Фото: Мале фотографије – Танјуг, Бета, АП, Фонет; Велика фотографија: Емил Цонкић

У овоме тренутку и за сада веома је тешко дати прецизан одговор да ли ће и када и у ком обиму доћи до реконструкције Владе Србије.

Међутим сигурне су следеће ствари. Премијер се налази под пресудним утицајем, чак можда за неког и зависношћу у односу на англосаксонску (Британија и САД) и у извесно мањој мери немачку политику, па је немогуће да промени постојећи, за Србију погубни модел неолибералне економије, антисоцијални Закон о раду који је пре неколико месеци донесен, потом политику радикалних уступака по питању Косова и Метохије, некритичко пузање ка ЕУ, без могућности јавне друштвене дебате да ли је то, и у датим околностима пожељно на овај начин, блокаде медија и др.

У том правцу није за очекивати промену постојећег неолибералног модела економије, дакле суштинску промену привредног модела који се до сада показао и у Србији и у свету изузетно неуспешан. То условљава читаву Премијерову политику, одабир коалиционих партнера, састава министарстава персоналних, све до одабира саветника. Јако је тешко око тзв. реконфигурације Владе дати прецизан одговор како ће се то одвијати.

Међутим, јасно је следеће: неће бити промене постојећег неолибералног модела, биће извршене козметичке промене, како би се стално стварало у јавности (контролисаној јавности, имајући у обзир да на медије и јавни утицај имају у Србији стране силе, и постојећи режим) да се нешто мења, да Вучић, који заправо држи власт у највећем од јуна 2012, одакле се дуг спољни државе Србије повећао за непуне три године за 50 % (од око 15 милијарди еура на преко 22 милијарде еура).

Иако СНС има могућности у Парламенту, односно Народној скупштини да формира самостално Владу, Премијер се (уз мешање страног фактора), на тако нешто неће одлучити. Разлози су ти, што жели да подели одговорност за стање у земљи са било ким, јер ни сам, а ни стране наведене силе које стоје иза њега, не верују и не могу да верују у успешност постојећег макроекономског концепта Владе, па се стално тражи маневарска позиција, за нека следећа „реконструирања Владе“ за сваљивање одговорности за изостанак успеха на неког другог.

Још од јуна 2012, дакле фактички близу три године, постоји садашња власт већинска СНС и мањинска СПС, али је у овом непуном трогодишњем периоду био велики број реструктуирања Владе, урађених или само најављиваних, уз одржавање избора марта 2014 који су фактички дали исти омер снага у Парламенту, уз повећавање утицаја СНС у односу на раније.

Са друге стране није искључено сасвим да ће се у неком тренутку Премијер одлучити да се одрекне СПС. Зашто би то могао одлучити за тако нешто. Прво Дачић као политичар је све мање потребан и Вашингтону и Москви, они губе интерес за њега, сваки из својих разлога. Друго, сам СПС не контролише више посланике Пупса, а све мање и Јединствене Србије. Посебан проблем може бити и то да од преосталих посланика СПС нису сви до краја одани директно Дачићу (или се макар калкулише око тога), па он као такав више није тако важан по директној снази у Народној скупштини.

Посебан тег за Вучића и Владу може представљати одређени корупциони и сличан багаж неких људи из СПС (и око СПС), па није искључено да премијер процени да му је лукретивно да разбије постојећу коалицију. Тадићева странка се чини као добра удавача у том правцу. С обзиром на геополитичко опредељење и обавезе које има врх СНС, Тадић би се чинио сасвим адекватним партнером, погоднијим од снаге и спремности СПС за такве маневре, што дакле погодује америчким концепцијама.

Неизвесно је дакле шта ће предузети у најављеном процесу преструктуирања Владе Премијер, али је јасно да ће то бити само кадровске дакле козметичке промене, и да ће то требати створити нови утисак у контролисаним медијима да се нешто заиста променило и да ће управо то бити разлог за промену набоље рада Владе. Тешко је дакле поверовати, са ове инстанце, али није потпуно искључено да би се из Владе могао удаљити СПС, и чак укључити рецимо Тадић, али за сада то изгледа мање вероватно.

Патриотска опозиција са своје стране, и поред бројних проблема којима је изложена, укључујући и оне проблеме контролисане и усмераване од стране режима, има све већи простор за деловање, пре свега због неуспешности Владе у економској и социјалној сфери. Повећаће се временом штрајкови и незадовољства синдиката, запослених и можда потенцијално и ширег дела популације. То ће дати додатну могућност патриотској опозицији, али и оној парламентарној „жутој“ која ће сигурно покушати уз помоћ страног фактора и дела компрадора да узме што већи простор у таквој ситуацији.

Патриотска опозиција дакле и концепцијски, програмски има повлашћену позицију у усмеравању маса које јој интересно теже, али ће препрека бити у том правцу много, пре свега у оквиру медијске сфере, утицаја страног фактора и компрадорског дела друштвене елите. Важан фактор успеха у том правцу за патриотску опозицију би представљао макар логистички облик меđусобне сарадње, давање предности програмским елементима у односу на потенцијалне краткорочне добитке тактичке сарадње са властима или „жутом опозицијом“.

Укључивање што већег дела друштвене елите патриотског опредељења може бити изузетно важан и чак пресудан елеменат повезивања патриотске опозиције са широким слојевима плански аполитизованог народа. Синдикални протести, пре свега просветара протеклих дана, а потом митинзи и различите манифестације Двери, радикала и других патриотских организација говоре доста у том правцу можда само као наговештај озбиљнијих кретања, али руку на срце и даље показатељ низа слабости које постоје у патриотској опозицији у Србији и њеном повезивању са што ширим масама становништва.

Ипак кренуло је брже у односу на претходне периоде, а то може обећавати многе ствари на кретање, јер је у досадашњем трогодишњем периоду доминације СНС и постојеће владајуће коалиције, њихов највећи савезник била, не толико сопствена снага, програм и кадрови, већ слабости патриотске опозиције, посебно одсуство њеног међусобног повезивања и међусобне сарадње. А овог међусобног повезивања и сарадње може бити све више, о чему говори скуп у Косовској Митровици 24 марта, али и реални интерес патриотске опозиције да тешњом међусобном сарадњом може лакше пребродити многе изазове који пред њом, али и аполитизованим масама становништва Србије сада стоје.

(Србин.инфо)

Ознаке: Влада Србије, др Драган Петровић, запад, патриотска опозиција