Прочитај ми чланакТв дуел Бошка Обрадовића, вође Двери и Војислава Шешеља, првог човека СРС протекао у жестоким међусобним оптужбама.
Вечерашњи предизборни тв дуел на телевизији Студио Б између Војслава Шешеља, председника Српске радикалне странке и Бошка Обрадовића, председника Српског покрета Двери био је веома буран и динамичан како се и очекивало а пажњу гледалаца држао је од првог до последњег минута емисије.
По скромном мишљењу аутора овог текста од поновног успостављања парламентарне демократије у Србији па до данас само двојица политичара су успела да надговоре Војислава Шешеља у тв дуелу. Обојица су покојни. Први је Радослав Стојановић, један од оснивача Демократске странке (касније члан Демократске странке Србије и Српског покрета обнове) и Бранко Китановић, први генерални секретар Нове комунистичке партије Југославије. За Бошка Обрадовића се не би могло рећи да је надмашио Шешеља у овом дуелу али се са пуним правом може констатовати да се држао веома добро.
Прилику да говори први добио је Обрадовић. У дуел је ушао храбро и оштро, фудбалским речником могло би се рећи у “грубо”, и већ у првој реченици оптужио Шешеља да је продужена рука власти Александра Вучића. Након тога је наставио да критикује актуелну власт у Србији и Београду износећи уобичајени репертоар Двери на рачун владајућег режима. Иако је у дуел ушао без калкулација код Обрадовића се могла уочити и одређена доза треме што није нимало за ћуђење с обзиром на то да је Шешељ познат као изузетно вешт полемичар.
То се најбоље видело по томе што се у свом првом сегменту наступа Обрадовић обраћао водитељки емисије а то је била лично Ивана Вучићевић, директорка и главна и одговорна уредница Студија Б избегавајући да погледа лидера радикала у очи. Шешељ је, сигуран у своју апсолутну премоћ која се на крају ипак није исказала у тој мери, мирно саслушао шта је образлагао Обрадовић и после пар уводних реченица одмах је кренуо у контранапад истицањем да је Обрадовић у прошлости радио на промоцији идеја српског клерофашисте и сарадника окупатора за време Другог светског рата Димитрија Љотића.
Наводећи низ података Шешељ је нагласио да је “Обрадовић био присталица оне струје љотићеваца који су се у Србији појавили 90-тих а хтели су да штампају и објаве све Љотићеве радове па тако и оне антисемитске”. Иако је у свом одговору у једном тренутку истакао да су “Љотић и Недић били квислинзи” Обрадовић није хтео подробније да се позабави тврдњама Шешеља оптуживши га да је све што је изрекао долази из терминологије “комунистичке идеологије”. Међутим, Шешељ није желео да ривалу у дуелу допусти инцијативу већ је наставио са оптужбама на рачун Двери да су “амерички пројекат” а касније и да образлаже како Обрадовић и његови сарадници наводно “извлаче новац из странке”.
То се све дешавало у првих пола сата емисије и утисак је да је у том периоду Шешељ био доминатнији те да је натерао свог саговорника у дефанзиву, то јест да се “правда”. То је изгледа увидео и Обрадовић јер је од тог теренутка кренуо у “контранапад”, поново је личио на себе са самог почетка емисије и наредних десетак до петнаест минута показао да зна и може да узврати Шешељу истом мером.
Најубедљивији поен вечери у корист Обрадовића је био када је устврдио да се Шешељ залаже за “партијско запошљавање” што је вођа радикала покушао да оповргне али у тим тренуцима није деловао баш најсигурније. Ипак, негде око 45 минута дуела Шешељ је успео да се консолидује, и у потпуности поврати равнотежу у дуелу . У том периоду се оријентисао на нападе на Двери због коалиције са покретом Доста је било алудирајући да је ту реч некој врсти “британског пројекта”. Вешто је изабрао да о односу СРС према Вучичу прича у последњим минутима емисије али је Обрадовић ипак уграбио неколико прилика да поново нагласи да су радикали веома наклоњени властима. Шешељ је то негирао али је истакао да су радикалима Двери, њихови коалициони партнери Доста је било, Демократска странка и Ђилас већи противници од Вучића јер су “гори” од њега.
Оно што је важно напоменути да је Шешељ у емисији имао прво суптилну а након тога и готово отворену помоћ водитељке Иване Вучићевић. Кад год би Обрадовић поентирао и запретио да надоговори Шешеља стизале су њене констатације да Обрадовић, примера ради, није одговорио на поједина њена питања и слично. Међутим, Ивана Вучићевић је изрекла и једну апсолутно тачну ствар а то је да су учесници дуела причали најмање о оном што грађане Београда највише интересује, изборима за Скупштину града. За то је, објективно говорећи, највише крива она јер је као водитељка допустила да учесници дуел одведу у правцу у којем је то највише одговарало њима а не гледаоцима.
У сумирању утисака треба нагласити да је Обрадовић свакако пропустио прилику да наметне тему која Шешељу најмање одговара а то је однос према Вучићу. Дало би се закључити да је то данак неискуства Обрадовића који је још увек млад политичар. Сасвим је извесно да би у слућају поновљеног дуела Обрадовић знао добро да анализира ситуацију и исправи своје грешке. Основна Шешељева мана, као и увек иначе, је што је преопширан те гледаоци понекада забораве о чему је почео да прича. Улази у ситне детаље и тиме замара публику. Такође, због тога Шешељу опада концентрација и даје прилку саговорнику да поентира. То је Обрадовић вешто учинио у више ситуација а нарочито када је реплицирајући Шешељу на тврдње да је “амерички човек” узвратио да је лидер радикала својевремено нудио Американцима српске четнике као добровољце за борбу против Садама Хусеина у Ираку на шта овај није имао адекватан одговор.
Оба учесника у дуелу су имали своје присталице у публици који су аплаузима покушавали да бодре свог и омету противничког лидера. На крају треба нагласити да су оба учесника своја излагања првенствено базирали на обраћању националистички и десничарски оријентисаним бирачима због чега дуел није био претерано занимљив за гледаоце центристичке и левичарске политичке оријентације.
