Већ као дечак научиће да се у један правац морају усмерити моћ и мудрост. Циљ је, дакле, ништа мање до цариградски трон, царска круна и магија коју је она носила више од хиљаду година. Биће то циљ кога се неће одрећи до самог краја свог бурног живота.

 

Већ као дечак научиће да се у један правац морају усмерити моћ и мудрост. Циљ је, дакле, ништа мање до цариградски трон, царска круна и магија коју је она носила више од хиљаду година. Биће то циљ кога се неће одрећи до самог краја свог бурног живота.

Први српски цар Стефан Урош ИВ (1308-1355), прозван Душан Силни, сматран је за “најбољег војника свога времена“. Био је рођени победник, изузетна личност српске, али и европске историје, а ове године се навршило 670 година од његовог крунисања.

“Цар и самодржац Србљем, Грком, Блгаром и Арбанасом, висок, прекрасног изгледа и телесно врло лепо грађен”, Душан је био гласовити војсковођа и најмоћнији владар тадашње Европе, како каже енглески византолог Стивен Рансиман.

Био је жестоког карактера, еруптивне природе, али је знало и да смирено остварује своје намере. Умео је да буде суров, јер је такво било доба у којем је живео, и које није красила сентименталност.

Образован, волео је луксуз, о чему сведоче записи многобројних дубровачких и млетачких трговаца. Држао је бројну војску и ону најамничку, најбољу која се тада могла набавити у Европи. Јер, како је говорио гласовити римски патрициј Марко Лициније Крас, ниједно богатство није довољно човеку, ако није у стању да издржава своју војску.

Био је жесток карактер, еруптивна природа, али природа које је знала и да смирено остварује многе своје намере.

Ово је само мали део биографије Душана силног коју је написао Лука Мичета, некадашњи новинар НИН-а и генерални директор Тањуга, а која ће се ових дана појавити у књижарама Србије и Републике Српске у издању београдске Лагуне.

Душанов деда, славни краљ Милутин, ослепео је његовог оца Стефана Дечанског и послао их у прогонству у Цариград, што је озбиљно утицало на његов живот…

– Душан је рођен у Србији, међутим, његово стварно место рођења је Цариград, “зеница хришћанске вере”, који је у сећању младог српског принца остао упамћен као град ненадмашне лепоте, блиставих цркава, ушушкан у облацима опојног мириса најбољег пунтског тамјана, саздан од мрамора, злата и духа. Али, ти дани цариградског прогонства бацили су оловно тешку сенку на дечакову душу, очврснувши му карактер, не скаменивши му срце, истиче Мичета

У овом граду Душан ће први пут, као дете, спознати себе, али и свој циљ, смисао живота – освајање Цариграда, тог “огњишта васељене”. Већ као дечак научиће да се у један правац снагом воље морају усмерити моћ и мудрост. Циљ је, дакле, ништа мање до цариградски трон и царска круна, циљ кога се неће одрећи до самог краја свог бурног живота.

Први српски цар ступа на историјску позорницу 28. јуна 1330. године у бици на Велбужду када његов отац Стефан Дечански побеђује бугарског владара Михаила Шишмана.

– Битка код Велбужда била је прекретница, не само за Србију већ и за остале балканске земље, посебно Бугарску. Та победа над Бугарима ударила је темељ српској превласти на Балкану. Било је то доба блиставе најаве великог српског владара потоњег цара Душана. “А овај млади краљ се веома прослави у том рату“, цитира писац летописца из средњег века

Треба рећи да је Михаило Шишман био муж Ане Немањић, полусестре Стефана Дечанског.
Међутим, овај бугарски цар је, променивши политику, “отпустио” Ану оженивши се Теодором Палеолог, удовицом бугарског цара Теодора Светислава, замеривши се тако српском краљу Стефану Дечанском. Шишман је са Аном имао неколико деце, међу којима и Јована Стефана, кога ће после победе код Велбужда његов ујак Стефан Дечански довести на бугарски трон.

