Прочитај ми чланакНа другосрбијанским (или србомрзитељским, свеједно) форумима Б92 и Н1 у току је свеопшта хистерија због одлуке градских власти да новом булевару дају назив Булевар хероја са Кошара, који је победио на јавном гласању. Бесни либерално-демократски опозиционари се напросто утркују у томе ко ће више да пљуне, не на власт, него, што је бизарно и несхватљиво, на момке који су се борили на Кошарама.
Тако можемо да прочитамо да ови момци ’не заслужују да се по њима назове улица зато што су они своју битку изгубили’ (?!), затим да улицама ’не би требало давати неке неодређене називе, већ само имена истакнутих личности’. Има и коментара у којима се наводи да нико у Београду никад не би ни чуо за ’тамо неке Кошаре да власт није бесомучно бомбардовала народ причама о поменутој бици у медијима (!!).’ Неким ’грађанима’ смета овако ’депресиван’ назив зато што ће их, сваки пут када пролазе поменутим булеваром, подсећати на све српске губитке и поразе, а неки наводе да је требало смислити неко ’веселије’ име.
Има и оних који напросто не могу да верују да су хероји са Кошара заиста добили највише гласова (на пример више од предлога да се улица назове по Ненаду Богдановићу) и захтевају да се гласови трансапарентно преброје, а помиње се и идеја да су овај ’глуп назив’ наводно изгласали СНС ботови. Појединци уједно ликују над несрећном судбином неких од ових момака, истичући да су ’заслужили све најгоре зато што су били експоненти Милошевићеве политике (!)’.
Трагично је до чега све доводе слобода говора и слобода мишљења, а трагично је и то колико је другосрбијанштина пустила корене у овој земљи, а посебно у Београду, да будемо потпуно искрени. Горе наведени случајеви нису изоловани, патолошки примерци за проучавање. То су људи којих су пуне институције, укључујући парламент и универзитет, људи који су врло присутни у јавном и политичком животу, и, наравно и најважније, људи који већ јако дуго и јако добро живе великим делом управо од буџета ове земље коју толико мрзе.
Они су ти који се сада обрушавају на групу момака који су најчистији пример херојства, у времену у којем је таквих примера ужасно мало, момака који су преживели прави пакао (они који су га преживели) да би испунили дужност одбране своје земље. Ако постоји идеална комбинација ироније и неправде онда је то ова..бизарно и болесно, али и упозоравајуће. Ове, горе наведене, ’људе’ нешто ’ствара’. Ствара их систем, образовни, културни, политички и медијски, ствара их друштво и није могуће да их све финансирају Сорош и слични. Није могуће и није истинито. Патолошки аутошовинизам се у овој земљи већ јако дуго култивише и негује.
Резултате можемо да видимо и никад не треба заборавити једно. Идентитет није уклесан у камену..он је флуидан, променљив. Ко не верује нека погледа пример Црне Горе. Уз ’дуготрајан и напоран рад’ примерци са Б92 и Н1 могли би да постану већина у овом народу, заправо не у народу него у држави, пошто, уколико би они (хипотетички) заиста постали већина, више не бисмо ни имали народ о којем бисмо могли да говоримо.
