Прочитај ми чланакМорамо да се бранимо ако затреба, али Србија више не сме да буде испровоцирана да уђе у нови сукоб. Јер, ово мало што је изграђено, после разарања 1999, срушиће се за једну ноћ, и бојим се да би следећи рат био крај и наше земље, и народа. Ми смо мала земља, сиромашна и нејака у односу на силе које нам прете. Само нас памет може сачувати онолико колико је имамо. Памет пре оружја.
Овако Душан Ковачевић, писац који пише откако се брије, који „преписује“ живот и „предвиђа“ време, види позицију наше државе у узаврелом балканском лонцу који подгревају велики „кувари“ доследни рецепту из епохе Хладног рата.
Непосредно пошто су дигитално рестаурирана култна остварења „Ко то тамо пева“ и „Маратонци трче почасни круг“, снимљена по његовим антологијским драмама, са Ковачевићем неизоставно причамо и о темама којe су изван кадра еснафа. На овој најавној шпици је кључна порука: мир нам је потребан као лек.
* Како видите позицију Србије у овим глобалним гибањима?
– Као тешку и изузетно компликовану, што значи да морамо да прибегнемо политици „прагматичних компромиса“. Дипломатија је од пресудног значаја за наш опстанак. А то лако може да се израчуна чињеницом да смо у окружењу са око тридесет-четрдесет милиона потенцијалних непријатеља које окупља НАТО.
РАЗБОЛЕЋЕМО СЕ БЕЗ КУЛТУРЕ
* Коме је данас заиста важна култура?
– Од првог дана када сам почео да се бавим позориштем била је криза. Проблем око реконструкције зграде „Звездара театра“, који годинама имамо, имао је некада и Атеље 212 – кад сам први пут као писац ушао у ту зграду, 1972, пропадао је цео кров. Сада, пропада кров „Звездаре“, неопходне су паре за поправку. Ништа се битно не мења код нас. Позориште је у ситуацији човека који се врти око контејнера. Још није ушао у контејнер, држи до себе, али се осврће и чека да никог нема. Култура је, као један од најбитнијих животних сегмената, стално негде по страни. Слажем се са тим да је преча болница. Али, ако немате културу у животу, брже ћете доћи у болницу.
Рат је мени опсесивна тема, прошао сам страшна страдања кроз своје драме, приче, разговоре са људима, и приватно, као човек. Занима ме само да буде мир. Све остало се може поднети и решити. Мислим да је ова година судбински битна за нас, да ће се одлучивати шта ће се догађати и са нашом земљом, и са будућим генерацијама. Било би добро и паметно ако бисмо се око најважнијих проблема договорили да их решавамо сви заједно. Свађе нас воде у пропаст, као много пута раније. Надам се да ћемо се призвати памети.
* Бавили сте се и дипломатијом, каква би она требало да буде?
– Морала би бити максимално обазрива и прагматична. Ми смо народ који може да се спасе и сачува у овим тешким, турбулентним светским приликама, само стрпљењем, реалном дипломатијом и мудрошћу, врлинама које имамо само кад се кајемо, кад понављамо: Е, да ми је ова памет била.
* Чему Србија може да се нада када је реч о Косову?
– Косово је постало међународни проблем, то је велика политичка игра великих сила. Са Косовом се тргује, поткусурава, са Косовом се разрачунавају моћне државе, Косово је постало карта са којом се игра. Ми можемо само да се чувамо да не направимо некакав погрешан потез у целој тој причи. Председник Вучић зна, вероватно, шта нам се нуди, шта се тражи, шта се хоће и шта се неће, шта ће бити ако пристанемо и не пристанемо, шта су тихе и гласне претње, шта је истина и шта је лаж. Косово ће једног дана доћи пред народ Србије. И биће питање или-или. И ми ћемо одлучивати између „или-или“, и вероватно, одлучићемо се за – ништа. Зато понављам појам „прагматичног компромиса“ као једног од могућих почетака за решавање наше тешке болести.
* Где су заправо корени наших проблема?
– Наши проблеми су вековни – откако знам за себе, слушам свађе, оптуживања, клевете, речи беса, једа, горчине. Код нас су наше поделе „национална забава“. Пропадали смо од Другог светског рата полако, педантно. То што је привидно било успешно, па је привидно било и срећно, математички није било тачно. Није било тачно да је Србија у оквиру Југославије напредовала, и да је имала било какав посебан економски успех, кад говорим о економији као о суштини живота. Погледајте наше путеве – Србија је имала најгоре путеве током живота велике Југославије, иако је заузимала највећи простор. А земља без добрих путева је ружна земља. Сад се мора све надокнадити, цео 20. век, у којем смо били у шест ратова, када је све порушено и уништено. То не може да се надокнади преко ноћи, потребно је наредних двадесет-тридесет година да би се земља довела у ред, да би могло да се каже да је Србија лепа и лепо уређена земља. Онај ко мисли да то може преко ноћи, за три или пет година, грдно се вара. А све што причамо и што желимо можемо учинити само у миру. Мир је Србији потребан као лек.
* Знамо ли уопште где смо то ми данас?
– Не бих да предвиђам којом брзином можемо да обновимо земљу и да се озбиљно усправимо, али је чињеница да смо налик на стара кола. Све је отказало, и сада треба или све поправљати део по део, или купити нова кола. Пошто немамо могућности да купимо нову државу, као нова кола, морамо да поправљамо део по део, а то је процес, мораће да кошта, и трајаће дуго.
ИДЕМО НA КЛУПУ ЗА РЕЗЕРВЕ
Где је све то зрно оптимизма за које можемо да се ухватимо?
