Стање у Србији је већ више од две деценије нерегуларно. Током деведесетих је распадом СФРЈ и уплитањем великих сила дошло до велике политичке и друштвене кризе, што је у пракси значило рат у окружењу, санкције и разноврсне притиске, рачунајући и агресију НАТО 1999. године на СР Југославију (Србију и Црну Гору).

Након 2000. године, власти у Србији под страним упливом и утицајем, примењују практично у континуитету промашени концепт неолибералне економије, што је довело до катастрофалних последица – сумњиве приватизације и распродаје најзначајнијег дела привредних капацитета, пад индустријске производње данас на око 40 % номиналног износа од пре четврт века, отпуштање великог броја запослених и затварање великог дела привредних капацитета, те свеукупно осиромашивање народа и државе, праћено изузетним раслојавањем становништва, где постоје бројни слојеви на ивици глади, уз мали број сумњиво обогаћених. Уз то страним притисцима, пре свега САД, разбијена је и фрагментизована државна територија (етничко чишћење Срба и поседање од стране Хрватске територија под заштитом ОУН 1995, одвајање Црне Горе 2006, покушај ампутације Косова и Метохије јужне српске покрајине и др.)

Пресудним уплитањем у унутрашњо политичке и друштвене прилике на српским просторима САД су покровитељи читавог овог процеса, ослоњени на отуђени део политичке и компрадорске друштвене елите, контролисање медијског простора у Србији. Велико незадовољство грађана нарочито је било изражено током владавине премијера Цветковића и председника Бориса Тадића.

Тада је у периоду након 2008. године, када се потпуном пропашћу неолибералне економије у пракси и теорији и настанком Светске економске кризе, убрзава у свету прелазак на мултиполарни поредак, управо званичне (марионетске) власти у Србији додатно везују за америчку политику што резултира упорним наставком примене промашеног привредног концепта, дављеничким пузањем ка ЕУ, и предајом суверенитета чак и над севером Косова, који је и за све ово време остао етнички и суверено српски.

То је у највећем резултирало победом на парламентарним и председничким изборима маја 2012. дела опозиције, оличене у Српској напредној странци и избором Томислава Николића за председника државе.

Међутим, већ од јесени те године постаје јасно да ће у највећем политичко вођство СНС у највећем наставити континуитет политике претходне власти, на чијем је незадовољству народа и критици, управо извојевана промена на мајским изборима. Тај континуитет са претходном влашћу, као и са политиком читаве Постоктобарске Србије, можемо сагледати у следећим најважнијим правцима:

– Наставак погубне неолибералне политике, која даље разара остатке српске привреде. Ова политика је наствљена, а у последњој Вучићевој влади и повећана, тзв. мерама штедње, где се читав цех промашене макроекономије сваљује на леђа широких слојева становништва депресијацијом њихових зарада и пензија.

Високе референтне каматне стопе Народне банке убијају привреду, прецењени курс динара дестимулише извоз, а подстиче увоз. Банкарски сектор у страним рукама, даје претешке услове домаћем привредном сектору (који остаје без кредита), а циљано гађа физичка лица којима даје лихварске кредите, где се потом постојећа штедња исисава из земље и односи у иностранство, чиме све заједно изостају инвестиције (основни параметар макроекономије ИС крива потреба за уравнотежењем штедње и инвестиција).

Смањењем плата и пензија смањује се агрегатна тражња (крива ЛМ), па се затвара круг опадања куповне моћи, што додатно негативно утиче на рецесију и домаћу производњу. Криза је достигла такве размере, да доспеле камате на стране кредите, прекорачују привердни раст, па читава земља ради само за део отплате страних кредита, заправо повећавајући висину страног дуга. Овај геп као последица промешене неолибералне економске политике се покушава од стране владе превазићи макар продајом преосталих предузећа, што је сигуран пут у банкрот земље и нестанак њених преосталих природних богатстава и вечни колонијални и подређени статус у односу на нама ненаклоњене силе, које нажалост контролишу део владајуће политичке и отуђене друштвене компрадорске елите.

