Прочитај ми чланакДуго најављивани Брегзит у земљама ЕУ је схватан као нека врста претње и политичке игре, далеко од стварне реализације. Схватан је и као демонстрација демократије, али никако као озбиљна разарајућа опасност. Тако се може рећи да се догодило неочекивано. ЕУ се уозбиљила тек када је све било све готово.
Дуго најављивани Брегзит у земљама ЕУ је схватан као нека врста претње и политичке игре, далеко од стварне реализације. Схватан је и као демонстрација демократије, али никако као озбиљна разарајућа опасност. Тако се може рећи да се догодило неочекивано. ЕУ се уозбиљила тек када је све било све готово.
Молбе и апели да Британија остане у Унији јесу упућивани, али све је то било стидљиво, далеко од озбиљне кампање, док је кампања у Британији била више него жестока, јер су падале и мртве главе. Европом још увек кружи неверица, а неверицу замењује велика забринутост, јер нико не зна нити може да предвиди шта ће се са Унијом даље догађати. Предвиђања су сасвим различита: од тога да ће Унија наставити да функционише и да се развија као да се ништа није догодило, па до тога да Брегзит најављује сигуран распад Уније, јер ће се даље иступање догодити попут ланчане реакције.
Први озбиљан покушај ЕУ да нешто учини у циљу сопственог опстанка уследио је тек након референдума у виду политичких иницијатива које би требало да подстакну Британце да се предомисле. У том циљу потежу се старе британске болне тачке – Шкотска и Северна Ирска. Шкотска влада је већ покренула иницијативу за останак у ЕУ, где би следећи корак могао бити нови референдум за осамостаљење.
Северна Ирска ситуацију користи за покушај мирног припајања Ирској. Уствари, потежу се католици, који искрено желе везу са Европом, јер је ту центар католичанства, за разлику од протестаната, који су више окренути према Америци. Тај покушај враћања стања на предреферендумско је уствари претња – ако ЕУ не остане у једном комаду, неће ни Велика Британија. Да је ЕУ збуњена и да јој наступ према Великој Британији није усклађен и плански види се и по томе што, док их једни грозничаво моле да остану, други им поручују – изађите што пре.
Чини се да је Британце снажно ударио нагли и драстичан пад фунте до мере да се питају – шта смо то урадили? Понашају се као да им је неко нешто подвалио док су били неопрезни. Број потписника петиције за понављање референдума прешао је три милиона. На сцени је и покушај ретроактивне измене правила референдума уз захтев који више личи на вапај да се референдум понови као нерегуларан. Наводно, заснован је на лажним обећањима.
Највероватније да од тога неће бити ништа и да Британија дефинитивно напушта европско друштво. Шта би било са демократијом кад би се сада под притиском ретроактивно мењала правила игре и извртала воља већине. Уосталом, не треба бити наиван: да Енглезима не одговара овакав резултат референдума, не би такав ни био.
ПИТАЊЕ МЕНТАЛИТЕТА, А НЕ ЕКОНОМИЈЕ
Они који боље познају менталитет и ситуацију преко Ламанша нису изненађени. Они кажу да није највеће изненађење иступање Велике Британије из ЕУ, него управо то што је у Унији толико година остала (44 године). Енглеска је другачија и Енлези су другачији, то кажу остале земље ЕУ, и биле су спремне да им дају још веће привилегије него што су већ имали само да их задрже у свом друштву, али ни то није било довољно. Нација која је својим поморским и војним армадама освојила и покорила пола света не задовољава се уступцима.
Нација која је колонијализмом и неоколонијализмом створила снажну економску империју жели да диктира, а не да се прилагођава заједничким шаблонима. Зато не треба да чуде еуфоричне изјаве заговорника Брегзита, који кажу да су коначно скинули окове ЕУ. Њихов протест је искрен, јер ЕУ је за њих била и остала неприхватљива, а њене најцивилизованије норме и стандарди равни оковима, јер ради се о нацији која своје привилегије, највиши стандард и екстрапрофит види као нешто нормално и заслужено.
