Прочитај ми чланак
О тренутној ситуацији на српској патриотској сцени и положају деснице, редакција Србин.инфо је разговарала са Драгославом Боканом, познатим режисером, књижевником и публицистом.
Jедан од главних метода деловања глобалиста je преко популарне културе, борбом за узимање културне хегемоније. Како стоје ствари у српској култури? До које мере је популарна култура успела да промени свест Срба?
– Не смемо да никад заборавимо како је десница и настала кроз културно-политичко деловање и целовит отпор револуционарним и безбожничким идеја. Очеви европске деснице су, сви од реда, били људи високе културе, више него свесни важности духовне димензије отпора нихилизму и вечно- реформаторској релативизацији свих суштинских духовних вредности човека традиционалне заједнице.
Нажалост савремена десница на Балкану је створена нагло, као историјски рефлекс на пропаст комунистичких режима и нов поредак ствари у свету после рушења „Берлинског зида“. Једноставно, није било довољно времена ни услова за обнову истинске деснице, па се све, мање-више, свело на антикомунистички популизам и огољену политику. Ја бих рекао да је ту више било више реч о „анти-левици“, него о десници.
Код нас је ту био најуочљивији краткотрајни покушај увођења десног погледа на свет од стране Драгоша Калајића кроз Српску народну обнову, крајем 1990. и током 1991. године, у време када сам био генерални секретар поменутог покрета, главни уредник „Нових идеја“ ( насталих као наставак међународног часописа Милоша Црњанског) и вођа омладине „Белих орлова“.
Тада сам осмислио чувени слоган: „Свесно у деСНО!“.
Након тога бих издвојио мој амбициозно, раскошно лепи часопис „Наше идеје“ и Калајићев серијал ТВ емисија под називом „Мон Блан“ ( на телевизији „Палма“).
Ипак, овај покрет је био кратког века, с обзиром на то да се није уклапао у социјалистичку демагогију и реторику ондашњег режима.
Што се тиче огромног утицаја модерне популарне културе на цео свет, па и нас овде, то је део процеса „глобализације“ и инфантилизације планете.
Том покрету се можемо супротставити искључиво ако добро упознамо сва његова средства и методе и онда их интелигенто окренемо против истог света и система.
То је једина могућност за контра-напад, а што се тиче саме одбране наших положаја, ту нам једино може помоћи чврста православна и национална вера. Стање је тако да једино можемо да се или завучемо у своје личне куле духовног отпора или да „узјашемо тигра“ , помешамо се са противницима, па шта нам Бог да. Па „ком (виртуелни) опанци, ком (дигитални) обојци“.
Да ли у садашњој позицији постоји шанса за отпор?
– Отпор је могућ пре свега нашим свакодневним истријаним трудом и сталним физичким и интелектуалним тренингом. Мора се спремно сачекати судбински час, да нас не изненади и затекне историјско „вађење Мача из Камена“.
А такав тренутак се не догађа пречесто и онда када би то ми желели. Због тога се морамо наоружати и одговарајућим стрпљењем. И, наравно, љубављу за Отаџбину, вером у (светосавско) Српство и Бога, и, неизоставно – нашом неугаслом надом у преокрет.
Увек сте истицали да је један од главних проблема српске националне сцене стално истицање негативног из прошлости, непрестана критика. Како привући онда младе људе традицији?
– Младе људе ће успети традицији да привуку довољно талентоване, креативне и харизматичне ЛИЧНОСТИ, а не сува слова на папиру, суморна забринутост, конспиролoшка параноја и јалови бес на све наше безбројне (конкретне и индиректне) непријатеље.
Само кроз ове просветљене и истински просвећене личности ће моћи да васкрсне српство у овој скоро па уништеној земљи и данас више еx-Југославији него Србији. Нажалост, гомила примитивних и амбициозних политиканата и приглупих незналица обућених у националне дресове и униформе ће се свим својим силама потрудити да униште и оклеветају овакве судбинске изабранике. Јер им је важније њихово месташце у скоро угаслој „србској ствари“, него стварна обнова Србије – где за њих неће бити више овако „важних“ места у псеудо-хијерархији. По логици: „Боље први у селу, него задњи у граду“.
Зато такви ликови коче сваки реални покрет пробуђеног српства, само да би што дуже остали на сцени. И они су нам свима (а због свега тога) много гори непријатељи него на који спољашњи противник.
Де Токвил је још почетком 19тог века приметио да је најбољи начин сакривања истине, не њена цензура, већ умножавање медија. Утапања истине у гомили небитних информација. Данас смо свакодневно бомбардовани великом количином небитних података, великих наслова, сензација, афера. Како се носити са тиме? Колико медији у Србији доприносе свеопштој апатији?
Ми смо током ових 20 (и 70 и 100) претходних година ПОРАЖЕНИ, и то на свим пољима живота, од наших многобројних, неупоредиво моћнијих и лукавијих непријатеља. То је НЕОПХОДНА ПОЛАЗНА ТАЧКА сваког озбиљног одговора на ово питање. Дакле, ми немамо СРПСКЕ МЕДИЈЕ у овој и оваквој Србији, лишеној сваког суверенитета и макар и елементарне независности. То не говорим огорчено, нити са страшћу, већ објективно и непристрасно, на основу увида у општеприхваћену дефиницију појмова државног „суверенитета“ и „независности“. Тако да сад можемо да делујемо искључиво кроз интелигенцију и самовест оних међу нама који успеју да се „докопају“ неког медијског мегафона (ма колике снаге и ма чијег номиналног власништва).
Људи данас као да не могу да схвате да се му данас налазимо у ситуацији сасвим сличној онима из 1945-те, 1941-ве, 1915-те, 1813-те, или током смутног времена након пада српске Деспотовине. Ми апсолутно не разумемо колико смо озбиљно поражени и скоро уништени (бар у овом историјском облику у каквом смо постојали од Стефана Немање и Светог Саве, па до Петра Другог Карађорђевића. Зато би, за почетак, требали да будемо мало скромнији и добронамернији у нашим захтевима и очекивањима од других људи и институција, а много захтевнији и строжији према самима себи. Не смемо да се понашамо као откачена и размажена, неодговорна и тврдоглава деца што по цео дан каће слике „србских витезова“ по фејсбук, стално се нервирајући што „више нема правих хероја“ и што „сви јунаци ником поникоше“.
Најлакше је завући главу у песак (као типићни српски ној) и онда одоздо проклињати судбину, политичаре, Бога, своје претке и сународнике, државу, „светску владу“… и кога-све-не. Морамо коначно да се уозбиљимо и зачутимо, да се братски и солидарно погледамо у очи и онда полако почнемо да се усправљамо из овог ужасног пораза (који ни наша „држава“, ни ми не признајемо).
(Србин.инфо – Теша Тешановић, Алексеј Димитријевић)
