Прочитај ми чланакЈесен 1991. године. Непосредно прије и након проглашење хрватске независности, Срби у Хрватској стварају неколико својих аутономних области. Војно се организирају. Нажалост, унутар тих области почиње прогон и шиканирање Хрвата.
Из Сарајева објављујем чланак у београдској ‘Борби’. Кажем да разумијем што се догађа. Срби су пуни неповјерења према Хрватима. Пред очима су им Јасеновац, Јадовно, Градишка Стара, Бихаћ… Не желе више да живе са таквом Хрватском у којој су од конститутивног народа постали национална мањина и гдје превладавају ХДЗ усташке тенденције. Али Хрвати, поготово они рођени након рата, то никада неће разумјети. Они виде да се Срби насилно понашају према њима у самопрокламираним аутономним областима, да су Хрватску географски, саобраћајно и економски разбили на више дијелова међу којима никаква комуникација није могућа.
Емил Влајки
Знам да је ситуација нерјешива, а рат неминован.
…..
Након изласка из Сарајева према Београду на челу конвоја од 2000 Срба крајем 1992. године, одсједам у хотелу ‘Топлице’, у (бившој) ‘Улици 7. јула’. Почетком 1993. године, код мене долази делегација Срба из Хрватске. Питају ме што ја мислим о ситуацији.
Запад никада неће дозволити комадање Хрватске, одговарам им. Повезивање Срба Србије, оних из БиХ и Хрватске, у заједничку државу, никада се неће остварити пошто Запад жели да уништи све српско, а Русија се не манифестира.
Најбоље би било, настављам, да нађете неки модус вивенди за суживот у Хрватској. Све је остало утопија.
Нису задовољни мојом анализом. Тврде ми како ће радије пасти траву него поново живјети са Хрватима у Хрватској.
Одговарам им, да нисам идеолог него научни радник и да ће вријеме показати тко је био у праву.
…..
Јануар, 1995. године. Туђман игра покер свог живота рачунајући на српску осионост. Прихваћа, наиме да се поведу преговори са представницима Срба Хрватске о плану З-4.
План ‘З-4’ (скраћено од Загреб 4) је назив мировног споразума који је предложен ради окончања рата у Хрватској и реинтеграције самопроглашене Републике Српске Крајине у Републику Хрватску.
Приједлог је припремила група Загреб 4, позната као мини-контакт група, коју сучиниле САД, Русија и Европска унија. Њихов план је предат хрватским и крајишким властима у јануару 1995. године, али никада није примијењен због противљења крајишких власти.
План је предлагао реинтеграцију Српске Крајине у хрватски државни састав путем давања широке аутономије већини српских територија. Такођер, план је позивао на повратак хрватских избјеглица у опћине које су држали Срби. План је захтијевао да се продужи мандат УНПРОФОР-а како би омогућио примјену споразума, и амандмане на хрватски устав, којима би се омогућила аутономија. План је укључивао слиједеће аспекте аутономије за Србе:
-потпуну монетарну независност, која би укључивала фискалну политику и засебну монету;
-Крајина би била зона слободне трговине без царина, чиме би се охрабрио економски раст;
елементи државности би укључивали грб, заставу, химну и полицију;
-11 опћина у којима су Срби имали већину према посљедњем југославенском попису из 1981. године имале би посебан статус и чиниле би „Српску Крајину“;
-Источна Славонија, Западни Срем и Барања не би били укључени у аутономну Крајину, али би имали одвојене процесе реинтеграције уз присуство међународних мировних снага;
-Устав и закони Републике Хрватске би важили на територији Крајине, али би претходно морали бити одобрени од представника Крајине;
-Крајина би имала изборе за предсједника Крајине;
-Крајина би била демилитаризирана а хрватска војска би могла ући само на позив предсједника Крајине;
-Ни један званичник Крајине не би био одговоран ниједном званичнику Хрватске.
…..