Истовремено потлачене и поробљене виде као нешто нормално, јер нису боље ни заслужили. Они су такорећи до јуче на апартхејд гледали као на нормалан политички систем. Своја освајања по свету и исисавање богатства других никада нису видели тако, него као свој допринос ширењу културе и цивилизације на примитивне народе. По њима, поробљени народи би требало да им буду захвални, без обзира што су опљачкани, јер су им донели најразвијенију културу и цивилизацију.
Све то је предуго трајало, тако да се њихов дефектан поглед на односе међу народима и нацијама одразио на менталитет. Због свега тога није никакво чудо што Велика Британија излази из Европске уније. Јер њу збуњује равноправност чланица. Без обзира што је та равноправност више на папиру него стварна, за њих је и то неприхватљиво, јер они су навикли да се унапред зна ко је ко. Зато праве разлоге овакве одлуке грађана Велике Британије више треба тражити у менталитету него у економским разлозима.
Ни приликом оснивања Европске економске заједнице (1957. године у Риму), претече ЕУ, Велике Британије није било међу оснивачима. У два наврата је њена молба за пријем одбијена (1963. и 1967. године) ветом француског председника Де Гола, уз образложење да не испуњава услове за пријем. Тек након одласка Де Гола, 1973. године примљена је у ЕЕЗ. Договором у Мастрихту 1993. године ЕЕЗ прераста у политичку заједницу – Европску унију.
Због потцењивачког погледа на земље континенталног дела Европе и комплекса више вредности, покушаји извлачења Велике Британије из ЕЕЗ (ЕУ) трају од њеног уласка у ову заједницу. Први неуспешан покушај је изведен 1975, затим 1983, па све до неуспешног покушаја 2013. године. Вероватно су ти покушаји потпуно успавали ЕУ, јер су мислили да ће, као и више пута пре тога, све завршити неуспешим покушајем. Овај пут су се преварили.
КОМЕ ЈЕ У ИНТЕРЕСУ РАЗБИЈАЊЕ ЕУ?
Бар деценију уназад у свету се мало тога догађа а да није по плану САД – на Западу готово ништа. Може ли се онда излазак Велике Британије из ЕУ посматрати искључиво као британска ствар. Наравно да не. Одувек је за Енглезе Атлантик био ужи од Ламанша и везе су боље функционисале преко велике него преко мале баре. Њихова унутрашња и међународна политика једино је компатибилна са америчком.
Једино Америка може директно да помогне или угрози њихове интересе у свету. Једино они могу да им пруже војну помоћ и подршку, као на пример на Фокландима. Нико из ЕУ то не може и неће. Чему онда толико чуђење у вези са британским потезом? Економија? За Енглезе то никада није био проблем – па они су економију и измислили. Чудно је једино зашто баш сада – и то је оно што уствари треба да забрине Европљане.
Прилично чврсту процену да иза свега стоји САД још више је ојачала изјава фамозног Џорџа Сороса: „Дезинтеграција Европске уније је практично неповратна“. Одавно није тајна да је његова мистериозна фондација финансијска испостава америчких тајних служби. Зато, ако Сорош тако нешто каже, то значи да Американци дезинтеграцију активно подржавају. У супротном, Сорос никада неби употребио реч „неповратно“.
Да ли су Енглези дознали нешто што знају само Американци у вези са будућношћу ЕУ? Одавно су њихове тајне службе повезане у тој мери да личе на једну институцију. Да ли је у питању стварна одлука или партнерска сугестија да се иступи из ЕУ? Да ли нас очекује хаос изазван најездом миграната или се Енглези склањају са линије ватре? Пошто су већ физички одвојени од осталог дела Европе, да ли следе и сва друга дистанцирања и да ли ће „забетонирати“ и тунел испод Ламанша. На многа од ових питања одговориће време, једино је сигурно да нећемо дуго чекати.
