Прочитај ми чланакОдржана трибина “Друштво у фронцлама – Србија након Вучића” на штанду Данаса на Медија маркету, коју су заједнички организовали наш лист и Нови оптимизам
Шта радити у Србији после Вучића? Да ли је од “фронцли” које ће остати након његове владавине могуће поново направити функционално друштво и државу..
.. те да ли ће се и када десити дан када ће Вучић изгубити власт – питања су на која су одговоре давали панелисти трибине “Друштво у фронцлама – Србија након Вучића”, одржаној синоћ на штанду Данаса на Медија маркету, коју су заједнички организовали наш лист и Нови оптимизам.
На питање модераторке Данице Вучинић да ли ће након периода власти Александра Вучића живот у Србији бити “бајка”, социолог Јово Бакић одговорио је да сада то нико не може да зна. Он је изразио забринутост да актуелна власт неће отићи на изборима јер, како је констатовао, “мафија са власти не силази добровољно”. Бакић је подсетио да ни Слобода Милошевић са владајуће позиције није отишао добровољно, већ је морао да буде срушен.
– Добар део оних који данас чине власт убеђено је да их после свега неће заобићи затвор, и због тога они неће признати пораз на изборима. НЈихови улози су толико велики да они неће хтети добровољно да оду. Погледајте Бориса Тадића; он је изгубио власт, али се данас слободно шета улицом, јер није био у спрези са мафијом, што не можемо да кажемо за ову власт – указао је Бакић и додао да се наше друштво налази у веома озбиљној ситуацији, јер где год постоји спрега мафије, водећих политичара и крупног капитала, грађани су у великом проблему.
Политиколог Бобан Стојановић казао је да је сагласан са претходним говорником и поставио питање да ли ће уопште и када опозиција доћи у позицију да победи на изборима, како би се створили услови за евентуални излазак на улицу. Он је истакао да, без обзира на то што је најмлађи од панелиста, сумња да ће дочекати смену Александра Вучића.
– То говорим јер сам свестан да је код нас створена партија која је јача од државе и која усисава све ресурсе. Сведоци смо да људи живе са сталним осећањем страха, па се због тога поставља питање да ли ће и они временом, крећући се линијом мањег отпора, на крају попустити и постати део владајуће партије – рекао је Стојановић и поручио да опозиција мора да буде свесна чињенице да ће морати да победи на изборима који неће бити поштени.
На почетку свог излагања, главни и одговорини уредник недељника НИН Милан Чулибрк, нашалио се да је до доласка на синоћну трибину мислио да су његова гледишта најпесимистичнија, али да се изгледа преварио. С тим у вези, он је нагласио да се нада да ће ипак дочекати крај Вучићевог режима, али само под условом да наши грађани почну да гласају “из новчаника”, а не из уверења, убеђења и “виших циљева”.
– ЛЈуди су деведестих гласали за власт која их је довела испод границе сиромаштва. Зашто? Па због тога што нису гласали из “из новчаника”, већ из поменутих погрешних разлога. Ми данас већ живимо бајку, јер слушамо да смо лидери у региону, а све то пада у воду када погледамо само неколико бројева и упоредимо се са суседним државама – казао је Ћулибрк.
Говоривши о ситуацији у медијима, новинарка Оља Бећковић истакла је да би, без обзира на дозу песимизма, медији требали да се понашају као да су чуда могућа. Она је указала да људи код нас покушавају да пронађу излаз у томе да не гледају телевизију и не читају новине, што према њеној оцени није добро, јер након евентуалног пада Вучића неће бити свести шта се све за време његове владавине у Србији дешавало.
– Када од нас захтевају да разговарамо са Драганом Вучићевић самими тим што је он “медијска чињеница”, то је као када би неко отворио радњу на којој пише “пекара”, а у њој продавао оружје. Зар то значи да би ми остали “пекари” требали да одемо и да разговарамо са “колегом пекаром”. То је бесмислено – закључила је Бећковић.
Софија Мандић из Београдског центра за безбедносну политику поручила је да има премало година да би мислила да неће доживети Србију после Вучића, те подвукла да јој је драго што се након седам година напокон говори на ту тему. Она је рекла да верује да је могуће “закрпити” институције, те да то у великој мери зависи од свих нас.
