Прочитај ми чланак
Државна комисија за утврђивање околности погубљења четничког команданта Драгољуба Драже Михаиловића, престала је с радом, а самим тим и потрага за откривањем гроба српског јунака који је стрељан по налогу Јосипа Броза Тита!
Комисија је формирана 27. априла 2009. године и пуне две године истраживала је архиве, саслушавала сведоке, тумачила документацију у Москви и Лондону. Након првих трагова, тај посао је наставила Државна комисија за проналажење и обележавање тајних гробница, али, ни поред тога, још увек није утврђено где је заправо сахрањен Дража, а такође ни да ли се и даље трага за местом где су покопани његови посмртни остаци.
Након што је поменута комисија представила налазе 14. априла 2011. године, посао преузима Државна комисија за проналажење и обележавање тајних гробница убијених после 12. септембра 1944. године. Наиме, постојале су чврсте назнаке да се посмртни остаци генерала Михајловића налазе на Ади Циганлији, али је након ДНК испитивања на Институту за судску медицину Медицинског факултета утврђено да је реч о животињским остацима.
Наиме, након што су многобројни сведоци потврдили да је Дража Михајловић погубљен крај зида некадашњег затвора на Ади Циганлији ископавања, која је водио историчар Срђан Цветковић почела су 18. јуна 2011, а прве рупе близу чувеног ружичњака направили су управо Цветковић, Владимир Тодоровић из Тужилаштва за ратне злочине и Блажо Ђуровић, власник приватног предузећа за геодетске радове и рођак равногорца Ђуре Ђуровића.
Од како је откривено да су ископане кости животињског порекла, ништа се не зна о даљој истрази – нити да ли је настављена, нити да ли се њен наставак планира.
Срђан Цветковић, пак, каже за “Новости” да Државна комисија за истину о Дражи више не постоји чак ни на папиру, док Комисија за тајне гробнице формално постоји, али фактички су јој везане руке јер не добија ни динара за рад.
Цветковић је такође објаснио да је комисија урадила свој максимум, да су истражили сву доступну архиву и саслушали све сведоке и на основу поклапања исказа четири сведока лоцирала Аду Циганлију као место погубљења и потенцијалну тајну гробницу.
– Сви сведоци су били секундарни, ниједан није био очевидац. Записник са стрељања није нађен, јер је “шетао” од једне политичке инстанце до друге, и на крају нестао. Архивски фондови су исцрпљени и док се евентуално не појави нестали, кључни документ, нових трагова нема, као ни нових сведока. Остало је само уверење да је тело генерала Михаиловића после стрељања или уништено или измештено на другу тајну локацију – објаснио је Цветковић.
Он је додао и да локалитети као потенцијалне скривене гробнице (Лисичји поток и Велико ратно острво), никада нису испитане, јер сведочења о истим нису била прецизна.
Иако је комисија и пре Цветковићеве направила велику базу од 56.000 жртава које су ликвидиране махом без суђења и из политичких разлога, и закопане у масовне гробнице и лоцирала гробнице и есхумирала остатке у Сивцу, Бољевцу и Гумишту, новца за наставак истраживања, како каже Цветковић, нема, а ни комисија нема ни ингеренције да наложи сондирање, копање, ексхумацију и вештачење, нити да обележи места егзекуције.
То могу да одраде само суд и тужилаштво, тако да помака највероватније неће бити док се не донесе политичка декларација у парламенту којом би се осудила ова масовна стрељања.
Кључни траг за “Дражину комисију” – исказ Слободана Крстића, који су деведесетих снимили Миладин Гавриловић из Задужбине краља Петра на Опленцу и новинар Милета Недељковић, сачуван је. У њему се каже:
“Драгољуб Михаиловић стрељан је 17. јула 1946, у првим јутарњим часовима, на Ади Циганлији, а његово тело бачено је у кречану покрај ограде затвора, која је после неколико дана затрпана. Оружјем са пригушивачем стрељана су тада још седморица осуђеника, а осми, Драги Јовановић, упркос званичном државном саопштењу да је ликвидиран, живео је још две-три године и потом убијен. Том чину присуствовали су Слободан Пенезић Крцун, министар унутрашњих послова Србије, Јосип Хрнчевић, тужилац ФНРЈ, пуковник Милош Минић, војни тужилац, Михајло Ђорђевић, председник судског већа, Слободан Крстић Уча, функционер Озне…”
Комисија за тајне гробнице је, такође, пронашла је доказе да је немали број голооточана из Србије сахрањен на загребачком гробљу Мирогој, у необележеним гробницама. Да би се истражило ко све тамо почива потребан је међудржавни договор Београда и Загреба. Међу онима који су готово сигурно тамо сахрањени је и Ђорђе Младеновић, који је на пакленом острву био истовремено кад и његов син Радослав.
(Телеграф)