Потпуно је јасно зашто је кампања изласка Велике Британије из ЕУ успела иако су све досадашње пропале. Досадашње кампање су биле засноване искључиво на економским разлозима и мотивима, а ова најновија, поред тога, на страху. Суштина кампање било је ширење страха од огромног прилива миграната уз упозорење нацији да је многољудна Турска пред пријемом у ЕУ и да ће Турци слободно шпартати Енглеском.
Оно што раније није могло да се постигне објашњавањем економских мотива сада је постигнуто ширењем страха и себичним чувањем стандарда и привилегија. Да су у све то САД умешале своје прсте, није тешко проценити. Јер, ако Американци придају важност ситним догађајима у малим земљама Африке и Азије, било би просто невероватно да занемаре тако крупан догађај код најпоузданијег и најцењенијег савезника.
ПРОБЛЕМИ САД КОЈЕ РЕШАВА РАСПАД ЕУ
У ЕУ се већ назире могућност ланчане реакције и најава референдума по истом питању у другим земљама чланицама, поготово у оним где је ојачала десница. Ако десница и није у овом тренутку довољно јака да оствари такве намере, тренд није повољан јер, због реалних проблема у вези са мигрантима, десница јача у свим европским земљама. Да ли је такав развој ситуације у интересу ЕУ? Наравно да није, али постоји неко коме то јесте интерес.
Дуго се није знало ко стварно стоји иза мигрантске кризе и ко је покренуо толики број људи, јер све то више личи на сеобу народа него на избеглице. Ако не знамо ко је одговоран, а погледајмо коме то одговара. Тако је утврђено да иза свега стоје САД са Турском, Израелом, Катаром и можда још понеким. Истом логиком може се наслутити ко је одговоран за слабљење и разбијање ЕУ – онај коме то одговара.
ЕУ је донела просперитет својим чланицама и ту нема ништа спорно. Уосталом због тога се и оснивају уније таквог типа. Зашто би онда чланице саме секле грану на којој седе. Да ли САД имају разлога, што је на први поглед ван сваке логике, да економски, политички и безбедносно слабе и разарају своје савезнике из НАТО?
САД имају бар два стратегијска разлога да слабе, па и да растуре ЕУ. Први је страх од економског, па тако и војног јачања Русије. Темпо јачања Русије је ван свих очекивања и није предвиђен као такав стратегијским плановима САД. Зато нешто мора да се предузме како би се то спречило одмах и сада. Што је још горе за САД, све мере, па и економске санкције, не дају ни приближно оне резултате који би могли решити проблем.
Предузете колективне мере не могу битно да успоре, а камоли зауставе напредак Русије. Након потпуне победе у хладном рату и периода апсолутне доминације, ово је изненађење таквог нивоа да захтева измену, а не само корекцију стратегијских планова. Трговина Русије мора да се драстично омета – ако већ не може мерама према Русији, онда мора ометањем оних са којима Русија тргује. Други разлог да Американцима одговара слабљење ЕУ је кинески стратешки план економског продора у Европу под називом Нови пут свиле. Тај пројекат обухвата простор Евроазије и има амбиције и све реалне услове да гурне америчку економију у трећи план.
Јасно је да ће кинеске пословне везе са ЕУ, које су сада у најави, бити од велике обостране користи, и САД то виде као директно угрожавање својих виталних интереса. И тај план морају да осујете. Тако имају два проблема које морају да реше – војни са Русијом и економски са Кином. Чини се да оба решавају разбијањем ЕУ и стварањем мноштва супростављених и ривалских економских интереса у Европи, на које ће појединачно потпуно моћи да утичу. Најважније је да спрече економско повезивање Русије са Немачком, јер тада би све било под контролом. То им не би било тешко јер Немачку ионако контролишу у потпуности.
Сада се већ може закључити да је вештачки изазвана мигрантска криза само део стратегијског плана слабљења и разбијања ЕУ. Зато су једини равноправни и једини поштовани амерички савезници – Енглези – на време упозорени и на време се повлаче са подручја које ће по свему судећи бити нестабилно и кризно.
