Прочитај ми чланакШто студентско-грађански бунт дуже траје, све чешће се појављују тезе о неопходности „политичке артикулације“ тога бунта, јер тај и такав бунт, наводи се, овакав какав је, не може унедоглед да траје, а пошто студенти, по природи ствари, не могу да преузму власт, он ће временом сплашнајавати и угасити се.
Међутим, нико од поклоника „политичке артикулације“ све шире и интензивније грађанске непослушности не даје иоле јаснију концепцију те артикулације: на који начин би она могла бити успостављена.
Око нас колају само општа места како би студенти, пошто њихове захтеве власт очито неће испунити, требало да одустану од антиполитике и почну да се приклањају овим или оним странкама. На својеврстан начин неке опозиционе странке и политички аналитичари не на отворен већ на прикривен, дискретан начин, представљају студенте као главне кочничаре поменуте „политичке артикулације“ која би једино могла довести до промене овога режима.
При томе се испољава несхватање разлога због којих су студенти успели да, после доласка Вучића на власт, створе најшири покрет отпора састављен од многих професија, организација и самоосвешћених, непоколебљивих грађана и тиме далеко више него било који други опозициони субјекти уздрмају до сржи квазимит о непобедивости овог сувереног диктатора српског Левијатана.
Свакако, има много разлога због којих су студенти, према свим објективним анкетама јавног мњења, али и по ономе што видимо својим очима (занемарљив је број места, чак и оних најмањих, у којима не долази до замашних протеста против режима), постали најача друштвена снага у Србији.
Чак и неки познати интелектуалци, заједно са челницима власти, називају студентске пленуме повратком бољшевизму, а зборове љотићевштином, док њихову генералну концепцију третирају као приклон утопистичкој концепцији непосредне демократије, што је срамно, да срамније не може бити. На пленумима се заиста одлучује путем непосредне демократије, али се на њима не расправља о страначко-идеолошким питањима, већ о партијско-идеолошки неутралним питањима, пре свега о формалним принципима на којима почива правна држава, чиме се радикално критикује постојећи самовољан, аутократско-арбитрарни начин владања.
Но, на њима се расправља и о локалним проблемима или о проблемима очувања ентитета проглашеним културним добрима. Управо таквим приступом стварима, студенти, који се природно идеолошки међусобно разликују, чувају властиту компактност, међусобну солидарност и заједништво, без чега не би могли бити иницијатори најшире антирежимске побуне у досадашњој историји Србије.
Парламентарни поредак – за који се студенти без икакве дилеме залажу, јер је он услов за успостављање правне државе – спојив је са неким облицима непосредне демократије (рецимо референдум) и у неким нормалним околностима, а поготово у нашим условима у којима се наша земља приближава све више својеврсном облику неототалитаризма који се не може срушити класичним међупартијским надметањем јер би се оно одвијало у нелегалном, за опозицију потпуно неравноправном контексту.
У том контексту, неопходно је привремено применити атмосферу Друштво вс. Режим. У нашим условима, то значи да би опозиционе партије које би се дистанцирале од студентског бунта биле унапред осуђене на тежак пораз.
Неке од њих, које подржавају студенте, предлажу прелазну владу орочену на краћи рок која би, између осталог, припремила услове за одржавање „фер“ демократских услова. Тај предлог подразумева преговоре са парламентарном већином (читај: са Вучићем).
И кад би та концепција била остварива (у шта је тешко поверовати, јер Вучић није спреман да преда власт без велике невоље и људских жртава, што би свакако требало избећи), сасвим је извесно да иза те концепције не би стао побуњени студентско-грађански покрет. Не само зато што су студенти стекли огромно поверење грађана управо зато што су их грађани доживљавали као аутономни субјект који се не бори за власт, већ и зато што су они, по мом мишљену, против сваког договарања са постојећим режимом чије су „руке крваве“ и што Вучића третирају као непоправљивог непријатеља правне државе.
По мени, да будем потпуно јасан, постоје два начина на који се може окончати овај режим. Први је да се све опозиционе странке, и парламентарне и оне непарламентарне, уједине у један једини изборни блок и да се упоредо са тим студенти трансформишу у покрет чији би челници били њихови професори у које имају највише поверења, са намером да изађе на изборе, чиме би задржали своју аутономију.
Сигуран сам да би ова комбинација освојила двотрећинску већину у парламенту и под постојећим изборним условима, што би јој омогућило расписивање избора за Уставотворну скупштину чији би делегати имали само један задатак – да донесу нови устав, после чега би се та скупштина распустила и расписали парламентарни избори по новим законима и условима – па ком опанци ком обојци!
Други начин је да под паралелним притиском студената и опозиције општенародни бунт нарасте до оног нивоа на којем би апарат силе отказао послушност распуклој харизми квазипатриоте и главног организатора системске корупције који је Србију претворио у латино-америчку колонију, и да тај апарат пређе на страну народа.
То није утопија, већ реална могућност.
Аутор је почасни председник Међународне филозофске школе
