Прочитај ми чланак

Држава не подржава спортисте са аутизмом (ВИДЕО)

0

Недостаје системска подршка државе и локалних самоуправа спортистима са аутизмом, па је све на њиховим родитељима, рекла је ФоНету Драгана Мировић, мајка деветнаестогодишњег атлетичара са аутизмом Павла Мировића.

Она је у серијалу разговора Стигма објаснила да, због недостатка подршке спортистима са аутизмом, али и многим другим категоријама инвалидитета, целокупан терет и тренинга и финансија пада на леђа родитеља.

Иако је Павле Мировић једини атлетичар са аутизмом у Србији и вероватно једини Европи и овом делу света, који у регуларној конкуренцији учествује на тркама полумаратона, његова мајка указује да он не може да конкурише за националну стипендију.

Павле је прошле године примао градску стипендију на предлог Спортског савеза особа са инвалидитетом Београда (СОСИБ), али је та стипендија била орочена на годину дана.

Да би добио националну стипендију, како је Драгана Мировић објаснила, потребно је да буде шест или седам такмичара у оквиру једне категорије да би се организовала посебна трка и да би победник те трке добио право на националну стипендију.

“Нажалост, у његовој категорији нема довољно тркача, тако да Павле не може да добије националну стипендију”, нагласила је његова мајка.

Како је предочила, у његовој категорији Т20 интелектуалних оштећења има врло мало спортиста, тако да Павле фактички нема конкуренцију.

Када наступа на такмичењима у оквиру Паралимпијског савеза, врло тешко може да се организује конкуренција у његовој категорији.

“Други облици инвалидитета имају више такмичара који учествују на тим тркама, а у његовој категорији то је мало теже, не само у Србији, него и у свету и у региону”, испричала је Павлова мајка.

Како би се то надоместило, на такмичењима често морају да се мешају категорије, при чему је победник онај ко је победио у општем пласману, без обзира у којој је категорији.

За Павла је то проблем, сматра његова мајка, јер у тој консталацији он не може да освоји прво место зато што, на пример, слабовиди људи другачије посматрају контекст такмичења и схватају концепт такмичења, док Павле има потешкоћа да то схвати.

Млади атлетичар који трчи у оквиру атлетског клуба “Погледи”, до сада је освојио мноштво медаља, пехара и плакета, међу којима су сребрна медаља на Апатинском дунавском полумаратону у категорији до 19 година, као и прво место на државном параолимпијском првенству у Крушевцу у трци на 5.000 метара.

Упркос спортским успесима, систем није нашао начин на финансијски подржи Павла Мировића, оцењује његова мајка и напомиње да му је атлетски клуб у којем тренира више покровитељ, док родитељи индивидуално организују тренинге.

Када су она и супруг почетком пандемије вируса корона приметили Павлово интересовање, али и таленат за трчање, одлучили су да му обезбеде приватне тренере.

“Павле је почео озбиљно да се бави спортом у време када је избила корона. У том моменту је била ограничена могућност кретања, па је његов отац, а мој супруг, почео са њим да трчи на Кошутњаку”, испричала је Драгана Мировић.

Како је истакла, заједно су стално трчали трасу од око пет километара, да би врло брзо, иако је његов отац спортски врло активан, дошло до тога да више не може да прати Павла.

“То је био тренутак кад смо схватили да му треба професионална подршка у бављењу спортом”, рекла је Драгана Мировић.

Павле је невербалан, има одређен фонд речи, али нема потребу за комуникацијом.

Реч је о средњем до високом степену аутизма и потребан му је двадесетчетворочасовни надзор, иако родитељи стално раде на томе да се Павле што више осамостаљује и буде способан за самосталан живот.

Млади атлетичар тренутно похађа други разред средње занатске школе на смеру за цвећарство, али ни његов процес образовања не пролази без потешкоћа.

“Знате да тренутно не постоје специјалне школе. То је укинуто када је уведена инклузија, што је за децу са посебним потребама велики хендикеп, тако да морамо да се сналазимо и да тражимо правне празнине како би Павле поново похађао исти разред”, каже Павлова мајка.

Према њеним речима, за децу са посебним потребама је неопходно организовати школовање које дуже траје, јер она спорије усвајају знања.

“Тренутно је опет уписан у други разред средње занатске школе, па ћемо видети колико ћемо дуго то моћи да одржавамо”, рекла је Драгана Мировић.