А извлачењем Велике Британије драстично се слаби ЕУ, која ће тешко подносити следеће ударе. Остале значајне земље ЕУ још увек не виде извор проблема и још увек су заокупљене вештачки наметнутом опасношћу од руског хегемонизма. Питање је и колико су у стању да се супроставе америчким плановима, посебно Немачка, која сада дефинитивно преузима потпуну одговорност за судбину ЕУ.
КАКО ДА СЕ ПОНАША СРБИЈА?
Став Србије, на основу честих и потпуно јасних изјава премијера Александра Вучића, је званично непромењен у односу на ранији период – придруживање ЕУ, војна неутралност и јачање пријатељских и економских веза са Русијом и Кином. Да ли је логично и да ли је добро да Србија истраје на европском путу ако се већ ЕУ тако црно пише? Можда ће ЕУ и да се распадне, али у овом тренутку донети такав закључак било би веома погрешно. ЕУ има реалне шансе за опстанак и даљи просперитет, чак и ако је мета деструктивних америчких планова. Јер једно су амерички тајни планови, а друго њихове стварне могућности у новим условима и новом односу снага.
Утисак је да је амерички тајни план брзоплето направљен и да није обухватио све елементе који могу утицати на будући развој ситуације. У њему је, по инерцији, и даље присутно арогантно и препотентно гледање на ствари, карактеристично за претходни успешан период када су све могли. Ситуација се увелико променила. Ако се стварно нађу сами у друштву Енглеза супроствљени интересима Русије, Кине, па и свог савезника ЕУ, тада су њихови планови на стакленим ногама.
Питање је дана када ће и остале важне европске земље схватити ко стварно ради у корист њихове штете. Није за очекивати да ће САД у недоглед успети да одржавају наметнуту тензију опасности од Русије, док саме угрожавају виталне интересе земаља које наводно штите. Јасно је да САД стварно штите само себе, а све друге су у стању да жртвују том интересу. Међутим, њихов проблем је у томе што је све то постало исувише провидно да би могло опстати на дуже стазе.
Изласком Велике Британије из ЕУ она више није тако привлачна као раније, али управо то за Србију може бити повољност за бржи пријем. Могућности условљавања и уцена су се овим догађајем вишеструко смањиле, а управо то је било нешто што је највише плашило оне који одлучују. Сем тога, Британци нам никад нису били наклоњени у тешким ситуацијама, па нам тако не би помогли ни на европском путу. Уцењивања типа – ЕУ или признање Косова или санкције Русији или нема ништа од ЕУ, више нису реална зато што се унапред зна одговор.
Наравно да то представља олакшање, јер Србија више не може изгубити ниједан витални интерес на основу уцена и условљавања. Након овога и дежурне уцене Хрватске ће постати смешне, јер ће за ЕУ бити веома важно да неко жели унутра, док неки други желе ван – да се истовремено врши пријем, док неко напушта ЕУ. Нови пријем у новонасталим условима је снажан сигнал да ће ЕУ опстати. Зато не чуде брзе поруке из Брисела да се у вези са придруживањем Србије ништа не мења.
Уосталом, ЕУ још од ратова на Балкану, када је пријем неких балканских држава био експресан из стратешких интереса, где су потпуно занемарени критеријуми које сада мора да испуни Србија, личи на сеоско имање са три дворишта. У првом је зеленило и цвеће, друго је економско а у трећем све оно што не може да буде у прва два. Зато су неке новопримљене државе и разочаране јер нису схватиле да су у трећем дворишту ЕУ.
Пријем није крај борбе, него се треба изборити бар за друго ако већ не може за прво двориште. Значи, улазак у ЕУ није благостање и решење свих проблема, али јесте шанса за просперитет и напредак. Зато би Србија требало да настави путем којим је кренула и да искористи нове повољности. Уосталом, шта Србија може по основу тога да изгуби и ако би се ЕУ неким чудом распала – ништа, под условом да задржи курс војне неутралности и пријатељске и пословне везе са Русијом и Кином.
