Прочитај ми чланак
Покрет Двери још једном изражава пуну подршку праведним захтевима професора и поручује колонијалним моћницима: Србија се умирит не може!
Два синдиката која су наставила штрајк – Унија синдиката просветних радника Србије и Синдикат радника у просвети Србије, одлучили су да поново изађу на улицу. Протест против актуелног министра и пре свега против погубне просветне политике српске владе одржаће се 17. марта у Београду.Како најављују синдикати, тог дана ће се одржати највећи скуп просветних радника испред Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Синдикати истичу да ће, због угрожавања људских права и дискриминације просветних радника у штрајку, бити ангажован тим адвоката.
Професори настављају борбу за достојанство своје професије, за бољу будућност деце коју школују, за одбрану школског система чији је опстанак, мерама владе о смањењу плата, озбиљно угрожен. Неозбиљно понашање министра и поданички однос владе према ММФ који је наредио овакву економску политику штедње, не само што урушава материјални положај професора већ прети да постане правило уколико се таквом понашању не стане на пут. Ако се сада попусти, то ће бити озбиљан показатељ да је наш народ изгубио највећу битку, да је постао савршено послушан и да светски центри моћи могу мирно да наставе са политиком условљавања. Српска влада ће их у свему послушати, као и до сада. Зато је протест професора не само борба да они имају плате какве заслужују већ и борба за одбрану отаџбине, за ослобођење од притисака ММФ-а и великих сила које имају за циљ колонијално поробљавање Србије. Они професори који су данас схватили да од њих нешто зависи и да не треба да попусте док се не постигне разуман договор, заслужују да буду упоређени са најхрабријим синовима српског народа који су се жртвовали за слободу отаџбине.
Нажалост, велики број школа није у штрајку, иако и у њима има професоракоји се противе тренутној владајућој политици али су у мањини у својој средини. Остаје отворено питање шта је навело део професора да не штрајкују иако је сасвим очигледан разлог за то. Да ли верују месијанским обећањима премијера да ће, још мало, много боље живети те да његове мере штедње морају да издрже? Или страхују од прогона? Или се плаше да им плата не буде још више умањена, па им је и оволико довољно? Или уопште нису свесни озбиљности ситуације, не само у просвети већ у целој држави? Сигурно има свега помало. Остаје нада да ће се онај свесни део ове професије изборити за решења која су достојна човека и да ће тиме доказати светским моћницима да нису сломили слободарски дух српског народа.
(Двери)