– У новим генерацијама младих и озбиљних људи. Имам велику наду да ће са новим генерацијама, које су образованије, практичније и паметније, нешто да се направи. Ми смо одиграли своје, и седимо на клупи за резерве. Они који настављају игру морају бити бољи од нас, што није тешко, јер смо упропастили све чега смо се прихватили. Нема тог непријатеља који нас може опаметити да је јединство народа најважније кад је реч о будућности и опстанку земље.
* Како сте лично доживели дигитализовање ремек-дела „Ко то тамо пева“ и „Маратонаца“?
– Најважније је што ће сви значајни филмови снимљени током 20. века овом дигитализацијом бити сачувани од нестајања, а ми ћемо имати могућност, као и наредне генерације, да се сећамо вредних остварења и људи који су одавно отишли, и који су врло често заборављени. Мислим на филмове и ствараоце између два светска рата и после рата, који су поставили темељ српске кинематографије.
* Како су, заправо, настали „Маратонци“, та непревазиђена сторија о нашем „погребном друштву“?
– Текст сам написао на трећој години студија, 1972, када сам био у великој депресији – укинули су ми кредит од кога сам се школовао, и то је била моја реакција на те године. Мислио сам да пишем трагедију, а изгледа да сам се смехом бранио од ужаса. Кад сам предао сценарио за филм „Маратонци“, који је настао девет година после премијере представе која се у Атељеу 212 играла скоро тринаест година, и увек на карту више, у тадашњем „Центар филму“ су захтевали да се радња не догађа 1972. године, већ пре рата. Прихватио сам компромис, прича почиње 1934, а Шијану сам предложио да филм почне документарним снимцима убиства и сахране краља Александра Карађорђевића, који никада нису јавно емитовани дуже од неколико секунди.
* Колико вас као писца радује што се све ваше приче чине актуелнијим данас него у време када сте их писали, а с друге стране, да ли вас то и растужује?
– Те приче о понављању историје у филмовима где сам био сценариста, или сам их и режирао, као што су „Балкански шпијун“ (режирао сам га са нашим најбољим сниматељем, Божидаром Николићем), и „Професионалац“, који је можда најактуелнији у политичком смислу, значе да сте у своје време радили нешто што је било битно и за сутра, да нисте узалуд трошили време, папир и филмску траку. Сама чињеница да су филмови и драме које помињемо приказивани по целом свету, и да су те приче у многим земљама режирали и неки страни редитељи, говори о томе да оне нису локалне, да сличних догађаја има свуда, и да се људи препознају у њима. Ако помињемо „Маратонце“, које сам писао пре скоро пола века, то је за просечан људски живот поприлично дуго време, али је за живот једног народа релативно кратак период да би се неке основне „карактеристике“ промениле, нарочито кад је реч о нашем чувеном „менталитету“. И ако сте писац који „преписује живот“, са стилским увећањима онога што вам се код себе и вашег народа не свиђа, деси вам се то да вас помињу као човека који „предвиђа време“, а заправо је реч о нашој погубној инертности. И то је оно што може да вас растужи, да се запитате: докле ћемо радити у корист сопствене штете?
* Ваши „Маратонци“ се „читају“ и као метафора распада Југославије. Како доживљавате тај „оставински поступак“ који још траје?
– Мислим да је „мирољубива“ политика бивших југословенских република катастрофална. Та количина мржње која се негује, пажљиво неговање мржње, државни пројекти мржње – почевши од образовања, медија, политика шовинизама, подржавање екстремиста и свега што је ужас, довели су до тога да су нове генерације оболеле. Не бих причао о томе ко колико има одговорности и учешћа, и која земља предњачи у тој несрећи, рекао бих само да је све ово налик на мобилизацију будућих ратника, којима једног дана само треба поделити оружје. Све остало је урађено. Нажалост, на простору бивше Југославије нема „мобилизације“ будућих генерација које ће стварати пријатељство. Изузев Словеније која је увек била у неком свом свету, ближе Европи, остали народи су затровани неподношљивом нетрпељивошћу. Будућност земље зависи од генерација које ће нас наследити, и које не смеју да буду у сукобу. То је предуслов и један од основних задатака у нашем културном, политичком, и у сваком другом виду живота. Ако не буде толеранције, неће бити мира, а без живота у миру, живот није вредан помена.
ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ: Европски и амерички моћници немају слуха за правду и истину https://t.co/4fTlcJeWSD
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 30, 2018
* Колико ми као појединци имамо жеље и снаге да се прихватимо посла да постанемо бољи?
– Историја нам је препуна кајања, која никоме и ничему не служе. Мислим да је последњи тренутак да видимо шта свако од нас може да учини, јер о својој земљи морамо сви да водимо рачуна. Очекивати да ће неко други нешто битно да нам помогне је нереално, и не смемо у будућности да понављамо грешке које су нас коштале у прошлости. Свако од нас треба да учини нешто практично добро, онолико колико може, у оквиру онога где се креће, живи и ради. Велики рад нас чека ако хоћемо да урадимо нешто ваљано, под условом, наравно, да се, не дај Боже, овде не деси неки нови рат.
* И шта је рецепт за поправљање наших „старих кола“ која поменусте?
– Радим у кући са 18 стално запослених, и 130 који раде хонорарно. Знам судбине свих тих људи – од оних који су на портирници, па до места са високом стручном спремом. Знам прилике у животу тих људи, да им је сваки динар као кућа, и знам да ће се, ако радимо добро, живети боље. На мени је као управнику позоришта да обезбедим услове да они зарађују што је могуће више. Последњих година имамо редове публике испред наше благајне. И то ми даје повод за наду да ће у овој земљи једног дана бити добро – боље него што смо научили да живимо, од доручка до ручка. Са надом да ћемо живети боље, пожелео бих вашим читаоцима здравље и мир за овај празник рада, и онима који раде, и онима који чекају посао.