– Закон о раду има јасан циљ да буде правно позитивна подршка настојањима страног фактора и постојећих њима подложних власти, да се смањивањем права запослених изврши депресијација зарада и позиције запослених, а са друге стране доврши распродаја преосталих предузећа, без већег отпора синдиката и запослених. Посебно је на удару у оквиру макроекономске неолибералне политике пензиони фонд и пензионери, у правцу отуђења средстава и реалног смањења пензија. Посебним мерама владе се предвиђа даље смањење учешћа исплате пензија у буџету и друштвеном бруто производу.

– Наставак безпоговорног пута придруживања ка ЕУ, где је ситуација битно друкчија него у ранијим периодима, пошто је читав концепт Уније у кризи, а посебно њена привреда, фондови за придруживање су све празнији, не постоји спремност за даље ширење у врху Уније, и најзад Србија има два уникатна додатна услова да у њу не уђе – а то је територијални интегритет који се оспорава и уцењује од стране Брисела и уникатни трговински споразум са Русијом који би се у даљем процесу изгубио. Поред тога низ ставки у процесу придруживања су неприхватљиве за Србију – обавеза продаје земље странцима, привилеговане позиције стране, посебно француске пољопривреде, која по дампиншким ценама збрише остале пољопривредне производе чланица Уније (по примеру краха бугарске и румунске пољопривреде) и др.

– Операционализација Бриселског споразума у пракси је (по примеру Основног суда за север КИМ) чак и још гора од начелних постулата самог споразума, што обесмишљава у пракси стварање било какве озбиљне Заједнице српских општина. Да не говоримо о правном и реалном насиљу Приштине над српским народом чак и на северу, где се измиш љају оптужнице и хапсе политичари. Отуда је смешна и трагична констатација неких политичара да ће Бриселски споразум, као велика жртва српске стране зауставити насиље и сукобе. Напротив Приштина то користи као логистику за даље насртаје на Србе, овај пут чак и северно од Ибра, па рушење барикада на мосту и други уступци само повећавају апетите ове нарко-државе, геноцидне творевине америчке политике.

– Наставак блокаде и затворености медијског простора у Србији, чиме се доводе у питање основни демократски принципи и функционисање парламентарне демократије. Новина је рецимо у томе, да се додатно врши таблоизацијиа јавности, повећава се број жуте штампе политичког профила где изостају анализе и спољнополитичке рубрике, попут Курира и Информера, што све има за последицу додатну дебилизацију јавности.

У том правцу још од јесени 2012. године је постало јасно да је потребно формирање опозиционог патриотског блока у односу на постојећу власт у Србији, где због природе ствари ту нема простора ни за носиоце бивше власти, који заправо представљају носиоце Постоктобарске идеологије.

Кључни фактори за уједињење постојећих опозиционих снага су: неслагње са неолибералном владајућом економском концепцијом, где акценат треба са неомонетаристичког приступа одбране курса и цена као примарног задатка, пребацити на развој и што пунију запосленост; Законом о раду и смањивању социјалних и других права запослених и пензионера; Политиком предаје КиМ укључујући чак и његов северни део који има искључиво српски карактер; Политиком некритичког пузања ка ЕУ и то у измењеним околностима када постоји макар потреба критичког преиспитивања у јавности даљег односа према Унији; Блокади медија. Најзад отварају се због слабости власти и мешања страног фактора и нови проблеми као што је наговештај промене Устава, одређени наговештаји и струјања у Војводини и Рашкој, као и југу Србије, која су пројекат страног уплитања и др.

На жалост макар начелна опозиција у Србији оличена у ДСС, Дверима и СРС, која је имала прилику да међусобно активно сарађује и да се чак наменски уједини по напред наведеним принципима још од јесени 2012. то није урадила, није увукла ни значајнији део незадовољних друштвених слојева у политику, што је све заједно помогло да власт не само настави са напред наведеним елеметнима који чине континуитет са Постоктобарском концепцијом, већ и да убедљиво добије мартовске парламентарне изборе.

