који једини има у перспективи пораст и јачање. Његово конституисање и профилисање, је корисно за земљу, јер ће самим својим постојањем вршити притисак на власт да води национално одговорнију политику.

Уколико патритоска опозиицја искористи прилику свог јачања и организовања, међусобног окупљања, и поред разлика и недостатака који у оквиру ње постоје, има прилику да постане и у средњем року водећа политичка снага у земљи, те оствари свој програм изласка из постојеће, вишедимензионалне друштвене и политичке кризе. Да ли ће у томе и у којој мери успети зависи од много фактора и околности, укључујући и међународне околности, али и способности лидера опозиције да артикулишу опозициону енергију у земљи и укључе што већи део до сада потиснуте друштвене елите, те анимирају већи део аполитизових народних маса за свој конепт изласка из кризе.

(Србин.инфо)

Ознаке: Dragan Petrović, patriotski blok, srpska vlast, српска опозиција, српске политичке странке