Прочитај ми чланак„Новости" код Миодрага Милета Здравковића, спикера који се 4. маја 1980. у 18.50 обратио нацији: Лазар Колишевски није од суза могао ни реч да изговори пред камерама. Прочитао и вест о Кенедијевој смрти.
Ову вест прочитао је пре тачно 37 година Миодраг Миле Здравковић, у то време већ врсни спикер РТВ Београд, и – постао легенда. Од тог 4. маја 1980, од 18.50, постао је „човек за важне вести“, мада је и пре тог историјског датума читао информације с телепринтера о Чехословачкој 1968. или о Конференцији о насврстанима у Каиру, те саопштење о Кенедијевој смрти.
– Тешка срца изговорио сам ове речи, јер сам пре тог тренутка кришом плакао – прича нам Здравковић, који је рођен у Рготини код Зајечара пре девет деценија, ратовао у НОБ-у и уз велику муку постао врсни ТВ спикер. – Десило се да је та вест прочитана, како су касније новине писале, „колико достојанствено, толико и потресно“. Није нигде објављено да сам те ноћи стигао кући у пола три и тихо, тихо плакао.
Након тога, нису га дирали из редакције. Оставили су га да се неколико дана одмори и „дође к себи“.
– Више од два месеца знао сам да ћу да прочитам ту вест – наставља чика Миле. – Светолик Митић, након читања, упита ме да ли сам хтео да заплачем, изгледало је да сам на ивици. Не! Гледао сам у том трену гардисту како стеже усне. Издржао је он, издржао сам и ја. Ову реченицу требало је да прочита Лазар Колишевски, тадашњи председник Председништва СФРЈ. Он је пуно плакао, није имао снаге. Наш сниматељ је снимио Лазара, али није вредело. Још у фебруару речено ми је да се не удаљавам 40 километара од Београда и да сваког секунда будем при телефону.
МЕЂУ СВОЈИМA У „МAЛОЈ МОСКВИ“
Миле с поносом напомиње да је у рату зарадио Медаљу за храброст, а у миру Орден заслуга за народ са сребрним зрацима. Године 1989. био је председник Пчеларског савеза Србије. Одржавао је у Рготини 120 кошница. Ово задовољство није дуго трајало, па је убрзо цео пчелињак поклонио својим Ргоћанима. И данас је међу својима у селу богате културне и духовне традиције, у месту вредних домаћина и револуционара, некадашњој „малој Москви“, где на родном прагу дочекује и испраћа пролећа и зиме читајући старе и нове књиге.
Легендарног спикера срећемо у родној Рготини, где проводи пензионерске дане и сабира успомене. Понекад погледа ТВ снимак прочитане реченице о Титовој смрти и, каже, најежи се, ухвати га чудна трема.
– Покаткад ми смета што сам прочитао вест о Титовом коначном одласку. Године 1981. читао сам документарац Крсте Шканате о Титовом животу. Данима је трајао тај посао, радило се и по десет сати дневно. Никог тај напор није занимао, док је ових неколико речи оставило дубок траг у мојој каријери – говори некадашњи велики спикер великог ЈРТ-а.
После завршетка зајечарске гимазије требало је, по партијском задатку, у Београду да студира грађевину. Међутим, то му није ишло од руке.
Некако у то време познати режисер „Филмских новости“ Aца Митровић чуо је за млађаног Здравковића, допала му се боја његовог гласа. Снимили су два документарца. Убрзо одлази код чувених лектора Радмиле Видак и Бранислава Сурутке, али није се прославио.
Ипак, Радмила и Сурутка хтели су пошто-пото да „роде“ новог спикера.
– Радмила је једног дана умало заплакала. Рекла ми је да нисам оправдао њена очекивања. Уплашио сам се, мораћу кући, на земљорадњу. Замолио сам је за још један покушај. И за недељу дана – „проговорим“. Како, ни сам не знам – објашњава спикерски великан.
Чика Милета остављамо у родној Рготини. Достојанственог и неприметног, као да није легенда југословенског новинарства.
