Прочитај ми чланакИгмански марш је ушао у легенду као симбол издржљивости и спремности партизанских одреда да на температури од минус 40, баш на Светог Саву 1942. године изведу ову акцију. Који је био стварни војни значај овог марша нико не спомиње. Осим учињених натчовечанских напора током марша, да се у немогућим временским условима пробију до Фоче и чињенице да су на том путу многи остали трајни инвалиди због силних промрзлина, не истиче се било каква борба с непријатељима. То је требало да буде марш изненађења, изведен кроз непријатељске линије које нису на то ни обраћале пажњу, нити реаговале. Циници су много година касније умели да кажу да кад је Титу понестало леда за виски он је на Игман послао Прву пролетерску.
Као замену за Игмански марш тренутно имамо Игманску иницијативу која са све потписима разних НВО ведета из региона, а доминантно из Србије, тражи промену устава Босне и Херцеговине. По њима природа Дејтонског споразума је сувише „компромисерска“ и не дозвољава напредак БиХ као целовите, грађанске и секуларне државе.
Оно што у тексту усвојене изјаве Игманске иницијативе не пише, али се може прочитати између редова је постојање Српске као главног реметилачког фактора, да БиХ постане оно што никад није била. И пре свега могућности да се преко Српске евентуално изврши некаква компензација Србији због губитка Косова и Метохије. Зато су Игманци пожурили са иницијативом да би што пре предупредили било какву могућност да се о томе разговара, макар то било нешто што је ономад покренуо и сам Зоран Ђинђић плативши то својом главом.
Коминтерна је званично распуштена 1943. године, али у Србији никад није престала да постоји. Духом и практичном применом. Не постоји народ у свету, па чак ни у бившем Совјетском Савезу, коме је политика Коминтерне нанела толико зла, а да је и даље без поговора примењује као што то чине назови грађани Србије. За разлику од нацистичке или усташке идеологије где је само мртав Србин добар Србин, Коминтерна је ишла много перфидније и са јасним захтевом укидања и брисања свега што носи префикс српски или би бар могло на то да замирише. Исте секуде се пале све коминтерновске лампице, дубоко посејане у генетској структури дела српског народа који јако лепо живи ширећи ову болесну идеологију и глумећи некакве пролетере.
Како другачије објаснити огроман број потписа из Србије на изјаву Игманске иницијативе о промени устава БиХ, у тренутку док председник Александар Вучић крши сваки дан устав земље у којој живе и плаћају порез. Како објаснити њихов став да кад се кроз устав крше сва права српског народа у Црној Гори, да је свака реакција на то, недопустиво мешање у политику и права једне међународно признате државе. Уосталом, како објаснити чињеницу да потписнике Игманске иницијативе нисмо могли видети као борце, чак ни као потписнике неке изјаве, у спречавању да се Србији на насилан и нелегитиман начин одузме део њене суверене територије.
Залагање за примену европских вредности је дивна ствар поготову ако из Европе стижу редовно на конто средства да се то чини. Лепо је и декларативно се борити против Вучића са џеповима до врха напуњеним парама, али је јако тешко то чинити о свом трошку и на сопствену штету. И такве људе, који се на тај начин боре против Вучића и који се на прсте могу избројати у Србији, презире подједнако и власт и ови тзв. борци за грађанска права у региону. Они им руше, док год постоје, ту коминтерновску слику српског народа, давно насликану за различите потребе.
И оно што је најстрашније од свега ти лажни пролетери и борци за грађанска права и вредности се ни у чему не разликују од Вучића и његове политике. Јер и он, као и они, све чине да до признања Косова и Метохије и утапања Српске у босанско море што пре дође. Отуда толика обострана сервилност према тзв. међународној заједници, јер тамо је каса одакле им стално притичу значајна средства. Зато се и толерише Вучићева диктатура и бруталност власти, као и безочност невладиног сектора.
Време је да Игмански марш и Игманску иницијативу сместимо тамо где им је место и покренемо Народни марш. Што пре. Марш обесправљених и ојађених. Народни марш оних који и поред свега још мисле својом главом и истинска су опозиција. Скуп људи на којем ћемо бираним речима рећи велико Марш свима који нам на било који начин загађују животе.
