Прочитај ми чланак
Мој шашави народе, не залуђуј се, убица Тијане Јурић живеће довољно дуго да изађе из затвора. Укратко – живеће, мада је детету од 15 година то право крвнички одузео.
Онако, дошло му. Попило се мало, крв из касапнице ударила у главу, млад човек, нема се пара, а он би да једе, да пије, да…
Проклета судбина је хтела да дете налети на касапина из Сурчина, финог и питомог, како рече његова мајка. Мајка ко мајка, њен је, такав је какав је.
О АУТОРУ
Милан Јовановић има своју колумну у франкфуртском листу Вести где објављује друштвено-политичке коментаре у вези Србије и српског народа.
У налету (желим да верујем) родитељске искрености, министар полиције Небојша Стефановић, дрхтавим гласом, изјавио је да после оваквог зверства зажали што је Србија укинула смртну казну.
Потписујем.
Његов колега из ресора правде, Никола Селаковић, звани камена фаца, брже-боље истрчи да препегла неопрезног првог полицајца и да саопшти како је наш закон довољно строг и да за вешањем, стрељањем, или смртоносном ињекцијом нема потребе.
Јер, министар Никола више од свега воли и поштује ЕУропу, а ЕУропа каже да свако ко њој хрли не сме да буде варварин и да убија људе у име закона. Доста је министру Николи што га из Брисела јашу због катастрофалног правосуђа и корумпираних лопова у судијским тогама, још му само фали министар Небојша који је (хоћу да верујем) искрено рекао оно што готово сваки грађанин Србије мисли.
Сваком човеку у Србији страх се увукао у кости. Једно дете стотинама километара удаљено од места овог злочина није спавало целе ноћи, јер је на Фејсбуку видело вест о Тијанином мученичком крају. Та девојчица има 12 година и сан је оборио тек кад се мајка вратила с посла, дотад је дрхтала као преплашен врапчић.
Треба ли свако нормалан да са стрепњом испраћа рођено дете од куће, само зато што монструми знају да ће, ма шта урадили – живети? Зар џаба сељаци на кокошињце вешају умлаћене свраке, да одврате грабљивице од својих пилића?
Министре Селаковићу, преча ти ЕУропа од српске деце? Срам те, бре, било…
Недавно је Американац затекао у сопственој кући манијака који му силује малолетног сина. Видео сам манијакову слику после обраде гневног оца: личио је на све осим на људско лице. Експресно је приведен и осуђен, отац није гоњен ни по једној тачки закона.
Е, тако се то ради.
А, у Србији, девојка која се сузавцем одбрани од кретена силоватеља попије пријаву, јер је сузавац, гле чуда од лабуда – забрањен. Ако ти бандит са ножем бане у стан где ти спавају жена и ситна деца, а ти га упуцаш, опет ти не гине робија, јер си прекорачио границе одбране: требало је да га замолиш да одеш до кухиње, нађеш неки нож, а да није из есцајга, па да се онда витешки сукобите.
Уколико у међувремену бандит не почне да коље редом по кући. У том случају, чист си пред законом, ко те пита што више немаш фамилију.
Све ће то г. министар Селаковић позлатити…
Сви ми добро знамо да од враћања смртне казне у Србији нема ништа. Откад је онај кркељави Губерина за нечији рачун излобирао да више не важи старозаветни закон „ко убије човека, да и он буде убијен“, све је постало борба са ветрењачама, а вешала, метак и ињекција остали су привилегија само највећих нација, које никоме не морају да се правдају.
Министар Стефановић (желим да верујем) у налету искрености која брише и функције и разлике, рекао је оно што сви ми, или готово сви, мислимо, мада знамо да од тога нема ништа.
И то је било довољно да се г. министар (не)правде усере у гаће и пожури да објасни како се г. колега, ето, мало занео, да се шалио у незгодном тренутку и да просвећени народи не читају Свето писмо, нити секу главе.
Тијана Јурић (15, и словима петнаест година), уморена је на начин који ће, због своје свирепости, остати ван очију јавности и биће похрањен негде у полицијским архивама.
Убица ће живети.
И то је то.
(vesti-online, фото: Телеграф.рс)