Душан ће се, међутим, убрзо побунити против оца и наредити да га убију.

– Победом код Велбужда српска властела није била задовољна аранжманом који је Стефан Дечански утаначио са Бугарима – није било пљачке, територијалних освајања, нити нових титула… То је био озбиљан проблем за Стефана Дечанског јер се значајан део српске властеле окренуо његовом сину Душану, хероју са Велбужда. Незадовољне српске велможе су у њега полагале наду да ће ојачалу Србију повести у нова освајања. Што се и десило.

Први сукоб оца и сина догодио се јануара 1331. године. Иако је мир између старог и младог српског краља склопљен под “страшним клетвама и великим обећањима” сукоб Стефана Дечанског и Душана избија поново августа 1331. године, а већ крајем августа краљ Стефан Дечански бива утамничен.

Пре оцеубиства Душан бива крунисан за краља…

– У недељу осмог септембра 1331. године Душан је крунисан за краља, а Стефан Дечански је уморен 11. новембра.

Григорије Цамблак, биограф Стефан Дечанског, тврди да је он удављен по наређењу будућег цара Душана – “осуди га на најгрчу смрт удављења”, каже Лука Мичета.

Душан је прво послао писмо архиепископу Данилу да пожури како би благословом његове руке примио “престо Богом дарован”. Архиепископ је, какао каже летописац, учинио молитву “и узевши царски венац у своје руке” положио га на Душанову “свечасну главу”.

Летописац каже још и да се све “отачаство његово веселило због њега”, али и да се нови краљ провесели “са целим сабором отачаства свога” и да многе дарове даде.

Душан је имао тек 23 године, “висок и лепог тела, изнад многих људских синова, и страшан својим непријатељима”, ступио је снажно и одважно на европску историјску позорницу.

Један од важних догађаја у Душановој владавини биће савезништво са Јованом Кантакуином, славним писцем и византијским царем, који ће у једном тренутку чак пребећи у Србију, затраживши заштиту српског владара.

– То је био догађај који је јасно показао снагу српског владара. Била је то велика прилика за Душана. Пружањем помоћи претенденту на византијски царски трон отварало му је изузетну перспективу у склопу намера за освајање византијских територија, а на крају и самог Цариграда. Међутим, то савезништво неће дуго потрајати и претвориће се на крају у непријатељство. Ту је веома значајна и један други моменат – статус и углед Душанове жене Јелене, истиче аутор књиге о цару Душану.

Душанова тетка Ана и син јој Јован Стефан изгубили су власт у Бугарској после смрти Стефана Дечанског јер су бугарски бољари на трон довели новог цара Јована Александра. Душан, не само да није заштитио инетресе своје тетке и њеног сина, већ је убрзо са Јованом Александром склопио споразум о пријатељству јер му је превасходни циљ био поход на византијске територије, напредовање ка југу, ка Цариграду.

Већ на Ускрс 1332. године двојица монарха су се и ородила – Душан се оженио Јеленом, сестром новог бугарског владара. Овим је Душан распршио све наде тетке Ане о повратку њеног сина на бугарски трон. Исте године Ана је са сином Јованом Стефаном отишла у Дубровник. Живела је још доста дуго. Последњи пут се помиње у документима 1346. године. Сматра се да је Јован Стефан умро у Напуљу 1373. године.

Душан је Јелену веома волео и поштовао.

– Био је далеко испред времена и у односу према жени, царици Јелени, коју је истински уважавао и чије је мишљење ценио, не либећи се да то често и јавно истакне. Ниједна српска владарка из династије Немањића није имала толики утицај на двору, нити је, пак, толико истицана уз мужа као што је то био случај са царицом Јеленом. Такав статус нису достигле ни Немањина Ана, као ни потоње српске краљице.

