Један нацрт закона је прошао јавну расправу у мају и јуну 2017. године, а сасвим други је усвојен на Влади 9 месеци касније, и тај други се нуди Скупштини на усвајање.
Први је имао 55 чланова, а овај други свега 24. Сама та чињеница говори да Министарство просвете које је правило нацрт Закона, ни само нема визију како треба да функционише просветна инспекција. У уређеној земљи, оваква брука у којој се један нацрт закона представља јавности – грађанима Србије и стручној јавности то јест просветним радницима, а потпуно други усваја на Влади и прослеђује Народној скупштини, била би довољна за оставку министра и целог његовог тима.

Док је онај прошлогодишњи нацрт који је прошао јавну расправу био мањкав, ипак је и нудио некаква нова решења која би поправила рад просветне инспекције. Овим, новим предлогом закона се нуди само цементирање постојећег стања у инспекцијским службама, односно верификује се стање какво имамо а то је стање по коме су, да цитирамо речи самог министра, „инспекцијске службе најслабија карика у образовном систему“. По свему судећи, он жели да такво стање и остане…
У Закону нема предвиђене транспарентности рада инспекцијске службе, по коме би постојала обавеза постављања годишњег плана инспекцијског надзора на интернет страницу Министарства просвете. Нема обавезе ни да се постављају извештаји о обављеном надзору и о раду инспекције. Затим, дискутабилна је и могућност жалбе на решење, као и у случајевима када просветна инспекција намерно одуговлачи у поступању. Нема ни прописаних казни за просветне инспекторе када изврше прекршај у поступку надзора. Ваљало би и пооштрити услове за инспекторе и тражити да се уместо 5 година радног искуства тражи најмање 10. Ако се за директора установе по Закону о основама система образовања и васпитања тражи минимално 8 година рада у установи, зар није логично да просветни инспектор, као лице које између осталог треба да контролише рад више установа образовања, треба да има још веће радно искуство него један директор установе?
ДВЕРИ: Чему нервоза у редовима власти ако су за очување Ким у саставу Србије? https://t.co/JJCDMDKA2U
— СРБИН инфо (@srbininfo) 03. април 2018.
Тужна чињеница је да просветни инспектори широм Србије раде по диктату локалних политичара, јер су радници општинских и градских управа, а не радници министарства просвете. Резултат те чињенице су десетине и стотине изгубљених судских спорова чија се вредност мери стотинама милиона динара, што се може видети из буџета министарства просвете, у делу који говори о судским казнама.
У пракси, просветни радник који остане без дела норме, уместо да у складу са законом и колективним уговором одмах буде преузет у другу школу где постоји слободно радно место, месецима, па понекад и дуже од године, остаје нераспоређен и готово без плате. Када се обрати просветној инспекцији, она најчешће, по директиви локалних моћника, установи да закон није прекршен, или одговорност пребаци на инспекцију рада, и тако у круг. Тако почиње агонија просветног радника који се на крају обраћа суду, просветни радници штрајкују, а примера широм Србије има на претек, довољно је само да се погледају вести у штампи или веб странице репрезентативних синдиката.
Стога би најбоље било да се овај предлог Закона повуче из процедуре и доради на начин који ће омогућити да просветна инспекција заиста постане служба која ће омогућити спровођење закона у просветном систему, а не служба која ће штитити буразерско-партијске интересе локалних моћника и њихових налогодаваца са врха.







