ДУША ПОСЛЕ СМРТИ: Адске муке по учењу Светих Отаца Цркве

23:30 20.11.2018.

Будућа блага превазилазе сваки ум, не само речи; а противречно њима, иако изражавамо речима, обичнима за нас – јер тамо је, по речима Писма, огањ, мрак, ланци, неумирући црв – које означавају не само то, што изражавају, већ нешто друго, много ужасније.

Шта су то будућа мучења? (Свети Јован Златоусти)

Будућа блага превазилазе сваки ум, не само речи; а противречно њима, иако изражавамо речима, обичнима за нас – јер тамо је, по речима Писма, огањ, мрак, ланци, неумирући црв – које означавају не само то, што изражавају, већ нешто друго, много ужасније. Да би се убедио у то, обрати сада пажњу прво на ово. Ако је тамо огањ, реци ми, на који начин је тамо и мрак? Видиш ли да је он, много ужаснији од овдашњег? Он се не гаси, зато се и зове неугасивим.

Представимо, какво би мучење било, горети непрестано, налазити се у мраку, постојано испуштати вапаје, шкргутати зубима и не бити услишен? Како је бити паљен заједно са убицама целог света, ништа не видети и не бити виђен, већ у сред таквог мноштва, сматрати себе усамљеним? Јер мрак и одсуство светлости не дозвољавају нам, да распознајемо чак ни ближње, већ ће сваки бити у оном стању, као да једини страда. [1]

О бесконачности мучења у геени. (Свети Јован Златоусти)

Свим људима се поставља питање: да ли ће бити краја огњу у геени?

Христос нам је открио да тај огањ нема краја: „где црв њихов не умире и огањ се не гаси“ (Мк. 9:46). Видим, да сте се најежили, али шта да се ради? Бог је заповедио непрестано објављујемо то. Међутим, ако желите, то за вас неће бити непријатно. „Хоћеш ли да се не бојиш власти? Чини добро“ (Рим. 13:3).

Стога, ви нас можете слушати, не само без страха, већ и са задовољством. Христос говори о онима, који Га нису нахранили: „И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни“ (Матеј 25:46). Немој ми говорити, где је ту праведност, ако мучење неће имати краја? Када Бог чини нешто, повинуј се Његовим одлукама и не потчињавај их људском умовању.

При томе, зар није праведно, ако човек, добивши од почетка хиљаде блага, а затим се учинивши достојни казне, не умудривши се ни од претњи, ни од доброчинстава, буде подвргнут казни?

Ако желиш праведност, онда смо по закону правде требали да још у почетку тренутно погинемо; али и тада је Бог чинио не по закону правде, већ је деловањем човекољубља Његовог било то, чему смо подвргнути. Бог ти је обећао блага већа од раја; још их није дао, да се ти не би улењио у време подвига, и да не би ослабио у својим подвизима.

Адам, учинивши један грех, навукао је на себе смрт, а ми сваки дан чинимо на хиљаде грехова. Ако је он, учинивши један грех, навукао на себе толико зла и увео смрту свет, онда чему се нећемо ми подвргнути, постојано живећи у греху, иако и очекујући Небо уместо раја?

Ако је примивши мање осуђен, и ништа га није могло оправдати, то тим ћемо се више ми, призвани ка највишем и грешећи више од њега, подвргнути неиздрживим мучењима, које ће бити вечне.[2]

Различити степени мучења.

Различита су мучења, како сте слушали у Јеванђељу. Зато је тама најкрајња (Мт. 8:12) у посебном месту; геена огњена (Мт. 5:22) – је друго место; шкргут зуба (Мт. 13:42) – друго; неумирући црв (Мк. 9:48) – једно, преисподња (Фил. 2:10) – друго. На ова мучења ће бити распоређени несрећници, сваки у мери својих прегрешења.

Како су греси различити, тако су и мучења различита!

Другачије се мучи прељубник, другачије блудник, другачије – убица, другачије – лопов и другачије – пијаница. Они који су себе оскврнили јересима ће чути: да се узме безбожник, да не види славе Господње! (Ис. 26:10).

Ко је имао непријатељство са другим, наћи се себи неумољиву осуду и као мрзитељ, биће послан у таму најкрајњу, јер је мрзео Христа, Који је рекао: љубите један другог и праштајте један другоме.

Туга ће тада бити блуднику, туга прељубочинцу, туга пијаници, туга врачари и гатарама. Туга онима, који пију вино са весељем и плесовима, туга онима који су се оскврнили јеретичким хулама, туга онима, који су изгубили време покајања у смеху и забавама. Туга онима који оправдавају нечастивога ради дарова, туга који узимају плату радницима, јер узимајући му то, исто је и пролити му крв.

