Прочитај ми чланак
Николина Петковић (7), слепа од рођења, кренула у школу, али нема услове да прати наставу. Школа без стручњака за Брајеву азбуку и књига на овом писму.
Николина Петковић иде у школу. Редовну. Седи у последњој клупи, а другари и другарице, прваци Основне школе, Херој Иван Мухер, из Смедеревске Паланке утркују се да јој помогну.
И није то мало за девојчицу која је имала несрећу да се роди без очних јабучица и да јој детињство пролази у лутањима њених родитеља од града до града, трбухом за крухом.
Николина је у редовну школу примљена на основу принципа инклузивног образовања за које се наша држава, бар на папиру, залаже. Али она не може заиста да буде укључена у наставу.
Школа нема ниједног стручњака који би могао да је научи Брајевом писму, ниједну књигу на овом писму, а Николина нема чак ни компјутер који јој је неопходан да би могла да држи корак са осталим ђацима. Засад има само персоналног асистента који седи са њом на часовима и помаже јој на одморима.
– Ја јој говорим шта се дешава на часу и помажем јој да прати наставу – прича Наташа, дипломирани дефектолог. – Математика јој сјајно иде и ја сам запањена како се брзо укључила и почела да сабира и одузима. Али на часу српског може само да слуша када се читају приче. Да би научила да чита морала би, пре свега да има књиге на Брајевом писму.
Породица Петковић из Ђаковице је 1999. године, после НАТО бомбардовања потражила спас у Бору. Од тада су се неколико пута селили у потрази за послом и бољим условима живота. Николина је рођена 2005. године без очних јабучица, што су неки лекари повезали са последицама бомбардовања. Да би се нормално развијала мора да носи очне протезе.
Отац и мајка Југослав и Снежана су незапослени и једва преживљавају са троје деце. Због тога што Николину нису на време уписали у школу, накратко су остали и без дечјег додатка, али ће ту помоћ наставити да примају од следећег месеца.
У школу је, уместо 1. септембра, Нина кренула тек пре неколико дана. До тад је трајало надгорњавање њених родитеља и локалних просветних власти око тога шта је најбоље за девојчицу. Надлежне службе тврде да јој је место у специјалној школи за слепу и слабовиду децу у Земуну.
Родитељи не желе да је шаљу тако далеко и сматрају да ће боље услове имати у редовној школи у Смедеревској Паланци, где породица живи. А држава је, сматрају, обавезна да јој обезбеди све што јој је неопходно. Засада, Нина у школи сваког дана остаје два или три часа, онолико колико може да учествује у настави.
– Инклузија је сјајна ствар у замисли, али у пракси ми једноставно немамо услове за то – кажу у школи „Херој Иван Мухер“. – У Николинином случају ми једноставно не можемо да јој приуштимо све што јој је неопходно да би пратила наставу. Немамо никога ко зна Брајеву азбуку или је обучен да ради са слепом децом.
Она би морала и да има рачунар који не можемо да јој обезбедимо. Обраћамо се министарству, али, као и у ранијим случајевима, тешко да ћемо нешто добити.
Иако се већина запослених слаже са овим речима, нико не жели да својим именом стане иза њих јер се боје да ће због тога трпети последице. Од Министарства стиже подршка на речима, али новца и средстава за рад са децом са посебним потребама – нема.
Посебан рачунар за Нину мисаона је именица у школи у којој су зидови неокречени, а креду наставници сами купују. Дефектолог који ради у школи стручњак је за рад са ментално заосталом децом и са њима ради у специјалном одељењу. Вољна је да заједно са Нином учи Брајево писмо, али једноставно нема услова да са њом иде на часове.
А ипак, и без рачунара, посебних уџбеника и свих других, непходних ствари, један поглед на Нину у одељењу са вршњацима и њихов однос према њој, разоружава оне који сматрају да је таквој деци место у некаквим специјалним школама.
Паметна и стидљива, Нина се осмехује и тихо говори да је срећна што је кренула у школу. Осећа да је прихваћена међу својим другарима. „Нормалном“ децом. И то није мало.
(Новости)
