Прочитај ми чланакПуцао је до последњег метка прво из аутоматске пушке. Па кад је потрошио сву муницију, наставио је из пиштоља. Остао је последњи на положају, а када је испуцао и последњи метак из пиштоља, зграбио је гајде и засвирао шкотску песму из 18. века „Wилл yе но цоме бацк агаин?“
У Другом светском рату су се, раме уз раме са југословенским борцима, против фашиста борили и бројни Британци.
foto: Wikipedia
Ипак, име једног од њих није забележено ни на једном споменику, а управо овај херој је нацистима задао пуно проблема. У питању је Џек Черчил, кога су звали и „Луди пас“.
Он је био први и једини који је нацисте убијао из заседе луком и стрелом, и који је чак неколико пута бежао из заробљеништва.
Упркос свим прогнозама, овај човек је успео да преживи рат, а колико је то било спектакуларан успех показује податак да су га војници Вермахта добро упамтили на сваком поједином положају и борби још откако је крајем 1939. у склопу Британских експедицијских снага са саборцима из Манчестерске регименте отпутовао у Француску како би тамо евентуално сачекао немачку ратну машинерију.
Имао је тада 33 године, био је из лозе војника по британским колонијама, као што је и сам рођен у Хонг Конгу и што је служио у Бурми. Само, уместо да проведе живот у војсци, радије је био, прво, уредник новина у Наиробију у Кенији, потом фото-модел, истовремено и глумац у неким мањим филмским улогама.
У „Лопову из Багдада“ 1924. глумио је служећи се луком и стрелом, којима је и иначе тако добро руковао да је у предвечерје рата, 1939., на Светском стреличарском првенству у Ослу представљао своју земљу.
Оног дана 10. маја 1940. Черчил је доживио своје ватрено крштење у борби. Тог дана Трећи Рајх је напао Француску, а на граници у торњу код места Л’Éпинет, скоро на самој атлантској обали Француске, војнике Вермахта чекао је „Луди пас“ Черчил.
Посматрали су колону како им се приближава и у једном тренутку казао је својим војницима:
– Првог Немца скинућу својим луком!
То је требало да буде сигнал за паљбу, а тако је и било. Погодио је стрелом немачког војника, а онда су се заређали рафали осталих Британаца.
Водио је војнике у напад носећи мач
И док је широм западне Европе дивљао нацистички Блицкриг, Черчилу није падало на крај памети да се преда. Са својим људима кренуо је у герилске походе на Немце, уништавао им положаје, складишта, у ствари, лако је замислити зашто је четири године после могао да осети да се међу партизанима у Далмацији нашао међу браћом по оружју.
Тих дана 1940. један од колега питао га је зашто тако тврдоглаво у сваку акцију са собом вуче лук са стрелама и мач. Черчил му је на то одговорио:
– Господине, сматрам да је сваки војник који у акцију иде без свога мача, недолично одевен.
Нису то биле превише романтичне битке. У једној од акција Черчила је метак из немачког митраљеза погодио право у врат. Упркос томе, није се повукао, него се и рањен наставио жестоко тући у бици за Данкирк.
Као што је уопште у рат отишао као добровољац, тако је и на Данкирк ишао добровољно се јавивши, у склопу британских командоса. У једној од акција зарадио је Војни крст за храброст јер је сам из немачке заседе спасио рањеног британског војника.
То да је једног од немачких војника тада убио мачем заправо је лако могуће, док онај део како је потом без ватреног оружја побио и осталу осморицу, вероватно је само легенда.
Потом је 27. децембра 1941. водио напад командоса на немачки гарнизон у Вагсоју у Норвешкој. Водио је своје командосе који су се искрцавали у амфибијском нападу.
И кад су пристали у морски плићак, извадио је гајде како би охрабрио своје људе, али и како би сви видели како је он одличан лик, па је скачући у море до кољна засвирао „Марш људи Камерона“. А онда је престао, заурлао:
– Командосииииииииииии!!!!
Затим је бацио гранату и повео их у напад. Два сата после послали су поруку да је положај освојен.
На сличан начин, наоружан мачем, луком и с гајдама, водио је своје људе 1943. током савезничке инвазије на Сицилију. У Молини је потом, опремљен на исти начин, у пратњи свог каплара упао у град урлајући: „Командосиииииии!!!“, заузео артиљеријску батерију како би Савезници осигурали пут према Салерну, лично је заробио 42 немачка војника и спровео их назад у заробљеништво. Тог дана његови људи су заробили укупно 163 војника, ко зна колико су их још и убили и уопштеВермахту су направили тешки хаос.
А онда се, након што су се вратили у позадину, сетио да је у Молини заборавио свој мач. Није имао друге, морао је назад. Па је пронашао свој мач и вратио се. Али на пола пута налетио је на америчке трупе које су тек напредовале према Салерну. Американци се нису баш најбоље сналазили и питали су Черчила, који се задовољно враћао са својим пронађеним мачем, да их поведе у тај први напад. Биле су то савезничке трупе за пробој, а он је тамо био већ два пута.
– Ја идем својим путем и не пада ми на крај памети тамо да се враћам по трећи проклети пут – казао им је.
Објашњавао је после како је постигао то да му се предају 42 Немца. Испало је да би им се пришуљао с мачем у руци, да би војника зграбио с леђа, ставио му мач под грло и онда с њим ишао према положајима осталих, држећи овога као живи штит. Био је уверен да је открио добитну формулу:
– Ако си изнад њих по чину, ако им машеш мачем и говориш им довољно гласно и јасно што да раде, они ће викати: ‘Јавол!’ и чиниће све што кажете.
