Мајдан у Кијеву реализовале су САД против Русије и Руса. То значи против повезаности Кијева са Москвом и лично против Владимира Путина.

Главни задатак био је да се читава Украјина (заједно са Кримом) одвоји од наше земље, да се торпедују евроазијске интеграције и да се снажно блокирају претензије Кремља на лидерство у мултиполарном свету. Све ово има драматичан значај за Американце, наравно, ако не намеравају да одустану од планетарне хегемоније и учвршћивања Новог светског поретка. А не намеравају. Управо зато зато је Путин са сном о „великој Русији” за њих егзистенцијална опасност.

То је чињеница, ко то негира или не разуме – или је непријатељ или идиот. Дијагноза не подлеже преиспитивању. И то је главно.

Крим и распоред снага

Путин је одбио да капитулира пред америчком агресијом у Украјини и повукао узвратни потез – створио је услове за мирно припајање Крима Русији. Главни програм вашингтонских „јастребова” био је тако осујећен.

Зато су против председника Русије устале три снаге:

а) САД и њихови геополитички савезници, укључујући светску финансијску олигархију;

б) Кијев и украјински либерал-нацисти („субимперијалистичкипрокси” – посредник, скривач трагова, прим. прев.);

д) национал-издајници унутар Русије.

На страну Путина и Русију такође су стале три снаге:

а) противници америчке хегемоније у свету (од опрезне Кине и других учесника групе БРИКС, до различитих антиамеричких мрежа у Европи и Азији);

б) противници хунте и народна војска Новорусије у Украјини;

в) руски патриоти, државотворни свет, у суштини – читав руски народ (укључујући добровољце који су отишли да бране „руски свет”, као и православне покровитеље који су их подржали).

Ја сам више пута говорио да З. Бжежински сматра да је „шах –игра за једног, а не за двоје”. Он је подржавао други мандат Дмитрија Медведева управо због тога што му Медведев на председничкој дужности не би сметао да игра партију „Евроазијски Балкан”. На Криму је постало јасно да се са друге стране шаховске табле (са руске стране) појавио играч који не зависи од САД. То је уплашило многе у Вашингтону. И не само у Вашингтону.

Са таквим стањем ствари дошли смо до устанка у Донбасу.

Руски Стил

Око Путина се после Крима десила консолидација читавог руског друштва без преседана. У томе је значајну улогу одиграо В. Володин који је успео да у кратком року осигура апсолутну подршку председничког курса у одбрани „руског света” од стране свих сегмената политичког система Русије (како десничарских, тако и левичарских, како ултралојалних из Јединствене Русије, тако и анархиста из арт – групе „Рат” и „Друга Русија”).

Истовремено, Путин је био планирао програм даљег деловања у украјинском правцу. Основе тог програма саопштио је у Директној Линији када је све јасно изложио о Новорусији (уводећи овај термин), о томе да „Руси своје не остављају”, да „украјински нацизам неће проћи” и да је „хунта нелегитимна”.

После Крима те речи разумели су сви учесници геополитичког шаха са обе стране. Донбас је устао. Устанак је био усмерен против кијевске хунте и локалних корумпираних елита (регионалиста, „ахметоваца” итд.), а такође и за „руски свет”. Тако је настала народна војска Новорусије.

Пропутиновска снага на међународној сцени испољила се кроз оне земље које су се уздржале на гласању у ОУН-у против резолуције и осуде припајања Крима Русији. Подршка је била индиректна и опрезна, али, без обзира на то, била је. Сем тога, од самог почетка конфликта, у Доњецк и Луганск почели су да пристижу добровољци из иностранства – представници иностраних антиамеричких/антиглобалистичких мрежа.

У контексту украјинске кризе, унутар Русије је пропутиновски курс обухватао органе силе, патриотске чиновнике, православне покровитеље (С. Шојгу, А. Бортњиков, И. Сечин, А. Громов, К. Малофејев, С. Глазјев и др.) и огледао се у општем успону свих типова руских патриота – десничарских, левичарских, националиста, стаљиниста, монархиста, евроазијаца. Својеврсна застава ове групације и колективни израз руског хтења и руске одважности постале су личности легендарног команданта Игора Стрелкова и његових ратних другова (Игора Безлера, Алексеја Мозговоја и др.).

Путин је истински, а не номинално постао „национални лидер”, равноправни играч са руске стране евроазијског шаха.

Динамика битке за Новорусију: сутон патриота

У борби за Новорусију главно оружје у рукама САД, заједно са марионетским режимом у Кијеву и санкцијама против наше земље, постала је „шеста колона” у самој Русији (олигархат, прикривена агентура западног утицаја у државном апарату, медијима и експертским друштвима). Преко ње је Вашингтон отпочео кампању широких размера за „обуздавање Путина”.

