Прочитај ми чланакПостоји ризик да ће НАТО самит показати велике пукотине у западној солидарности непосредно уочи најављеног састанка Трампа и Путина
Јулски НАТО самит ће бити тест способности трансатлантског савезништва да формулише јединствену, одрживу позицију о Русији која би, уколико је прихвати амерички председник Доналд Трамп, имала улогу одлучујућег уводника у састанак са руским председником Владимиром Путином у Бечу (састанак ће ипак бити одржан у Хелсинкију; прим. НС), који је сам предложио.
Међутим, извесније је да ће НАТО сусрет у Белгији нагласити растућу дивергенцију међу савезницима поводом процене претње коју Русија представља по евроатлантску заједницу. Самит Г-7 у Канади је био користан опит у коме су значајна размимоилажења поводом Русије била закрпљена ради постизања бледог заједничког саопштења.
РАЗЛИЧИТА ПЕРЦЕПЦИЈА РУСИЈЕ
Све више ме брине да стандардно закопавање битних политичких несугласица коришћењем флексибилног речника – чије значење свако тумачи како хоће – постаје контрапродуктивно. Оно може краткорочно послужити за очување имиџа солидарности али, дугорочно, доприноси некохерентности политике. Ово је утемељено на разговорима и сусретима у којима сам имао привилегију да учествујем протеклих дана – у Лојзак групи у Берлину (дебата коју заједнички спонзоришу Минхенска безбедносна конференција и Маршал центар) и на састанцима Института за одрживи дијалог у Вашингтону. Циљ ових сусрета био је да проучи да ли је могућ дугорочни, двопартијски приступ политици према Русији.
Уместо закопавања разлика, НАТО-у је неопходна отворена дискусија унутар савезника о Русији. Ово не мора да се догоди под рефлекторима јавног форума – али мора да претресе растућу дивергенцију у перцепцији претњи и нађе начине да учврсти оно што постаје све климавији заједнички трансатлантски приступ Кремљу.
Пре свега, НАТО чланице морају да схвате да различите земље Алијансе придају различит значај руском питању. За балтичке земље, Пољску и Румунију – Русија је непосредна национална безбедносна претња која представља спољнополитички изазов број један, премда у веома уском географском оквиру. За земљу попут Естоније, ризик од сукоба са Русијом, на пример око региона Нарве, тера је да тражи поуздане, непобитне безбедносне гаранције од својих НАТО партнера. Међутим, шта Москва ради поводом Сирије, Ирана или Северне Кореје за њу је далеко мање важно и долази у домен интересовања у оној мери у којој се тиче непосредне руске претње у североисточној Европи.
За земље попут Норвешке или Уједињеног Краљевства, Русија је безбедносна претња али и значајан економски партнер, што ствара дивергенције у њиховим одговорима Кремљу. Операције специјалних служби на територији УК или руско војно размештање на Арктику изазивају нелагоду у Лондону и Ослу, али британски и норвешки финансијски и пословни односи са Русијом стварају императив одржавања добрих односа. За јужну Европу, Русија је удаљена и не представља никакву претњу, док је прилика за сарадњу много – нарочито у трговини и енергетици. Ово такође важи и за невероватну трансформацију руско-турских односа, у којим је Анкара прешла пут од јужног бункера атлантске алијансе према Русији до де фацто стратешког партнерства са Путином које је исковао Реџеп Тајип Ердоган.
За Француску и Немачку, Русија не представља директну претњу по њихове територијалне интегритете или безбедност, али и Париз и Берлин су забринути због негативног утицаја руске политике на европски поредак који преферирају. Истовремено, обоје виде огромне предности за њихове националне интересе и Европу у целини од продуктивног односа са Русијом.
ДВОСТРУКИ ПРИСТУП НЕМАЧКЕ
Коначно, у перспективи САД Русија се појављује као актер у многим регионалним и функционалним питањима – на Блиском истоку, у Европи и источној Азији, као и поводом енергетике, питања о сајбер ратовању и одржавању нуклеарне стратешке стабилности. Али Русија као Русија није централни принцип организовања америчке спољне политике, а много пажње посвећено Русији пре има епизодни карактер него централну безбедносну бригу. На пример, Америка може да се фокусира на питање руског мешања у изборе из 2016, али не и да константно брине о Русији попут Пољске и Румуније.
Један неуспели приступ је заговарање тога да би, на основама евроатлантске солидарности, бриге и гледишта једне групе чланова требало претворити у стандардну позицију читаве Алијансе коју прихватају сви чланови. Нико није вољан да уступи Естонији или Португалу одговорност за дефинисање здружене трансатлантске позиције о Русији. Уместо тога, земље попут Немачке промовишу приступ у два колосека у којем се истовремено прибегава и обуздавању и сарадњи. Обуздавање служи да умири стрепње Естоније о њеној рањивости на руски притисак. Ово се врши кроз употребу одабраних санкција или учествовањем у иницијативама рапидног појачања чија је сврха да покажу да НАТО може брзо и ефикасно да одговори на било коју конвенционалну руску инкурзију.
Истовремено, Немачка такође сарађује са Русијом у трговини и инвестицијама. Са једне стане ово се чини како би се руско међународно понашање усмеравало у правцима које Немачка прижељкује, а с друге просто зато што Берлин као приоритет поставља немачке економске и пословне интересе, а не безбедносне стрепње европских земаља. Међутим, овај приступ се налази на удару јужних Европљана који санкције и војна размештања ка истоку сматрају непотребним провокацијама, због чега их балтичке земље и Румуни критикују да јачају позицију Русије.
Осим тога, Сједињене Државе су, упркос Трамповим жељама, нагињале више конфронтирајућем приступу у којем настоје да изолују Русију и притисну Кремљ. Ово питање је компликовано јер Америка није вољна да кооперацију поводом Русије од стране европских савезника плати попуштањем на другим питањима која су њима важна. Тешко је убедити Немачку да одустане од пројекта гасовода Северни ток 2 или Француску да повуче своје енергетске компаније из кључних руских пројеката – председник Барак Обама свакако није био те среће!
Али шанса да би државе попут Француске или Немачке биле вољне да се разиђу са Вашингтоном поводом политике према Русији се увећала захваљујући скорашњим америчким одлукама. Оне укључују Трампово наметање тарифа европским савезницима који су сада третирани као претње по националну економску безбедност и повлачење САД из Иранског нуклеарног споразума. Штавише, америчко повлачење из споразума прети да доведе до наметања секундарних америчких санкција европским компанијама које послују са Техераном.
Постоји ризик да ће запаљиви НАТО самит показати велике пукотине у евроатлантској солидарности таман пре него што Трамп заседне са Путином у Бечу. Самит би такође могао да обликује тенор ,,историјског дијалога“ са Русијом за који се залаже француски председник Емануел Макрон, и то на начин који сугерише разводњавање става НАТО савезника према Русији. Такав исход не би користио западним безбедносним интересима.
