Одласком жутог режима са власти, другосрбијански картел је бачен на колена, али то никако не значи да се слуге Запада већ увелико не припремају да понову заседну на грбачу народа.

Доласком „патриотске“ Владе, Србија је практично само добила реални континуитет „ЕУ нема алтернативу“ политике, али и економског посрнућа, где се домаћа привреда и финансије највише везују за ММФ и вазалски положај у односу на Брисел.

Зато нема сумње да нас чека још једна тешка година, у којој ће актуелна Влада сигурно искрцкати добар део подршке у народу, што због тешке економске ситуације, што због погубних потеза везаних за Косово и Метохију.

И управо ту лежи другосрбијанска замка и демагогија помоћу које ће слуге Запада покушати поново да преваре српски народ. Јер, добар део медија је и даље под контролом антисрпског картела. Како време буде пролазило, ови медији ће све снажније ударити по „патриотској“ влади нудећи народу „демократску алтернативу“.

А нема дилеме да ће народ бити незадовољан. Остаје само да се види да ли патриотска опозиција сме да дозволи да се бирачима (можда већ на превременим изборима у 2013. години) понуди „алтернатива“ у облику Драгана Ђиласа, Чедомира Јовановића, Ненада Чанка и осталих антисрпских пионира.

И зато је окупљање патриотских снага у Србији приоритет број један у 2013. години. На неким следећим изборима Србима мора бити пунуђена јасна снажна алтернатива лажној патриотској Влади, али и другосрбијанском картелу.

Нема сумње да би скуп националних партија, покрета и истакнутих појединаца имао огроман капацитет. Чак су и на прошлогодишњим изборима, када је Српска напредна странка љубав према Бриселу скривала иза патриотске реторике, ДСС, Двери и СРС заједно освојили 17-18 процената гласова. Ако би се комплетан патриотски блок окупио око одређених циљева, резултат би био и много бољи.

Једноставно, родољубива опозиција мора да се окупи око пет циљева: борба против уласка Србије у ЕУ (иницијатива за расписивање реферндума), непоколебљива борба за Косово и Метохију, обнова српске војске, економско и политичко приближавање Русији и развијање економских односа са појединачним европским државама, а не са Бриселом.

Окупљање за слободу и спас Србије је неопходно. И зато би 2013. година могла да постане најзначајнија у модерној историји Србије.

Алексеј Димитријевић

Ознаке: Драгана Ђиласа, другосрбијански картел, ДСС., ЕУ нема алтернативу, жути режим, ММФ, Ненада Чанка, Српски покрет Двери, СРС, Чедомира Јовановића