Сада постоји невероватан нонсенз, а то је да је бар половина, а вероватно и већи део бирачког тела у Србији, против оваквог владајућег концепта неолибералне економије који очигледно земљу води у пропаст, а највећи део кризе преваљује на широке слојеве популације, против оваквог Закона о раду, који додатно обесправљује најшире слојеве запослених (индиректно и пензионера), против антиуставног Бриселског споразума, и посебно његове операционализације, који реално удара границу на Јарињу и ампутира чак и етнички српски север у односу на остатак земље, против политике некритичког пузања у извршењу бројних услова ка Унији, макар без јавне и критичке анализе, те је против свакако и у правцу даље блокаде медија и јавног простора у земљи –а да као парадокс буде да у Народној скупштини те ставове не заступа ни један једини посланик.

Овакав раскорак између ставова дела, можда чак и највећег бирачког тела у Србији, и представљености у парламентарном систему, тешко да постоји у било којој земљи, и јасно је да одговорност у том правцу, поред свих набројаних фактора сноси и у овом периоду јалова опозиција.

Дакле постоји велики раскорак, између све више опозиционо спремног значајног, можда чак и већег дела јавног мњења и бирачког тела у земљи, и са друге стране слабо организованих, међусобно неспремних на сарадњу постојећих политичких странака и покрета, које пропуштају да у политичка збивања укључе и макар део друштвене елите која показује заинтересованост да се зауставе ови негативни процеси у Србији.

Ипак последњих пар месеци у том правцу има крупних наговештаја набоље, као и догађаја који могу резултирати, стварањем снажније, програмски профилисаније и кадровски стручније и међусобно повезаније опозиције овом стању, која би кренула у конструктивну, формом цивилизованом и програмом креативну опозициону делатност. Основни проблеми постојећих опозиционих странака, је да су Двери и СРС више странке акције, али без довољно разрађених програма и стручњака у првом плану, са доста полета и младалаштва, али са извесно неразрађеним демократским капацитетима у својим органзацијама, који су некако стављени у други план.

Овако структуирани, они представљају полетне странке, спремне на акцију на улици, организације које су неугодне за сваки режим и противника, али ипак лимитираног капацитета у бирачком телу, које индивидуално у садашњем односу снага могу прећи цензус, имати утицаја у делу бирачког тела национално опредељеног и евентуално млађег годиша (Двери пре свега). ДСС са друге стране има утицаја и у средњем слоју и у урбаним срединама, али није имала под Коштуницом ни посебно изграђену страначку инфраструктуру, ни потребну акцију на терену, па су је називали помало и салонском странком. Јасно је да би за озбиљније резултате деловања у постојећим условима, посебно у медијској блокади, било врло пожељно за озбиљнији резултат опозиције, стварање странака које би формом биле врло уљуђење и чак плениле имиџом и културом, квалитетним и угледним појединцима, а суштински, програмом биле у контрасту са нарпед наведеним бољкама и режима и читаве постоктобарске концепције и нудиле адекватан прфограм за излазак из кризе.

У исто време морале би успоставити контакт са масама становништва и у ситуацији медијске блокаде, што би значило да би поред угелдних и способних људи у свом језгру, било добро да имају што либералнији систем учлањавања и масовност активиста и чланства, односно у правом смислу да постану народне странке које заступају широке слојеве становништва.

У том правцу стварње странака које су започели Синиша Ковачевић, потом Ненад Поповић и сада има велику шансу да постане председник ДСС Санде Рашковић-Ивић охрабрују, пошто се стиче утисак да истакнутим програмом, или барем оним што је дошло до јавности они мање више прихватају потпуну алтернативу постојећем концепту Постоктобарске Србије.

Такође стиче се утисак да неће упасти у замку да им се импутира имиџ маргиналаца и екстремиста (попут слике четника из Булајићевих филмова), да су спремни на геополитичке поставке у складу са националним интересима, и да су посебно спремни на уједињавање опозиције, и укључивање у политиику интелектуалаца и некомпрадорског дела друштвене елите.

