Прочитај ми чланак
(Глас Русије)
С обзиром да ових дана пљуште оцене политичара да ће Србија већ за шест година постати пуноправна чланица Европске уније, то значи да српски сељак може само још неколико година мирно да прави и пијуцка своју ракију на начин како је то одувек чинио, а онда ће изгледа Брисел да га брзо отрезни.
Наиме, са уласком у Европску унију мораће папрено да плаћа држави сваки пут када буде пекао ракију у свом дворишту, јер ће га то малтене коштати као да је отишао у кафану. Дакле, погледајмо шта кажу чињенице.
На примеру Хрватске се најбоље видело шта је снашло тамошње произвођаче ракије, а при томе треба нагласити да се ради искључиво о обичним сељацима који пеку ракију у казанима за себе, што значи да се уопште не ради ни о каквим великим произвођачима за шире тржиште.
Дакле, са уласком у Европску унију сваки хрватски сељак који прави ракију за своје потребе мора по закону да се сада региструје у најближој испостави Царинске управе као мали произвођач алкохолних пића и да плаћа држави акцизе. Регистрација мора бити учињена најкасније осам дана пре почетка печења ракије, а према правилнику који је донесен још много пре уласка у Европску унију, сваки власник ракијског котла мора имати завршен курс за дестилера, а такође му је прописана и обавеза да мора пријавити објекат у коме прави ракију.
А затим, када све то уради, сељак сме да произведе највише 50 литара ракије, а зa све што произведе преко тога – мора да плати чак 3 евра по литру. Акциза се плаћа и за ракијски котао, и то близу 15 евра за котао величине до 100 литара, a за онај преко 100 литара мора да плати држави око 30 евра.
Иначе, у најновијој чланици Европске уније се таква ракија произведена за сопствене потребе не сме продавати, а онај кога инспектори ухвате у кршењу свих ових закона, а то значи – онај ко се не упише у регистар, или онај ко не пријави котао и количину ракије коју годишње производи, биће кажњен са новчаном казном у износу од 700 евра, па све до невероватних 14.000 евра.
Према томе, и српски сељак ће након потпадања под бриселске законе, за сваки произведени литар ракије преко 50 литара, по свему судећи морати да плати више од 300 динара, што значи да ће га његова сопствена ракија коштати као да је купио литар вињака у трговини. А ако не испоштује закон, онда ће морати да плати казну коју вероватно не може да намири чак ни да прода целокупно своје имање.
Када се узме у обзир искуство хрватских сељака, којих се на пример у Славонији регистровало мање од 2 посто, а сви остали илегално пеку своју ракију и ризикују огромне казне, онда је лако за претпоставити да ће и српски сељаци са уласком у Европску унију такође да се крију од инспектора као од Турака који долазе по харач.
Међутим, у турско време се барем сваки покретни Србин који може да бежи на ногама, могао лако сакрити у шуму где га ни један турски паша и субаша нису могли пронаћи, а у данашње време када постоје европски „мониторинг“ и „скрининг“, као и разне друге загонетне речи које завршавају са „инг“, то је постало скоро немогуће.
Дакле, са уласком у Европску унију ни за српског домаћина неће бити дилеме – ако буде хтео да му жена ујутру уз парче сланине наточи чашицу ракије, то ће да га кошта отприлике као да му нашминкана конобарица у фенси кафићу послужи виски и наплати рачун у еврима. А тада вероватно неће више да наздравља ни са речима „Ајде живели“, него прикладнијим „Cheers my friends“.