На крају серије технолошких операција које су разрађене по свој прилици негде у дубинама ЦИА и реализоване од стране „шесте колоне” у Русији, Американци су успели да принуде Путина да се колеба у погледу сврсисходности даље подршке Новорусији („каква ће бити економска цена такве политике”, „неће ли то Европљане гурнути у загрљај САД”, „хоће ли увући Москву у нови Авганистан” итд.).

О АУТОРУ

Александар Гељевич Дугин  је руски социолог и геополитичар.
Дугин је зачетник идеје новог евроазијанства, а близак је високим војним и политичким круговима бившим КГБ-овцима у Русији.
Заговорник је традиционализма те критичар марксизма и либерализма.
Професор је на Московском државном универзитету Ломоносов и члан Савјетодавног дома председника Думе.

Истовремено, концентрисаном информативно-пропагандном нападу били су изложени Путинови савезници у „руском пролећу”. Њихово дискредитовање на међународној сцени одвијало се уз истицање да нико у свету не подржава позицију Русије, а они који је подржавају и сами су маргиналци.

„Русија је сама, од ње су се окренули чак Н. Назарбајев и А. Лукашенко” – почели су упорно да понављају пропагатори који се налазе под контролом САД.

Клеветање лидера Новорусије било је још израженије и циничније: они су представљани као „сепаратисти”, „бандити”, „терористи” који Русију готово вуку „у трећи светски рат”. Каква је само, на пример, изјава Сергеја Кургињана о умешаности народне војске у обарање малезијског Боинга и „завери против Путина”. Компромитовање пропутиновских снага у самој Русији ишло је линијом „демонизације” Стрелкова и патриотских група које су га подржавале (органи силе, православни активисти, евроазијци).

Најважније: „шеста колона” није самосталан субјект; она само испуњава директиве Вашингтона. У вези с тим индикативно је да су се прве публикације против тог истог Малофејева, о његовој улози на Криму и у Новорусији, појавиле баш на Западу (у Швајцарској, Аустрији, Енглеској, Француској, Грчкој), синхронизовано са Кијевом, и тек после тога придружили су се ултра-либерални, према Путину опозициони медији у Русији и неке групе које се издају за патриоте (нека се свако сам досети о коме се ради).

То, да „пета колона” (”Марш мира”, радио „Ехо Москве”) директно добија инструкције из „вашингтонског Це-Ка” више ни за кога није тајна. То, да „шеста колона” у Путиновом окружењу делује на сличан начин, само вештије скривајући своју потчињеност ЦИА, CFR (Савет за иностране послове) и другим спољним центрима, до недавно није било толико очигледно…

Успеси америчке операције у „обуздавању Путина” постали су приметни у јуну када је почела да се мења реторика у домаћим медијима. Надзор над пројектом „Новоросија” коначно је прешао у руке Владислава Суркова који је у борби у државном апарату приметно потиснуо Володина и Глазјева. Затим је уследила оставка Стрелкова, промена руководстава ДНР и ЛНР и ескалација медијске кампање у руским и страним медијима против Малофејева.

Делујући по директивама из Вашингтона, „шеста колона” на крају је успела да у септембру неутрализује сценарио „руског пролећа”, који је смртно опасан за Нови светски поредак. Испоставило се да је читав програм који Председник Русије јавно саопштио на Директној Линији, реализован потпуно супротно. Уместо „Путиновог плана” добили смо „план Бжежинског-Кисинџера-Примакова”, који је оличен у такозваним „Минским споразумима”.

Међутим, разбијање Новорусије само је прелудијум за другу фазу америчке операције која, ако је моја анализа тачна, претпоставља стварање предуслова за државни преврат у Русији и за свргавање Путина.

Свргавање Путина

Ако би Путин увео трупе у Новорусију, његова победа била би неопозива. Бжежински је више пута признао да – ако се Руси одлуче на пуни сценарио силе у Украјини – онда САД и НАТО ништа неће моћи да им супротставе. Али, после тог корака логично би морала да уследи ротација елита, суштинска промена економске политике и учвршћивање патриотског начела у самој Русији. И више од тога, у таквој ситуацији никаква алтернатива курсу Москве у изградњи мултиполарног света једноставно не би могла да постоји. Односно, „цена питања”, у ствари, није само и није толико у контроли над Украјином колико у борби за будућност, може се рећи, читавог човечанства.

Ако увиде колебање руског лидера, присталице Русије и мултиполарности у иностранству почеће да делују опрезније, јер САД и на њих такође врше притисак. Неколико фаза ротација лидера ДНР и ЛНР довешће до уклањања револуционарног језгра Новоросије и до његове замене послушним и поткупљивим чиновницима спремним на погодбу са свима – како са Москвом, тако и са Кијевом или локалним олигарсима. Руска револуција у Новоросији биће снажно угушена од стране реакционарних снага.