Аугуст 1995. године. Сједим испред телевизора у Отави и посматрам акције хрватске војске приликом операције ‘Олуја’ и освајања САО Крајине и Книна. Американци су све организирали.
Након тога, гледам непрекидну колону српских избјеглица из Крајине; преко 200 000 људи. Богу за плакати. Подсјећа ме на егзодус Јевреја из Египта из филма ’10 заповиједи’. Ту је и (‘фараонова’) хрватска војска. Хрвати туку избјегличку колону из авиона; наводно, у колони има српских терориста. Спаљују и напуштена српска села. Убијају све оне који су остали: углавном старе и немоћне.
Најстравичнији и крајње невјеројатни су коментари западних медија: „Тако им (Србима) и треба“! Ужас!
…..
2005. је. У Хагу сам, у затворској ћелији са Милошевићем као његов савјетник за медијска и политичка питања. Евоцирамо догађаје од прије десет година. Говори ми како је био разочаран када мировне трупе ОУН које су биле између Срба и Хрвата нису спријечиле ‘Олују’. Не могу вјеровати својим ушима. Питам га, како то да није схватио да су снаге ОУН биле тамо до тренутка док хрватска војска, захваљујући америчкој помоћи у сваком погледу, није постала оспособљена да се упусти у освајању Книнске Крајине. Слијеже раменима и понавља: „Вјеровао сам им“.
Након тога му кажем како су западни медији писали како су српски тенкови, остала борна кола и главни командни кадар напустили Крајину седам дана прије ‘Олује’. Није ли се радило о издаји, упитао сам? Вуковар који је на „ледини“, бранио се три пуна мјесеца док није пао, а книнска област која је природна тврђава, пала је за два дана!
Не одговара ми директно. Ипак ми је нешто рекао. Напоменуо је како су моја схваћања моралистичка јер не знам што значи водити државу. „Основни циљ ми је био сачувати Србију и крњу Југославију ако је могуће, избјећи санкције Запада. У свему осталом, што се тиче српског уједињавања, сам био флексибилан и дјеловао према ситуацији. Поготово је било тешко, скоро немогуће, радити са људима који су били на челу Крајине: Мартићем и Бабићем. Издаја, то је тема незрелих идеалиста, демагога и фрустрираних особа, оних који нису у власти“.
Шутим, јер стварно, немам појма што значи водити државу.
…..
Након пар дана, поново водимо дебату о суштини издаје.
-Да ли сте икада манипулирали српским народом?
Насмијао се.
-Употребљавате криве термине као да сте новинар, али нека вам буде.
Не само са српским него и са осталим народима који су били у игри. Приликом распада Југославије, морао сам нешто учинити. Већ сам вам рекао. Прво сам хтио сачувати какву-такву Југославију, а онда су ме прилике нагнале да се ограничим само на Србију. Конкретни појединци и групе нису важни. Битно је било сачувати териториј гдје би народ могао живјети.
-Да ли сте се могли нагодити са Америком?
-Читаво вријеме сам им угађао, али ми они нису вјеровали као представнику „малих Руса“.
-Хтио бих вас поново и директно нешто упитати.
Да ли сте издали Крајину и дозволили операцију „Олуја“?
-То је ствар интерпретације. То је ствар интерпретације. Након што су крајишки Срби одбили план ‘З-4’, Американци су им рекли да неће више толерирати њихову окупацију Книнске Крајине. Обећали су ми, да ако не буде значајнијег оружаног отпора, да ће народ моћи отићи и понијети покретну имовину. Југославија неће више бити под ембаргоом, и да ће рат у БиХ престати. Пристао сам на овај дил. И врло је важно што ћу сада рећи.
Учинио сам да се повуче главнина официрског кадра и наоружања тек када ми је, супротноМладићу, Караџић рекао да се војска Републике Српске неће ангажирати ако Хрвати нападну Крајину.
То ви можете назвати издајом ако хоћете, али сам ја овим дилом успио спасити главнину српског народа у региону, успоставити мир у БиХ, и дати међународни легитимитет Републици Српској.