У том правцу су председнички избори и скупштина ДСС 11 октобра, велика шанса за читаву опозицију, јер би успехом који је при садањим околностима рално очекивати Санде Рашковић Ивић, ова странка била чврсто везана за будући патриотски, опозициони фронт, док би победа Алигрудића, који сам по себи без сумње представља угледног појединца, ипак био корак више компромисерском и за уједињење опозиције, и раду са широким масама мање склоном делу страначких барона.

Синиша Ковачевић, као харизматски и изузетно цењени интелектуалац, до сада ничим компромитован у свом раду и са малим конкретним ангажовањем у политичким водама, уважен је у свим слојевима становништва, укључујући и урбане и оне више слојеве, па је за очекивати да његова странка постигне реалан успех, а он се можда временом наметне као лидер читаве патриотске опозиције. Једини хендикеп у том правцу би могао представљати, и то само у почетку, потенцијални недостатак финансијских средстава, имајући у виду да је за покретање политичке странке, посебно у условима медијске блокаде и уплитања страног фактора који протежира компрадоре, то веома важан елеменат.

Др Ненад Поповић, са друге стране је један истакнути економски стручњак где су у широј јавности посебну пажњу скренуле његове књиге о економској сарадњи са Русијом, и књига о економском интересу релација са ЕУ (одакле се аргументовано види да Србија нема економски интерес у постојећим околностима и условима да настави по сваку цену придруживање ка ЕУ, напротив, да овакав ССП је већ донео осетне губитке).

Поповић има посебно успсостављену сарадњу са Русијом и извесна финансијска средства која му могу омогућити успостављање странке и у оваквим условима. Опозицију може радовати и низ повољних изјава који Рашковићева, Ковачевић и Поповић дају о осталим опозиционим странкама, пре свега о Дверима, па и СРС, а посебно сви истичу спремност укрупњавања опозиције, међусобне сарадње, значаја синергије и укључивања са једне стране макар дела друштвене елите ван компрадора, која природно тежи ка оваквој програмској опозицији постојећем стању у земљи, а са друге стране и спремности на масован рад са широким народним слојевима, које управо треба придобити квалитетним економским и социјалним програмима.

Најзад, што свакако за интерсе земље није небитно, и владајуће странке СНС и СПС ће се у условима јачања патриотске и на квалитетном програму засноване опозиције, наћи у ситуацији да воде више националну и одговорну политику, јер је страни нама ненаклоњени фактор заправо програмирао политичку страначку сцену Србије, као надметање између њима окренутих „плавих и црвених“: који ће се у условима медијске окупације земље и владања компрадорског дела отуђене елите, надметати у извршавању налога и симпатија према овом делу страног фактора, науштрб есенцијалним интересима земље и народа. Како се то одвија до сада по Србију и њене грађане видели смо и у ове две последње године, и у читавом постоктобарском периоду; сада се полако стварају услови да наша земља и народ крену ка једној алтернативи и да учествују непосредније у борби за њу.

Ово све даје материјала за умерени оптимизам, али уз много опреза: оне снаге које су упропастиле две пуне године за прегруписавање по програмским и интерсним начелима патриотске опозиције из сопствених најличнијих интереса неће седети скрештених руку, и неће ићи тако глатко. Ипак огромна цена коју су платили грађани Србије и читава земља, практично у свим областима живота, не сме се даље повећавати, а парадокс да бар половина, а вероватно и већина бирачког тела у земљи, се упркос свој медијској блокади и једноумљу не слаже са наставком неолибералне економије, Закона о раду, предајом и севера Косова и др, а да у Народној скупштини сада нема ни једног јединог посланика у том правцу, је недемократски нонсензс без преседана, док нама ненаклоњени део страног фактора и компрадора се учвршћује у веровању у могућности и даљег недемократског усмеравања Србије. Стога су услови за образовање патриотске и постојећем стању у земљи програмски креативне опозиције одавно сазрели, само се најзад у њеном врху најзад јављају личности које би то и у пракси могли да реализују.

(Србин.инфо – Драган Петровић)

Ознаке: анализа, власт и опозиција, Драган Петровић, избори у ДСС, Србија, српска власт