Немања Илић, један је од ретких који су преживели масакр Уроша Блажића (21) у селима код Младеновца, али је том приликом тешко рањен. На претходном суђењу требао је да буде саслушан, али је изостао због лошег здравственог стања. Овог четвртка је на суђење у Специјалном суду у Београду довезен санитетом Хитне помоћи из Смедерева, а његове речи потресле су све у судници.

Немања Илић, младић рањен у масакру у Дубони, први је приступио судској говорници и започео сведочење говорећи да окривљене познаје из виђења, а затим се присетио кобног дана.

– Тог кобног дана негде око 17 часова позвали су ме Андријана Митровић и Анђела Стевановић да их одвезем до Дубоне. Пошто сам помагао оцу, рекао сам им да ћу их одвести ако завршим. Чуо сам се са Петром Митровићем питао ме да ли желим да одем на Равни гај, да сачекамо Ђурђевдански уранак. Отишао сам тамо, била је мала ватра и пошто је једна столица била празна код споменика, сео сам на њу, причали смо дружили смо се – започео је своје сведочење Илић.

Чуо сам другаре како запомажу

Како је даље објаснио, одједном је нешто почело да пуца, па је ставио руку преко очију мислећи да су петарде.

– Када сам схватио да нису, устао сам са столице, видео сам особу како држи пушку и пуца ка нама. Пао сам, не знам зашто, ставио сам руку преко главе. Чуо сам другаре како запомажу, како вичу „Упомоћ!“. Рекао сам Немањи: „Тихо, тихо“. Када сам чуо да су се врата затворила и да аутомобил одлази, покушао сам да устанем, осетио сам јак бол и тада сам видео да крварим. Узео сам телефон из џепа и позвао сам оца, објаснио сам му шта се догодило. Чуо сам неке родитеље како траже своју децу, мој отац и стриц су стигли баш брзо – каже он.

Он је пуцао рафално

Истиче и да нису могли да чекају Хитну помоћ, те да се заједно са оцем упутио до болнице.

– Пренели су ме до аута, јер нисам могао да ходам. Отац ме је одвезао до болнице, где су ми санирали ране, а затим су ме пребацили у другу болницу. Ја Блажића знам само из виђења, када прође мотором. Није ми познато да је неко био у сукобу са њим. Он је пуцао рафално. Чуо сам два пута рафалну паљбу, али нисам видео. Звонило ми је у ушима, нисам чуо ништа – наводи Илић.

Додаје да му је спавање јако отежано и да од тог дана није могао да заспи због страхова који и даље трају.

– Имам болове, ходање ми је отежано, не могу да седим, само да стојим или лежим. Страх ме када чујем да аутом пролази поред куће, када чујем шкрипу гума. Највећи страх имам од тога шта ће бити за 20 година – каже он.

Извор: direktno.rs

Ознаке: масакар, Немања Илић, сведочење, Урош Блажић