Прочитај ми чланак

Драгослав Бокан: „Трагедија 1948. године“

0

dragoslav bokan 1(Драгослав Бокан)

Година 1948, разлаз Тито-Стаљин. Још недовољно уочена историјска раскрсница за Србију, тако далеко од свега оног што су нас (наравно, погрешно) учили у школи. Али, да не бих опет ишао „уз ветар“ и „против струје“, хајде да само, сви заједно, промислимо следеће ствари.

 Да није било оног „историјског Титовог ‘НЕ!’ Стаљину“ – Србија не би по први пут (уз онај ратни период од 1941-1945) у својој историји прекинула дословно све контакте са руским језиком и културом (а не само са совјетском влашћу и стаљинистичком политиком). Такво стање је, после, трајало годинама и деценијама, након раскида са Информбироом, рушећи тако, временом, наш изворни „словенски код“ и органски осећај блискости са ћирилицом и православљем, Русијом и Русима… Тај самртни страх од робијања на Голом отоку „због русофилства“ је унео неизлечиву стрепњу и рефлексну нелагодност према свему руском (а не само совјетском) и православно-словенском.

 И тако је остало све до данас, а ми на крају постадосмо исфрустрирана западна културна и идеолошка колонија …

 Да није било оног „историјског Титовог ‘НЕ!’ Стаљину“ – ми не бисмо никад имали онај кобни феномен „гастарбајтера“ из шездесетих и раних седамдесетих година, те не би било онако снажно нарушено то (какво-такво српско) јединство и судбинско заједништво које смо све до тада ипак имали. Одласком и повременим летњим и празничним повратцима у родни крај ових несрећних „полутана“ (живих „чардака, ни на небу ни на земљи“) у Србију су се уносиле полуинформације о Западу, уз оно безумно трошење пара на све могуће глупости, „Потемкинова села“ и лажне кулисе њиховог наводног „успеха у иностранству“…

А школовани потомци ових располућених „гастоса“ су остајали по Немачкој, Швајцарској, Аустрији, Француској… и тако практично (и својевољно) нестајали из насе националне приче… Још увек нису довољно испитане и проучене све последице тих (из СФРЈ тако лукаво избачених) мутних генерацијских таласа наших, на овај начин трајно обезличених и одрођених суграђана. Ови еx-комунистички Југосрби су на великим европским привредним галијама даноноћно веслали без одмора и циља, правећи од себе (у огромном броју случајева) само анахроне хорде обескорењених и носталгичних робова, више везаних за свој завичај него за своју и српску Отаџбину…

Уз све позитивне и више него ретке изузетке, ово мућење бистре воде нас је заиста коштало толико тога… А и баш тада је у редове наше политичке емиграције убачено толико „сарадника“, убица и цинкароша од стране УДБЕ да се наши још преживели четници и љотићевци од тога више никада неће опоравити.

Да није било оног „историјског Титовог ‘НЕ!’ Стаљину“ – ми бисмо се лепо расформирали 1989. као и читав Источни блок (земаља „Варшавског пакта“) и без ратног сукоба сами почели да градимо нови почетак након пада „Берлинског зида“. Овако је некадашњи комунистички вирус само еволуирао, добијајући нове форме и изванредно отпорне облике на класичне видове идеолошког антикомунизма и покушаје обнове националне свести. И она наша дотадашња „предност“ (кроз бољи стандард и више грађанских слобода него у Источном блоку) је одједном постала мана и чист смртни грех, све од тренутка када је Михаил Горбачов направио онај опасни историјски „дил“ са највећим европским силама и тако разбио СССР (али умало и Русију).

 Да није било оног „историјског Титовог ‘НЕ!’ Стаљину“ – ми бисмо у Србији имали много боље војне и уметничке школе и академије, центре и институте, по совјетском и руском узору и моделу прављене. Не треба ни спомињати колико би тако био виши и супериорнији ниво самих темеља наше културе. Уместо дисидентских облика умеренијег и екстремнијег левичарства (у распону од корчуланске Летње филозофске школе и „Праxиса“, па до филмског „црног таласа“ и „Црвеног универзитета Карл Маркс“), имали бисмо жестоке чуваре и још упорније противнике овдашњег поретка: вруће и хладне (а не млаке, титоистићке и „реформске“) политичке врсте и облике…

И тако даље, и тако даље… да не набрајам више. Са 1948-ом годином су јасне ствари постале нејасне и магловите, дотадашња идеологија је замењена најобичнијом слугерањском послушношћу владајућем режиму и све је ускоро претворено у јадни и непоправљиви сурогат стварности. Велика је то, стварно судбинска, и апсолутно још неистражена тема…

( Србин.инфо)

10 коментара “Драгослав Бокан: „Трагедија 1948. године“

  1. Anta каже:

    Аутору није баш најаснија западна геополитика… За запад простор како га данас називају западног Балкана је црвена линија, простор на коме се ни по којој цени не сме дозволити руски утицај. Слествено томе, у ситуацији кад СССР није имао нуклеарно оружје , лако је било Титу рећи не Стаљину… или нисмо као народ у том тренутку ни очему одлучивали… па је и то историјско не, само мит…. Иначе то што нисмо били иза гвоздене завесе је имало добрих страна… много боље смо схватили шта је то запад од наше остале словенске браће… Ко је имао прилику да борави у Русији и да комуницира са Русима, или не дај боже са Украјинцима зна о чему говорим…

