Прочитај ми чланакКао што су велике и умне главе казале,данас у овом нејуначком времену опште окупације потпуно је незамисливо да неко погине у двобоју,у борби за руку вољене жене.
Згражавање ,,обичног,, света јавља се и када неко да свој живот за идеју или веру, посебно ако се то догоди стотинама или хиљадама километара од свог огњишта. Читајући недавно списак страних и палих Добровољаца Отаџбинских ратова, у мору Руса, Грка, понеког Румуна појави се и име овог Бугарина из херојске породице Василев.
Евгениј је приступио Војсци Републике Српске током 1993. године, распоређен је у јуначку 4ту Озренску бригаду која бранила Возућу и јужне падине Озрена. Ова бригада уз помоћ осталих Озренских јединица водила је од 1992 тешке борбе против чак два муслиманска корпуса 2.из Тузле и 3.из Зенице. Свакодневне тешке борбе и чување Немањићких манастира прославили су ову бригаду. Посебно тешка година је била 1995,у лето услед жестоких офанзива,Армије БиХ, НАТО све линије ВРС биле су на удару.
Помоћ у муницији,опреми и попуни јединица на Озрену изостала је. Приликом једног НАТО удара Евгениј бива рањен, међутим одбија наређење свог команданта да напусти линију и оде на лечење. Тако рањен дочекао је и зору 10.септембра 1995. Тога јутра у 5.часова два муслиманска корпуса кренуше у по ко зна коју офанзиву на Возућу и Озрен. Два корпуса на две лаке пешадијске бригаде,однос снага 16:1, на Возућу јуришају Муџахедини из Арабије, Туниса, Судана, Марока, Ирана… и баш они код Лозне заробљавају Евгенија. Код Завидовића,после страховитог мучења,су му одсекли главу.
1996.г Евгениј је одликован медаљом за храброст, годину дана касније његово тело пребачено је у Софију уз највеће државне почасти, испраћају посмртних остатака присуствовао је почасни вод ВРС. Тело овог витеза дошао је да прими његов рођени брат, Александар Василев, кога је угостила Председница РС Биљана Плавшић. Александар Василев је пошао стазама свога брата две године касније,1999. борио се као Добровољац на Косову и Метохији где је три пута рањаван…
Слава Бугарском витезу!
