Прочитај ми чланакБеоград -- Србија после страдања у шест ратова у 20. веку више нема народа и деце за седми рат јер би тај нови рат био крај ове земље, рекао је академик Душан Ковачевић.
Он је додао да циљ сваког дијалога који политичари воде у име грађана мора да буде спречавање рата у којем би гинула српска деца.
Један од најзначајнијих српских интелектуалаца нема дилеме по питању подршке позиву председника Александра Вучића на широк друштвени дијалог о Косову и Метохији.
Каже да је наишао на добре реакције на предлог да се мирним путем решавају проблеми између Срба и Албанаца.
„Тај предлог прихваћен је са свих страна. Сећам се да је та идеја много стара и да је само у 20. веку неколико пута покренута. Од ње се одустајало што због ратова, што неспоразума, што због притисака страних сила. Али, ово данас што се догађа један је од последњих тренутака да се спор између српског и албанског народа решава мирним путем“, уверен је Ковачевић.
Најцењенији савремени српски драмски писац позива се на сопствено дипломатско искуство, из периода када је службовао у Португалу као амбасадор некадашње Србије и Црне Горе, и процењује да је Вучићевом позиву на дијалог „кумовао“ и додатни притисак међународне заједнице.
„Знам шта значи разговор у четири ока, дипломатски сусрет чији се садржај шаље у јавност, али и како настају поверљиве приче, које се ником не саопштавају“, навео је Ковачевић.
Он је, међутим, сигуран после, како истиче, 50 година проживљених у 20. веку, да Србија више никада не сме ратовати:
„Србија је данас без економске стабилности, без дефинисаних граница, које се отварају на све стране. Поново је покренута прича о граници са Хрватском, која ће једног дана бити јако озбиљна, јер је ту скоро па реч о замени територија. Ваљало би да учинимо све да нас неко не испровоцира да уђемо у нови рат и да то буде наша црвена линија у дијалогу о Косову унутар нашег друштва“, казао је Ковачевић.
Оно што не може никако да разуме то су, каже, људи који данас, из Београда, заговарају рат.
„Мени се диже коса на глави када чујем људе који седе у Београду на неким фотељама да позивају на одбрану Србије на сваком кораку. Ти који то говоре данас не могу да претрче 100 метара, морају да једу три пута дневно и да спавају два пута у 24 сата. Ако их затекне рат поподне, они неће моћи да учествују у њему, јер тада спавају. Неће они да ратују, већ ће ратовати наша деца. Ови што су најгласнији у позивању на одбрану Србије никада нису ратовали, нити ће икада ратовати“, истиче Ковачевић.
За њега, спољна политика Александра Вучића вођена је начелом прагматичног компромиса.
„Он је то радио јако добро као премијер, а сада и као председник. Он је ишао тамо где ја никада не бих ишао. Никада се не бих руковао са онима са којима се он рукује. Имам право да не пружим руку људима који имају крваве руке. Ја то могу, јер нисам политичар и нисам преузео одговорност да се бринем о народу. Ко је решио да се бави озбиљно политиком мора да рачуна на дане када ће озбиљно да се понижава због добробити свог народа“, казао је Ковачевић.
Додаје да тај прагматични компромис који Вучић пласира у спољној политици увек подразумева разговор.
„Унутар нашег друштвеног дијалога ми морамо да предложимо решења како би компромис између српске и албанске стране довео до платформе у којој се нико не би осетио као да је велики губитник. Верујем да онај ко жели да постане велики добитник неће добити ништа. Изгубиће све“, указује Ковачевић.
На коментаре иницијативе српског председника из Албаније, каже:
„Читао сам како из Албаније поручују да је будућност српске и албанске деце у разговору и да више не би требало да буде рата. Албански народ има жељу да обједини територије на којима живи, у федерацји или конфедерацији. За 20 или 30 година Албанци би могли да живе на највећој територији са најмногољуднијим становништвом, ако узмемо у обзир остале државе на Балкану. Ако ту причу око Косова не решимо за пет година, решаваћемо је за 10 или 20 година са сталном латентном опасношћу да преко ноћи почне рат. Можемо да замислимо како неко убија целу породицу комшији, али је он, рецимо, друге вероисповести. И шта онда? Ето разлога за рат“, упозорава Ковачевић.
Сваки тежак и дуготрајан разговор бољи је, понавља, од било каквог рата.
„Имали смо тај рат у којем се распала Југославија. Преко сто хиљада страдалих и два милиона расељених људи… Па, коме треба овде још неки рат? Хајде за промену да будемо мудри и разговором и преговорима бранимо наше интересе“, казао је Ковачевић.
Он подсећа да су се тачно пре сто година српски војници „укопали“ на Солунском фронту и чекали да направе пробој према Србији.
„У том пробоју, о којем је настао мит да је српска пешадија трчала брже од француске коњице, погинуло је 50.000 људи. Први светски рат је био велика победа Србије над Аустроугарском. Тада су окупатори вршили геноцид у Србији, о чему знам по сведочењу мога деде, који је био учесник Церске битке. Мог оца су касније одвели на Сремски фронт у Другом светском рату. Имао је тек 19 година и тешко је пострадао. Остао је инвалид целог живота. Моја генерација и генерација моје деце су одлазиле у подрум за време бомбардовања 1999. године. Данас, у геостратешкој ситуацији коју имамо, нама је практично каиш око врата и само је питање да ли ће неко да нам избије столицу испод ногу“, казао је Ковачевић.
Наводи и да је над Србима у 20. веку два пута извршен тежак геноцид.
„Нико о томе не говори, пошто се геноцид правно дефинише од 1952. године. То је логика да се све што се догодило до тада не рачуна. Нас сада прозивају за геноцид, после трећине страдалог народа у Првом светском рату и скоро милион у Другом светском рату“, казао је Ковачевић.