У Русији се појачава пропагандна кампања против Стрелкова и других пропутиновских патриота. Неко своди идеолошке рачуне, неко „пи-ари”, неко ради по налогу, неко користи ситуацију за конкуренцију у политици и бизнису…

Циљ свих тих манипулација је да – патриоте нахушка против Путина, јер Вашингтон и његова средстава у структурама (ЦИА, CFR итд.) настоје да као извор тих прогона представе лично Председника Русије. Ако, пак, ту слику погледамо у целини, видећемо да је иза копрене увреда и лажи само једно: Путин који брани суверенитет Русије и тврдо одговара на изазове том суверенитету , исто као што и патриоте који га у томе подржавају приказују као „националисте”, „фашисте”, „империјалисте” и противнике „прогреса” и сексуалних мањина”.

За западног читаоца који је обрађен ултра-либералним медијима забрана геј-параде је – злочин већи од Аушвица. У околностима постмодерне нарушене су све пропорције, безвредно се преувеличава до неба, реалне трагедије и злочини обично се прећуткују и нестају са екрана, дакле, престају да постоје.

На крају ЦИА, CFR и сва америчка мрежа настоји да добије следеће:

1) разбијање Новоросије појачава консолидацију Запада који је „умео да заустави путиновски империјализам”, и постави питање о враћању Крима;

2) издаја Донбаса и револуционарних лидера од стране Москве окреће гнев и разочарење против Русије, а то су милиони избеглица и удар на самосвест проруске половине становника Украјине;

3) прогањања патриота у самој Русији који се потискују у табор опозиције којој су потребни као ваздух – само је руска већина способна да либералној опозицији прида размере које ће покрет протеста учинити истински опасним.

Због тога је разбијање Новоросије неопходан и најважнији услов за свргавање Путина и организовање руског „Мајдана”. То је, заправо, главни план Вашингтона.

Наша стратегија

Разочарење у Путина почиње да се појављује. Нико се више не усуђује да понавља бесмислице о „лукавом плану” или „он боље види”.

Присутно је сасвим друго: успеси „шесте колоне” у приближавању свргавања Путина и стварању повољних услова за то. Једном сам на Интернету видео овакав демотиватор: фотографију патриотског митинга на којој слабо обучена старица држи плакат неравномерно исписан руком „Руси су преварени!” и потпис – „Хвала, капетане Очигледни”. Невесела констатација. Али, нажалост, опет тачна. Преварили су, лажу и спремају се да то још чине и чине.

Свргавање Путина које припремају САД и национал-издајници у Русији – јесте још једна превара Руса. А свима нама нуде да у њој учествујемо.

Међутим… И подржавати Путина у његовим колебањима није најбољи излаз, то је противречност, то је такође, можда, својеврсна „превара”. Они који су довели Путина у такву ситуацију прецизно су проценили резултат: подржавати га у потпуности и у свим поступцима, и главно, у нечињењу, то је у извесном смислу неодговорно.

Године 1917. народ је подржавао цара. Правилно је поступао. Али, чиме се све завршило, ако цар не чини довољно и правих потеза за спасавање Отаџбине? Јасно је да он боље види него народ, али је сам Цар – наш последњи Цар – очигледно имао могућност да о томе мирније размисли у Јекатеринбургу уочи стрељања – „ко боље види”. Иначе, у таквој ситуацији уопште не треба искључити и дворски преврат и убиство Путина: „шеста колона” сувише му је близу, а његова права гарда, његове присталице из народа сувише су далеко, искључени, уклоњени, оклеветани у његовим очима.

Ништа лично: то је само руска историја. Ту се често понављају једни исти мотиви.

Дакле, шта ми, непоколебљиве присталице Путина, да чинимо у таквој ситуацији?

Мислим да треба идемо на ризик и устанемо у одбрану Путина против свих његових непријатеља – даљих и ближих. Он нам неће дати ни директиву ни знак. Или је заузет нечим другим, или је доведен у заблуду, или је „хипнотисан” од стране „шесте колоне” која ствари представља у другачијем светлу.

Треба формирати нову патриотску пропутиновску снагу – за Новоросију, за Русију, за велики Евроазијски Савез. Не по директиви, већ по зову срца. Не рачунајући на захвалност и почасти, него директно на напад на непријатеља, на зло и смрт и њихове мреже. За Путина!

Са нама (са Русима) је Бог, разумите и чујте, народи, јер је с нама Бог.

Превела – Ксенија Трајковић

(Факти.рс)

Ознаке: Александар Дугин, Владимир Путин, геополитика, Евроазијски Балкан, шеста колона