У повељама које је издавао разним манастирима, Душан и као краљ и као цар наводи да се са Јеленом договара око даривања манастира. У тим повељама Јелена се помиње као “благочастива и христољубива и превисока краљица”… Значај, мудрост и утицај Јелене најбоље се видео приликом сусрета саЈованом Кантакузином, тада византијским пребегом – када се одлучивало шта треба чинити у датој ситуацији.

У својим мемоарима Кантакузин говори о Јелени као изузетној владарки која је узимала равноправно учешће у најсудбоноснијм тренуцима по државу, процењујући бриљантно политичке односне и снаге, предлажући решења која су прихватили и краљ Душан, као и његова веома утицајна властела на челу са велможом Јованом Оливером. Први пут у српској историји једна жена равноправно са мушкарцима улази у отворену дискусију о политичким питањима.

О царици Јелени већ вековима се говори као о јединој жени која је прекршила светогорски канон и ступила на тле Атоса. Међутим, да ли је баш било тако…

– То је више легенда. Негде баш у време Душановог рођења, 1308. године, каталонски плаћеници су напали Хиландар, који је вешто и храбро бранио славни игуман Данило. Данилов биограф каже како се тада у Хиландару склонила велика множина световних људи који беху унутра прибегли са женама својим и децом, тврди Мичета.

Четири деценије касније царица Јелена је, према казивању, са мужем Душаном и сином Урошем у зиму 1347/1348. године стигла на Свету Гору – јер је тада Европом харала страшна епидемија куге. Царска породица је на Светој Гори провела око осам месеци јер је то било изоловано место чији становници, калуђери, нису имали много додира са спољним светом, где је, самим тим, и опасност од смртоносне заразе била знатно мања.

Тиме је прекршила типик из 972. године о уређењу живота на Светој Гори, познатог као Трагос (јарац), којом се изричито забрањивао боравак жена на освештаном тлу монашке државе. Такво име је добио јер је исписан на јарећој кожи. Али, ето, у изузентним ситуација одступало се од тог строгог правила.

Душан је, пре него што се крунисао за цара, српску архиепископију дигао у ранг патријаршије…

– Краљ Душан је одлучио да старешина српске цркве у његовој проширеној држави постане патријарх, јер се у то време постојање цара није могло замислити без постојања патријарха и снажног ауторитета цркве које би крунисању дало адекватно покриће.

Почетком 1338. године, после смрти архиепископа Данила, Душан је за новог српског архиепископа поставио Јоаникија, световну личност, највероватније јер је његовим далекосежним плановима више одговарао човек ширих и прагматичнијих погледа, но што су то били монаси, хиландарски оци. Осам година касније, на Државном сабору у Скопљу, у цркви Богородице Тројеручице Јоаникије ИИ свечано је проглашен за “архиепископа и патријарха свих српских и поморских земаља”. Пре тачно 670 година Срби су добили првог патријарха.

Све је било спремно да се краљ Душан крунише за цара под владарским именом Стефан Урош ИВ, што се и десило на Ускрс 1346. у Скопљу “благословом руком преосвештеног патријарха Јоаникија и преосвештеног патријарха бугарског Симеона, а и молитвама и благословом свечаног сабора Свете Горе и свих игумана и стараца сабора светогорскога”.

Крунисање Душаново био је најважнији догађај у српској средњевековној историји. Србија је тако издигнута на ниво Бугарске и Византије, два јој суседна царства. Душан је постао у”Христа Бога благоверни цар”, а његова жена Јелена “благоверна и христољубива царица царства и августа”. Њихов син Урош добија титулу краља.

Душанов законик као круна владања

У доба експанзије и ширења царства он у Скопљу на празник Вазнесења Господњег, 21. маја 1349. године, доноси свој Законик, први и главни део кодекса који данас препознајемо под именом Душанов законик. Пет година касније на сабору у Серу овај Законик, који је имао 135 чланова, је допуњен са још 66 чланова.

