Прочитај ми чланакУ овом свету који воли себе и своје, и који нипошто не жели да се одрекне себе, мучеништво је највиши акт одрицања од света, мучеништво је највиша духовност“, рекао је протојереј Александар Шаргунов. Мучеништво је непризнавање овоземаљских, приземних људских потреба, већ стремљење ка непролазним, вечним, али крвљу запечаћеним вредностима.
У овом свету који воли себе и своје, и који нипошто не жели да се одрекне себе, мучеништво је највиши акт одрицања од света, мучеништво је највиша духовност“, рекао је протојереј Александар Шаргунов. Мучеништво је непризнавање овоземаљских, приземних људских потреба, већ стремљење ка непролазним, вечним, али крвљу запечаћеним вредностима.
Кроз мучеништво се стиче смирење и уздање, више не у себе, већ само у Бога. Једино када све своје наде положимо на Христа, Његов Крст и Његово Васкрсење, једино тада ће и наша Крсна Жртва, наше мучеништво постати наш понос, наша победа и венац славе.
Таквим венцем победе, мучеништвом и вечном славом окићен је и крстић који је обема рукама привијао на груди војник Евгеније Родионов пркосећи чеченском кољачу. Када је са тројицом другова пао у заробљеништво, могао је да бира између: живота и смрти, крста и полумесеца, слободе и ропства, мучеништва и кукавичлука, победе и пораза. Чечени су посебно наваљивали на Евгенија приметивши на њему православни крстић, наговарали су га да га скине, прими њихову веру, постане њихов брат и сви кошмари, сва мучења би престала.
С непуних деветнаест година поред њега нема ни маме, нема официра, нема никога. Он зна шта значи постати „брат“ чеченског сепаратисте, зна шта значи одрећи се крста, и доноси одлуку. У тренуцима када мисли да је најусамљенији, када осећа оштрицу ножа под грлом и чује зверске покличе кољача који се спрема да му одруби главу, Евгеније добија најпоузданијег Савезника – Христа. У Христу проналази снагу да истраје у трпљењу страшних мучења, кроз Христа добија утеху и спознају да је Крсна смрт једини прави избор, на Христа полаже наду да његова жртва није узалудна.
Одлуку да крстић, који је добио на поклон као дечак и који никада није скидао, упрља једино својом крвљу, да светињу коју крстић симболизује брани својим животом, овај руски војник доноси храбро и са вером у Бога. Своју Крсну смрт он је сјединио са Христовим крсним страдањем, Господа разапињу на Крсту, Евгенију одсецају главу након страшних мучења. Ето одговора на безброј питања која је себи и другима постављала његова мајка, Љубов Васиљевна: шта је њеном сину давало снаге да издржи надљудска искушења, шта га је јачало, шта му је помогло да сачува чврстину и храброст у последњим тренуцима живота?
По њеном сведочењу Евгеније се пре одласка у војску по сопственој вољи исповедио и причестио. И као дечак волео је да одлази у цркву, увек је сам доносио кући богојављењску водицу. Његов избор-смрт за Христа, испољава самим тим дубоку личну веру у Васкрслог из мртвих. И ономе ко се тако, по цену живота и смрти држи за Његову светињу – Крст, Бог открива снагу која је у њему скривена, снагу Христове љубави према људском роду.
Крстић који је Евгеније својим животом бранио, тај симбол победе хришћанства над силама зла, пронашла је његова мајка после шестомесечног трагања поред синовљевог обезглављеног тела. Због одлучног одбијања да скине крстић, овај војник подвргнут је мучном погубљењу 23. маја
1996.године у Бамуту, на свој рођендан, на дан православног празника, Вазнесења Господњег. Ово је већ двадесети Спасовдан од мученичке смрти Евгенија Родионова, представника оне генерације руске омладине коју многи сматрају изгубљеном. Изгубљеном у времену и простору, незрелом и неспособном да учини било какав подвиг. Многи би данашњу омладину, и руску и српску, упоредили са мртвим морем, без покрета, емоција и националне свести, без морала и верске утемељености. Генерације с краја двадесетог века, незреле, асоцијалне и немотивисане, рак рана су данашњег савременог друштва.
Међутим, иако су све наведене особине својствене данашњој омладини, поставља се питање да ли су баш све лађе потонуле,појави ли се макар који таласић да узбурка то мртво море и најави долазак буре која ће да ускомеша запарложену и успавану пучину националне свести? Срећом, бројни су примери освешћених и храбрих младића нашег времена који нису плутали по устајалој површини мртвог мора, већ су се попут цунамија уздигли до небеса, засијали подвигом мученика и осветлили пут милионима, остављајући за собом златан траг као путоказ.
Такав траг оставио је, између осталих и вршњак Евгенија Родионова, деветнаестогодишњи војник Стојадин Мирковић који је изгубио свој живот не желећи да напусти оклопни транспортер приликом опсаде касарне у Бјеловару. Тада је херојски погинуо заједно са својим командантом мајором Миланом Тепићем. Војничку заклетву дословце је испоштовао курир Споменко Гостић који је са само 14 година три пута рањаван на фронту Републике Српске, и на крају је подлегао повредама бранећи своје село.
Сличну постојаност и одлучност показао је војник Милош Ћирковић који је бранио свој кућни праг у косовском селу Бело Поље до последњег даха, не желећи да се повуче на безбедну територију и своје огњиште уступи некрсту.
Свесну жртву на олтар отаџбине принели су сви наведени мученици. Неокаљаног образа, уздигнуте главе кренули су у своју последњу битку, последњи јуриш. Али, њихово последње: „Урааа!“ одзвања и данас гласније и поносније него онда када им се од срца отело. И још је безброј примера непоколебљивих и неустрашивих мученика чија херојска смрт доказује да је Православље у Русији и Србији још увек живо, да су ове, крвљу натопљене земље, још увек способне да уз помоћ Божију изнедре горостасе који су пострадали не штедећи своје младе животе.
Док год траје сећање на њихове подвиге, док год их помињемо, ни Евгеније, ни Стојадин, Милош и Споменко, нису погинули, нису погубљени. Они ће живети у народном сећању, а њихова имена су занавек исписана у Књизи вечности.
Када спасовданска звона објаве Вазнесење Христово, нека се у душама православних умноже молитве новомученицима које ће се вазнети до Престола Божијег за спасење свих нас, целе Васељене.
Новомученици руски и српски, молите Бога за нас!
ДРУЖИНА СВ. КРАЉА МИЛУТИНА – НИШ