    1. mmne каже:

      ma ljudi istina je sasvim drukcija….na jednoj od lumperajki kominterne lukavi ambroz se stedeo pica ( pokvareni do sada neznanac neprovaljenog identiteta!!!), pa je tovaris koba onako blagonaklono indikativno pitao:“—tovaris tito moze jedna vodka jos?“…ovaj je promucao na ruskom …“…ovaj…mislim…njet….“ sto je bilo dovoljno titovim skutonosama bevcu & comp da proglase titovo „ISTORIJSKO NJET“….ko je voleo vodku otad imao je prilike da upozna i goli otok ,a domaci e.t. (kako drukcije identifikovati „broza“) je zakoracio u trenutni nezaborav ali sve je doslo na svoje pa putuje sigurno u zaborav….nikad vise…NJET …svim brozicima …i ovim danasnjim!!!

  2. Lakrdijaš каже:

    Česi i Poljaci nisu rekli NE pa sad pola stanovništva pljuje po Rusima. Mi nismo osetili težinu železne zavese pa ne znamo kako ruska šapa može da bude gadna. Ovaj Bokan je totalno omanuo.

    1. mick011 каже:

      A odakle onda znas?

  3. Aleksandar каже:

    Postovanje, ja sam dete „gastosa“ neki tamo „ni na nebu ni na zemlji“. Rodjen sam i odrastao u Francuskoj. Ako sam ikada i imao sumnje zasto su roditelji otisli iz Srbije, tadasnje Jugoslavije, vise ih nemam. Imam prijatelje svih vera i nacija, dosta se druzim i sa „nasima“, govorim srpski jezik. Na 100 Srba ovde u Francuskoj 99 ce ostati da zivi i radi ovde. Politicari u Srbiji neka se zapitaju zasto je tako. Moji roditelji koji imaju 65 godina i u penziji su takodje neplaniraju da se vracaju u blato srpskog morala. Takve lopuze i prevarante u Francuskoj salju na visegodisnje zatvorske kazne a u Srbiji dobijaju ministarska mesta, cisto da im pomognu u legalizovanju njihovog kriminala. Srbijo u suzama te gledam kako tones dok te jajare i kriminalci glodju. Neslazem se sa puno stvari sa autorom teksta.

    1. Бели Орао каже:

      Знамо. Саркози је баш диван човек. Сви га овде памтимо по добру.

  4. Станислав Бранковић каже:

    „Да није било…“
    Али било је то НЕ, и оно уопште није зависило од воље ни Срба, ни Југославије а ни од воље њеног аутократског вође… То је била само политичка форма дила великих играча чији су побројани ефекти на нас и наше национално биће и судбину само пропратне појаве. СССР једноставно није смео да изађе на Јадран јер би то пореметило геостратешку равнотежу у њихову корист преко мере коју је Запад био спреман да толерише… 1946. и 47. би се памтиле само као предах у следећој етапи Другог Светског Рата који Америка не би околишила да настави предношћу једине нуклеарне силе (СССР је прву А бомбу испробао годину дана касније).

  5. Горан каже:

    Аутор овог текста није схватио да је
    „НЕ“ 1948 била карактеристика слободарског духа Балканских народа,
    пре свега Срба у њима. То не не би имало смисла да и 41` нисмо рекли
    „НЕ“ Немачкој, већ смо се упустили у компликовани борбу против
    немачких завојевача у међусобно подељеном народу. то исто „НЕ“ рекли
    смо и 1914 Аустроугарима и никада али никада нисмо волели ултиматуме. Ако
    изузмемо Чешку која је била подељена и Пољску која је еодмах капитулирала, све
    остале земље источног блока су биле на страни Немачке. Југославија у таквој
    срамној групи који су јој били и вековни непријатељи измешу осталог, заиста
    није ние требала да буде. Да не дужим причу, желим само да закључим да
    историјско НЕ Немачкој 1941 свој пуни смисао управо и добија историјским НЕ
    Стаљину. Ако је оно прво НЕ било погрешно онда је ово друго НЕ било сувишно. Наравно да је и овде било политичких играрија али ако посматрамо ствар
    из етичког угла, показали смо зубе и добили респект целог света, то је вечна порука за сва времена. На крају, лично мислим
    да се земље чланице источног блока нису нешто превише утешиле мирним распадом,
    јер су такорећи добровоњно клизнуле у ново ЕУ робље где ће им бито још теже.
    Полако, па тек је прошло мало више од 20 година, а историја се не мери само
    годинама већ вековима.

    1. Бели Орао каже:

      Да, Драгослав Бокан је иначе познат по грешкама, ал` кад би се шалили.
      Није Тито рекао Стаљину не, него је Стаљин рекао Титу не. Због тога је заглавило на о. Голи Срба колико их је заглавило. Ту спадају и Срби из ЦГ, три Хрвата и 1 Словенац.

Коментари су затворени.