Душан није био владар који је себе доживљавао као “закон који дише”. Његов Законик је једно од најзнаменитијих дела, не само српског законодавства, већ и читаве српске културе. Сматра се и својеврсним уставом средњевековне Србије.

Посебно је чувен члан у коме се каже да не треба судити у страху од царства: “Све судије да суде по закону, право, како пише у Законику, а не да суде по страху од цара”.

Пресуде су морале да буду писане у два примерка: један за судију, а други се давао оном ко је добио парницу (члан 163. – “Сваки судија што суди да записује пресуде и да држи код себе, а записавши другу исправу, да је даје ономе који се буде оправдао на суду”)…

Као и сви Немањићи и цар Душан је био знаменити ктитор и поштовалац уметности…

– У позној византијској традицији церемонијал царског крунисања завршавао се бирањем камена од кога ће се изградити царев гроб, што је симболично требало да подсети новокрунисаног владара да су власт и земаљски живот пролазни – да се цар не узохоли, каже Лука Мичета.

Као и његови славни претходници и Душан је одлучио да подигне своју задужбину. Диже манастир Светих Арханђела – посвећен арханђелима Михаилу, Гаврилу и Рафаилу – који је себи наменио за гробницу.

Манастир Светих Арханђела недалеко од Призрена грађен је у периоду од 1343. до 1350/1352. године. Душан је намеравао да његова богомоља превазиђе све задужбине претходника. Један летописац из 15. века записао је да “не верује да Душановој задужбини има равне под сунцем”.

Такође, треба напоменути да је цар Душан први страни владар који је владао Атосом, Света Гора је била у саставу његовог царства.

Ипак, Цар Душан је један од ретких Немањића који није проглашен за светитеља…

– Од десет владара из династије Немањић тројица нису проглашени за светитеље. Поред цара Душана, за свеце нису проглашени краљеви Стефан Радослав и Стефан Урош И, синови Стефана Првовенчаног.

Душан се молио Богу и био верник, али људе није запостављао. Вером је умео да мотивише, али и златом да утврди лојалност похлепних српских велможа, цркве, војске и страних најамника…

Тежио је врлини, што му није увек полазило за руком, иако би се на њега могла применити славна Квинтилијанова мисао да “амбиција, иако сама по себи порок, често може бити родитељ врлине.”

На оформљење српске патријаршије и крунисање Душана за цара оштро је реаговала Византија.
Одлуком цариградског патријарха Калиста, донетој између јесени 1352. и пролећа 1353. године, изопштена је и осуђена на екскомуникацију српска висока црквена јерархија, која након тога није била више у канонским односима са Цариградом – што је значило да се налазила у расколу. Од васељенске цркве је био одлучен и српски двор, док ниже свештенство и народ нису били екскомуницирани.

Пред непосредном опасношћу од Турака, Србија и Византија теже да се помире државе и цркве. У повељи Угљеше Мрњавчевића о помирењу са Византијом, пред маричку битку 1371. године, најбоље се виде разлози због којих Душан није канонизовн. Угљеша каже се да се Душан прогласио самодршцем “заневши се у свом срцу висином достојанства и величином власти”, да је византијске градове “лакомим очима гледао и неправедни мач против најнедужнијих дигао”, што је “чак и у област божјега унео неправду, усудио се да старе црквене обреде и прописе отаца злобно гази, разбија и разара… па је створио неканонски саморукоположеног патријарха и дрско отевши не малобројне митрополије од саборне Христове цркве, предао њему, због чега се и десило да је настала не мала схизма у цркви”.

Раскол између две цркве је, дакле, био пресудни разлог што први српски цар није проглашен за светитеља.

Друга ствар у којој није успео јесте да оствари сан, да освоји Цариград. У томе, као и у многим другим намерама, спречила га је прерана смрт.