Ко је на земљи грабљењима увредио Бога и скривао своја дела, тај ће бити бачен у таму најкрајњу, где неће бити ни зрака светлости. Ко је у свом срцу скривао лукавство, а у уму својм – завист, њега чека стршна дубина, пуна огња. Ко се предавао гневу и није пуштао у срце своје љубав, чак мрзео ближњега – тај ће бити предан на жестока мучења демонима. Ко није делио хлеба свог са потребитима, није успокојавао мученога неком потребом, тај ће громко призивати посред мука, али га нико неће услишити и неће га утешити. Ко је при свом богатству живео сластољубиво и раскошно, а није отварао врата своја сиромасима, тај ће у пламену молити за себе капи воде, али му нико неће наквасити усне…

Ко је усне своје оскврнио злословљем и језик свој – богохулством, тај ће потонути у злосмрадни муљ и биће лишен могућности да отвори уста. Ко је грабио и угњетавао друге и неправедним добитком богатио дом свој, њега ће ка себи повући немилостиви демони: шкргут зуба ће бити његово стање. Кога је распаљивала срамна похота сладострашћа, тај ће заједно са сатаном вечно горети у геени. Ко је преступао забране свештеника и газиозаповести Самога Бога, тај ће бити подвргнут најтежем и најужаснијем из свих мучења… Тада ће грешни и праведни бити одвојени једни од других, и поћи на пут, са кога нема повратка.

Одвојени ће бити некад владајући: почеће да плачу они, као деца и биће изгнани као несрећници. Одвојени ће бити монаси који су живели у немару, који су љубили свет и који су размишљали по световном. Разлучени ће бити родитељи од деце, другови од другова. Одвојени ће бити супрузи, који нису одржали постељу чистом. Међутим, нећу говорити више, јер ме већ страх обузима…

Побећи ће тада грешници, изгоњени, принуђени и бичевани свирепим ангелима; побећи ће, шкргућући зубима, и све чешће и чешће огледајући се назад, на праведне, од којих су одвојени. Видеће они ту радост и ту светлост и почеће горко да плачу и, на крају, нестаће из вида. И приближиће се они најстрашнијем месту, где ће опет бити одвојени и распоређени на различите муке.

Свети Јефрем Сирин

Ако је Бог Праведни Судија, не само добрих, већ и порочних, Који даје свакоме по својим делима, онда један може бити достојан огња неугасивог, или слабијег, или огња који више пали, други – црва неумирућег, али опет или подношљивијег, или оног, који неиздрживо наноси бол, по заслузи свакога, а други – геене, у којој, без сумње, постоје различите врсте мучења, а други – таме најкрајње, где је један доведен до плача, а други, од појачаних мучења и до шкргута зуба.

Сама тама најкрајња, без сумње, показује, да у њој има и нечег унутрашњег. И речено је у причама о дубини преисподње (Приче 9:18), и разумемо, да неки, иако у паклу, нису у дубини преисподње, да трпе лакша мучења.[3]

Свети Василије Велики

Не кажњава за све грехе једнако Бог; већ постоје многе и различите казне, према времену, према лицима, према заслугама, разуму и многим другим околностима.

Тежина греха, повећава се од тога, да ли је он учињен свесно, или несвесно; и од места, на шта указује Сам Христос: између храма и жртвеника (Мт. 23:35); и од врсте самих преступа, и од лица.

Слично, ако неко превазилази својим немаром и најгоре људе, што Бог оптужује код Језекиља: „па ни по уредбама незнабожаца који су око вас не чините“ (5:7); када се неко не исправља примерима других; када се неко не користи посебним промишљањем: „Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса која су била у вама, давно би се у врећи и пепелу покајали. Али вам кажем: Тиру и Сидону лакше ће бити у Дан Страшног Суда него вама“ (Матеј 11:21-22).

Видиш ли савршену тачност и то, што се за све и исте грехе не добијају исте казне? И ми, ако се не користимо дуготрпљењем Божијим бићемо подвргнути највећој казни. То потврђује Апостол Павле: „Својом дрвености и непокајаним срцем сабираш себи гнев“ (Рим. 2:5).[4]

Свети Јован Златоусти

[1] 1 беседа на Евр. СПб., 1861, с. 21-25.

[2] 9 беседа на 1 Кор., ч. 1. СПб., 1860, с. 149-163.

[3] Творения, т. V. М., 1872. Краткие правила, 267 вопр., с. 346-347/

[4] 75 беседа на Ев. Матфея, ч. 3. М, 1887, с. 268-286.