Неколико месеци после, у 1943., тачније на Стару годину, сусрео се с Фицоријем Маклином, конзервативним племићем који је по налогу Винстона Черчила тада био у посебној мисији код Тита како био, прво, проверио од каквог је материјала Тито, потом какав су материјал партизани, и војно и политички, и коначно вреди ли с њима кренути у савезништво.
Маклин је, није историјска тајна, био фасциниран Титом и његовим партизанима. Џеку Черчилу је поверио врло осетљив задатак, да оде на Вис и извиди могућност да и Савезници острво који је тада био тек који месец под влашћу партизана, користе као своју базу. С Виса су Черчилови командоси кренули у ослобађање Брача у септембру 1944. и ослободили острво. Само, без заповедника „Лудог пса“.
Тог дана Черчил је, сад већ као бригадир, повео 1500 војника из 26. далматинске дивизије, са још две јединице британских командоса. Искрцали су се без проблема, с планом да се домогну немачких положаја подно Видове горе. Немци су их чекали чврсто укопани и, кад су им дошли у домет пушака, осули су по њима паљбу из дословно свега што су имали. Битка је трајала неко време, падале су сасвим озбиљне жртве и заповедништво 26. далматинске у једном је тренутку одлучило да је паметније да причека ноћ, прегрупише се и настави ујутро. Само, нису рачунали да им је с британске стране савезник „Луди пас“.
Ударио је по своме у своје гајде, означио јуриш својим командосима и кренуо напред. Да је враг однио шалу схватио је и он тек након што га је рафалом грешком засуо један РАФ-ов Спитфире. Па се повукао.
Ујутро су и партизани и британски командоси кренули у нови крвави напад, али Немци су се и даље жестоко опирали. Падале су велике жртве на све стране и напред су успели да се пробију само „Луди пас“ Черчил и седморица преосталих британских командоса.
Сви остали већ су или погинули или били рањени, као и многи партизани који су се пробијали заједно с њима. Убрзо је било јасно да тог дана Брач још неће бити ослобођен. Само, Черчилу није падало на крај памети да се повуче.
Пуцао је до последњег метка прво из аутоматске пушке. Па кад је спрашио сву муницију, наставио је из пиштоља. Остао је последњи на положају, а када је испуцао и последњи метак из пиштоља, зграбио је гајде и засвирао шкотску песму из 18. века „Wилл yе но цоме бацк агаин?“.
Тек тада су Немци успели да га, на његовом положају, погоде из минобацача. А чак нити тада нису успели да га разнесу, него га је један гелер окрзнуо по глави. Био је то вероватно једини могући начин да га заробе, да их дочека у несвести.
Кад су Немци видели кога су ухватили, пале су им вилице до пода; не зато што би „Луди пас“ био баш тако популаран, него зато што су мислили да је у роду самом Винстону, ратном премијеру тада већ најважнијег савезника партизана и Тита.
Зато су га третирали с пуним поштовањем и с посебном пажњом. Зато су га и послали у Берлин на испитивање. Данас можемо само замислити како се Џек Черчил тамо провео, на саслушавањима усред нацистичког царства којему је преостало још само нешто више од пола године постојања.
Кад су нацисти закључили да су дивљег, несаломљивог и ексцентричног британског командоса којег су заробили на далеком Јадрану, довољно измалтретирали, претучене остатке послали су у Сахенхаусен, у концентрациони логор. Наредних месец дана провео је у оковима, што је – реално – био једини начин за спречити таквог типа да им побегне.
Наводно су га држали заједно с другим истакнутим заробљеницима; Куртом фон Шуснигом, бивши канцеларом Аустрије, и још неким преживелима из предратне, демократске немачке прошлости.
Био је септембар кад је Черчил, свеже окован у логору, шмугнуо чуварима, неприметно прокопао пут испод жице под напоном и побегао према Балтику.
Истовремено, на Брачу су опорављени његови командоси и партизани ломили отпор Немаца у новом нападу на острво. Овај пут су и успели. Черчил је бежао с још једним британским војником, пилотом РАФ-а, и ухватили су их у последњи трен, неколико километара од обале Балтичког мора, надомак Ростока.
И опет су их вратили у Сахенхаусен. До априла 1945. немачке линије су се већ толико распале под ударима Црвене армије с истока да су заробљенике превезли у заточеништво у Тирол у Аустрији. Тамо су ствари постале доиста гадне.
Тамо су заробљене савезничке војнике чували СС-овци и у једном тренутку, како је било јасно да се Трећи Рајх распада, заробљеници су постали уверени да их СС-овци намеравају да их побију, свих 140 затвореника. У тим слутњама највероватније су имали право, као што су имали право и када је њихова делегација о тим својим злим слутњама обавестила Вихарда фон Алвенслебена, из састава Вермахта.
Човек је истог тренутка сабрао два и два, развластио СС, потерао га и заправо сачувао животе заробљених војника. Потом их је Алвенслебен још и ослободио, а Џек Черчил, ујесто да причека Савезнике неколико дана, пешице се запутио према Верони где је пронашао Американце.
150 километара је превалио са скоро ни са чим другим осим лонцем за кување у којем је успут припремао оно што је скупио с околних поља и по шумама. Тако је прешао Алпе. Ускоро је рат у Европи завршио, па је пожурио стићи до Бурме, још једном се поштено потући, овај пут против Јапанаца.
Са жаљењем је констатовао да су, док је он стигао у срце Азије, Американци већ спржили атомским бомбама и Хирошиму и Нагасаки.
– Да није било тих проклетих Амера, могли смо да ратујемо још 10 година – казао је тада, можда чак и мислећи озбиљно иако му јесте тешко пало што је закаснио на тај фронт.
Вратио се у Велику Британију и следеће године је с навршених 40 година завршио падобранску обуку и постао заповедник 5. (Шкотског) падобранског батаљуна. Умро је 1996. са 89 година.
