Прочитај ми чланак
Ненад Јанковић, или ти др Неле Карајлић, како је у јавности много познатији него под правим именом, о мигрантској кризи и избегличком таласу који последњих месеци протиче испод нашег прозора, могао би, каже, да пише на 700 страна. Толико га погађа све што се са тим несрећним људима из северне Африке и Блиског истока дешава и толико сматра да је та тема комплексна и тешко сагледива.
Причу о овој теми започиње цитатом „Има сеоба. Смрти нема!“ из романа „Сеобе“ Милоша Црњанског. У тој завршној реченици чувеног дела које је, ослањајући се на нашу историју, испричало судбину људи које судари великих сила терају на покрет у непознато, Неле препознаје свој живот и живот своје породице. Легендарни музичар, сценариста, писац и један од покретача серије „Топ-листа надреалиста“ уз коју данас не знамо да ли да се смејемо или да плачемо, априла 1992. године, бежећи пред надолазећим ратним вихором, напустио је родно Сарајево са женом и двогодишњом ћерком. Када је почетком ове године поново накратко посетио родни град из којег је избегао, испраћен је у пратњи полиције.
– Цео наш живот је избеглички. Моја породица се вртела у круг између Босне и Србије. Није прескочена ниједна генерација која није морала да се сели. Не знам да ли су други људи око мене осетљиви на све што се дешава са људима из северне Африке и са Блиског истока, али ја јесам. Ја носим ту бол коју сваки избеглица носи са собом и за то сам да им се пружи безрезервна помоћ. Дао бих им држављанство свима, одмах кад уђу у Србију, одмах бих им поклонио све што имам. Али, ја нисам реалистичан. Нажалост, Запад је поново одиграо потпуно супротну улогу, они играју улогу подизања зидова. Иако су веома свесни ко је крив за овај егзодус – каже Неле Карајлић.
Актуелну ситуацију у Сирији он назива опаким злом које кулминира у западној цивилизацији и генерише проблеме када и како му се хоће.
– Ти људи, који пролазе и кроз Србију, немају никакве везе са тим шта се тамо дешава, а и само добар комад будале може да помисли да су се они тек тако између себе побили без додатне помоћи са Запада. На крају, највише испаштају они нормални, обични људи. С обзиром на то да су ти обични људи углавном без икакве институционалне одбране, немају ни оружја ни невладине организације које ће се бринути о њиховој судбини, они су неко ко доживљава оно што су доживљавале милијарде људи у историји човечанства, од Старог завета наовамо. А то су сеобе – истиче Карајлић.
Осим што дели избегличку бол са стотинама хиљада људи, који беже од рата и сиромаштва и надају се да ће у некој од западноевропских земаља наћи бољи и сигурнији живот, Карајлић каже да у том егзодусу види и друге сличности са избегличком ситуацијом у нашој земљи деведесетих година прошлог века. Тачније, са њеним узроцима.
– На исти начин, на који је такозвана међународна заједница генерисала рат у земљи у којој сам ја некада живео, бившој Југославији, она генерише рат и у северној Африци и на Блиском истоку и где год треба. Раде на потпуно исти начин. Препознајем га на километре, а осетио сам га и на својој кожи, али нисам могао да верујем да ћемо бити толико глупи. И не могу да верујем да смо још увек толико глупи да не можемо да сконтамо одакле дува ветар. Реакција званичника Европске уније и Сједињених Америчких Држава јасно показује да су на међународној политичкој берзи лицемерство и цинизам досегли свој највиши ниво у историји – закључује Неле Карајлић.
Извор: ПОЛИТИКА
