Прочитај ми чланак
(Дане Чанковић)
Скоро да је природно да велике силе – државе условљавају, притискају друге мање државе, да им задају циљ који је у виду „шаргарепе“, а да је долазак до њега заправо испуњавање интереса великих. Тако је било кроз читаву историју. Када сматрају потребним велики и моћни изазивају и ратове како би задовољили своје интересе. С обзиром, да се САД још увијек питају о уласку нових чланица у ЕУ, оне би могле као „пропусницу“ у ЕУ поставити чланство у НАТО. Познато нам је да се НАТО сврстао на супротну страну у односу на српске интересе. Логистички је помогао пад Републике Српске Крајине. Бомбардовао српске положаје у Републици Српској и тако утицао на исход рата. Извршио агресију на Србију, подржао и обезбиједио проглашење и признање такозване државе Косово.
Неки српски политичари су како изгледа спремни да пријеђу преко свега тога и да уђу у НАТО као претходни корак у ЕУ. Међутим, како је то по свему судећи дио пута којег српски народ треба да пријеђе како би се нашао у Европској Унији, могућа су даљна условљавања и притисци на српски народ. Знаци дезинтеграције Србије и српског народа су видљиви дуже вријеме. Проузроковани су притисцима споља као и неадекватним одговором из унутрашњости српског националног бића. У наредном периоду, врло је могуће, етапно ће се отварати преостала „жаришта“ како би се српско питање на Балкану окончало у складу са стратегијом Вашингтона. Ту пре свега спада отварања питања статуса Војводине на међународном нивоу, што би значило отпочињање процеса „Република Војводина“, или постепене конфедерализације Србије. Не смије се искључити могућност да управо тај процес покрене америчка политика у Њемачкој. (Кажу да су Американци давали зелено свјетло за успостављање влада у Западној Њемачкој од краја Другог свјетског рата до уједињења Њемачке, а амерички утицај је несумњив и данас) На тај начин САД би „њемачким рукама“ дестабилизовао Балкан а можда и друге просторе Европе. Њемачкој не би одговарао нестабилан Балкан, али Украјина нас опомиње да Њемачка до извијесне границе често води политику у складу са жељама Вашингтона, а насупрот својим интересима.
Али шта, ако и то није све. Великих ратова је било и на жалост биће. Шта ако се ствара једна страна, што милом – што силом под вођством Америке, која се спрема за одлучни сукоб и која би најозбиљније запријетила Русији. Српски народ, сврставајући се на ту страну, сем што би потпуно изашао из своје историјске матрице, постао би и легитимна мета големе Русије. Неутралност је због тога императив, али она може да се спроводи само док је степен конфронтираности запада и Русије у границама контроле. У супротном, ако дође до поларизација већег степена, на релацији Русија-Запад, Срби, ма гдје живјели, треба да знају гдје им је место.
За Србе и Србије и Српске било би важно да се нађу поново на праведној страни, која би се у том случају несумњиво формирала и која би баштинила истинску слободу, систем вриједности и добру организацију. Да ли је тешко одредити праву страну? Мислим да није. Она страна која има огромна природна богатства, а то је Русија, нема потребе за дестабилизацију свијета, као и да буде агресивна како би се евентуално дограбила туђих природних ресурса.
Легитимно је право малих да се одупру, да направе стратегију одбране својих интереса. Најчешће је, најбоља стратегија малих утискивање својих интереса у интерес велике силе која се налази на другој страни у односу на ону велику силу која условљава и гази интерес малих. Некада то није могуће а државници треба да преузму одговорност за трасирање пута и националног курса којим ће се ићи, односно да одмере степен сарадње или степен отпора великима.
Што се тиче Републике Српске и њеног пута ка ЕУ, Запад највјероватније од ње очекује да буде суицидна. Ако би од Србије до уласка у ЕУ и нешто остало пут уласка у ЕУ Српске би био пут њеног потпуног нестанка.
Да би се одбраниле од такве мапе пута Србија и Српска морају показати међусобну подршку и дјеловати јединствено. Не смију ништа чинити што би угрозило њихов однос према другој страни у коју би могле утиснути своје интересе, прије свега према Русији (попут увођења санкција).
(Видовдан)