– Душан је умро под нејасним околностима 20. децембра 1355. године, али се не зна где тачно. Његова смрт је, како каже летописац, донела “велику жалост и плач србској земљи”, и како наводи дубровачки бенедиктинац и историчар Мавро Орбин у својој чувеној књизи “Краљевство Словена”: “Његово тело би пренесено…с великим погребним сјајем у манастир Св. Аранђела код Призрена, који је сам сазидао”.

Византолог Џон Норич тврди да је цар Душан могао “да промени читаву историју Европе” да није умро у четрдесет и седмој години живота, када је био на врхунцу моћи. Душанова прерана смрт је, по мишљењу историчара Френсиса Дворника, представљала несрећу за читаво Балканско полуострво.

Царица Јелена је постала монахиња Јелисавета већ у мају 1356. године. Наследио га је син Урош који ће умрети 1371. године, када се и гаси лоза Немањића.

– Душан је спадао међу оне изузетне личности које су сматрале да само вечност може да им заповеда, а историја суди. Њему је уздизање на царство било мост за бесмртност, за освајање Цариграда. Међутим, Византију није освојио, али бесмртност јесте у памћењу свог народа, оставши у његовој свести као светионик и недостижан идеал, закључује аутор биографије првог српког цара Лука Мичета.

ГРЦИ ПРЕКРЕЧИЛИ ФРЕСКУ СРПСКОГ ЦАРА

На молбу српског сликара Паје Јовановића, који је 1896. године сликао своју познату слику Крунисање цара Душана у Скопљу, писац Бранислав Нушић, који је тада био српски конзул, отишао је у манастир Јована Претече “који је наново подигао и богато обдарио Душан Силни” на Меникејској гори да фотографише ликове цара Душана, царице Јелене и принца Уроша.

У својој књизи “Са Косова на сиње море”, Нушић је 1902. године записао:

“Јашио сам на коњу, јер се друкчије до манастира не може доћи, и у бисагама носио апарат. Не знам што се апарату могло десити, тек он се некако отвори и пропусти светлост на плоче у њему.

Стога ми слика рђаво успе те се почнем опремати да ког другог дана поново одем. Како је у то доба пало отварање српске школе у Серезу (Серу), то се Грци уплаше мојих честих похода у манастир, а учини им се и опасно да се фотографијом сачува споменик који би бар доказао да и Срби имају право на тај манастир и по наредби грчког консула и са благословом сереског грчког митрополита изгребу целу слику и прекрече зид!

Тако је недавно, на част Грцима, уништен један веома скупоцен споменик. Тако би, да је та слика сачувана, данас знали како је Душан заиста изгледао, закључио је Бранислав Нушић.

НЕМАЊИЋИ – УСПОН И ГАШЕЊЕ ЛОЗЕ

Десет владара из династије Немањић владало је Србијом 203/5 година, од доласка Стефана Немање на трон великог жупана 1166/1168. па до 1371. године када је умро српски цар Урош И (1337-1371).

Немањин средњи син Стефан Првовенчани (1196-1228), који га је наследио на трону, је до 1217. године владао као велики жупан а након тога – када је добио круну из Рима од папе Хонорија ИИИ (1216-1227) – и као краљ, краљ свих српских земаља.

Његова три сина, један за другим, ће га наследити на српском престолу: краљеви Стефан Радослав (1227-1234), Стефан Владислав (1234-1243) и Стефан Урош И (1243-1276).

Краља Уроша И је са трона 1276. године збацио његов син Стефан Драгутин (1276-1282) који је 1282. године власт предао млађем брату Стефану Урошу ИИ Милутину (1282-1321).

Краља Милутина је наследио син Стефан Урош ИИИ Дечански (1321-1231) кога ће збацити његов син Стефан Урош ИВ Душан (краљ 1331-1346; цар 1346-1355) кога је пак наследио син Стефан Урош В (1355-1371), са којим нестају Немањићи као владари.

Извор: ekspres.net

Ознаке: владар, Грци, Драгана Миленковић, Душанов законик, европа, Лука Мичета, Немањићи, фреска, цар Душан, царица Јелена