Прочитај ми чланак 
Податак за Риплија је да је Србија наставила да се задужује по прогресивној стопи и да је оборен неславан рекорд задуживања.
Наиме, Србија се за тринаест месеци ове владе задужила за астрономских 7 милијарди евра (плус три милијарде договорених кредита до краја године) што износи десет милијарди евра новог дуга!
То је неколико пута већи износ задуживања чак и од расипничке и бахате владе Мирка Цветковића, што је податак за неверицу. Ако томе додамо сурову чињеницу да Србија у наредне три године мора да обезбеди невероватних 13,5 милијарди евра само на име отплате главнице и камата, онда јасније можемо сагледати силину дужничког ропства у које грађане Србије увлачи актуелна власт.
Поред свих ових онеспокојавајућих података, потпредседник Србије, Александар Вучић, на сав глас се хвали новим „повољним“ кредитима које ћемо добити од „историјских“ српских пријатеља из Уједињених Арапских Емирата. Тај кредит треба да покрије један део доспелих камата, а све остало је већ раније договорено. Што би наш народ рекао „чега се паметан стиди, луд се поноси“.
Јавна је тајна да су емиратски шеици директна испостава америчког империјалног утицаја на Блиском истоку и да је цео аранжман са њима заправо део ширег колонијалног пакета “добрих услуга“ „наше“ власти са америчким хегемонистима. По том договору, као вид својеврсне контра услуге због добијања нових кредита, продаваће се (читај: поклањаће се) по багателним ценама Арапима земља , и то под фирмом „продаје пољопривредних комбината“ (јер по нашем закону се не може продати земља странцима). Дакле, „добијамо“ нова финансијска задужења око врата, а заузврат ћемо морати да, малтене, поклањамо земљиште странцима!
Оно што продубљује нашу колонијалну трагику је чињеница да је сав новац који је Србија већ узела из кредита отишао на отплату већ постојећих дугова и попуњавање рупа у буџету. На производњу и инфраструктуру готово да није отишао ни евро!
Јасно је да овако више не може. Дотакли смо дно дна. Поставља се питање шта и како даље?
Промена система и уклањање колонијалне управе
Кристално је јасно да је наш највећи економско политички проблем наркоманско- колонијална власт и иста таква привреда. Сви остали проблеми као што су: незапосленост, висок јавни дуг, дефицит платног биланса, корупција… произилазе из овог главног узрока наших проблема и само су његове видљиве последице и пројаве. Ми нисмо слободна држава и наша привреда није у нашим рукама и то је наш кључни проблем. Коме то није јасно ништа му и никада о стању у српској економији и политици неће бити јасно.
Управо због свега поменутог произилази да кључни циљ економске политике Двери и сваког мислећег и слободољубивог човека треба да буде ослобађање из колонијално-дужничког ропства у коме се Србија налази као и повратак суверенитета државе Србије и суверене власти над сопственом привредом и ресурсима. Не постоји други важнији нити подједнако важан економски циљ.
Дакле, неопходно је као први корак из корена демонтирати овај наказни ненародни систем успостављен од петог октобра до данас. Погледајмо истини у очи: нема нам напретка док је на власти бриселска управа оличена у Ивици Дачићу и Александру Вучићу као и док потпуно не демонтирамо систем који производи као на фабричкој траци нове дачиће и вучиће. Такав обим демонтаже могу учинити само нови неукаљани људи, нова позитивна енергија и нове идеје.
Држава треба да постане највећи поверилац, а не највећи дужник
Оног тренутка када се решимо ненародне власти и њених колонијалних управника (што је само први корак економског и државотворног преображаја) неопходно је у сфери финансија (поред осталог) активирати механизам примарне емисије новца кроз који држава замењује улогу дужника улогом повериоца.
На тај начин држава враћа изгубљене полуге суверенитета, а добијена средства усмерава у концепт јавних радова и то у сектор производње, пољопривреде и инфрастуктуре. Јавни радови подразумевају покретање народне воље, ума и карактера ка остварењу задатог циља: подизање и повратак државе и њеног суверенитета из пепела неолиберализма. Средства из примарне емисије била би усмерена ка производњи, пољопривреди и инфраструктури чиме би држава била главни инвеститор, центар привредне моћи и главни поверилац сопственог привредног развоја. Реч је о процесу који би текао паралелно са процесом повратка поверења у нову суверену власт и људе које је представљају.
Ово је само кратка анализа стања, као и неке, основне и најзначаније мере и кораци за излазак Србије из политичко економског амбиса у коме се тренутно налази.
Економски тим Двери
