Прочитај ми чланак
Каиро
Путин је направио потез који се рационално могао предвидети, али у који наши западни противници на емотивном плану нису веровали. Он је „благословио трон“ египатског маршала ал-Сисија који ће учествовати и победити на председничким изборима у Египту.
Важно је да је Путин то јавно учинио у Москви приликом сусрета са лидером египатске армије. Сви који су упућени у ту тему знају да је то што се десило резултат дуготрајног, компликованог и напорног рада обе стране.
Ситуација је за Америку не само болна, него је и понижавајућа: Путин пере чизме на извору америчког „арапског пролећа“ и убрзо ће тај извор затворити.
Тешко је преценити значај тог чина. На земаљској кугли тако могу да се понашају само силе у успону, Француска (у односу на своје афричке колоније), Немачка (у односу на своје европске колоније), Кина и САД/Велика Британија (до недавно – скоро свуда). Деловање Путина – апликација је за статус суперсиле, уз то, јака апликација. Управо због тога тако и завија Стејт департмент, тако запањено ћути Кремљ и само удаљени ехо доноси до ушију Американаца бесмртне речи „who are you to fucking lecture me“?
Рубикон је пређен. Више нема Русије која принципијелно није чинила такве ствари, није постављала председнике и није се отворено мешала у политички живот других земаља. То је – први, сигнал да је способна да делује не осврћући се на правила, ако за то постоји могућност и потреба.
Кијев
Настаје логично питање: а зашто нема таквог Sturm und Drang у Кијеву? „Зато што је све пропало – Путин је све помешао – сви ћемо умрети!!!“ рећи ће сведоци „Цркве Велико Дупе“, а они су „дупехоличари“. Сетимо се да су исто такве мантре певали у периоду сиријске кризе, уздахнимо тужно и укључимо главу. Лако је приметити да:
1. Јанукович није ал-Сиси, рачунајући и то што он иза леђа нема моћну, одану и добру патриотску структуру какву има египатски маршал.
2. Украјини предстоји подела. Ако се не деси чудо. Боље је делити без крви и врелих граница, односно, дипломатским методама. За оштро, крваво и тешко погоршање ситуације заинтересоване су само САД. А. Меркел је, чак и америчке сателите у ЕУ толико заплашила да више воле да мирно седе. После сеансе психолошког притиска којем је био изложен председник Румуније, Басеску у Берлину , он се, чак, јавно одрекао планова о анексији Молдавије (за сваки случај), а о покушајима обнављања „Велике Румуније“ на рачун украјинских територија више нема ни говора.
Американци су изгубили свог „европског Сакашвилија“ који је спрема да уведе трупе у Украјину и који поседује макар и имагинарне алузије на основаност таквог чина. После Комуникације са А. Меркел бивши маоиста -терориста (не шалим се, лидер ЕУ Ж. М. Барозо почео је своју политичку делатност у маоистичкој илегали Португалије) почео је да понавља као папагај: „нема новца, нем чланства Украјине у ЕУ, и новца неће бити, и уопште, оставите ме на миру!“. Очигледно је да Немачка енергично ставља клипове у точкове америчких планова.
У таквим условима одрасли људи европске политике могу мирно да размотре како и у ком формату да деле костур „пројекта Украјина“. Тиме су се, заправо, и бавили Штајнмајер и Лавров у Москви.
По питању Украјине предстоји исцрпљујући, опасан и компликован рад на подели. Очигледно је да би у тиму Јануковича многи хтели да се тај процес одвија онако како то они желе (максимум овлашћења, очување Југо-Истока као унитарне државе и т. д.), али Русији је потребно да се процес одвија како је њој потребно (федерализација, минимум овлашћења за „клан Јануковича“ уваљен у блато и издају и т. д.) Нажалост, најповољнија варијанта за Москву – најтежа, дуга и веома незахвална у светлу ПР – била би да уђе на тенку право на Крешчатик-али, ништа не може да се уради.
Зато предстоји политички вишестрани процес. То не значи да у случају неопходне потребе неће бити примењена варијанта силе. Једноставно, сила је – последња и прилично непожељна опција.
Јоханесбург
Слабљење рубље многи су тумачили као да „економија иде до ђавола“ или као да су „системски либерали у ЦБ разбили дно брода и сви ћемо потонути“. Све те интерпретације проистичу из ограничених видика. Сада падају све валуте такозваних emerging земаља. Негде се то подудара са политичком или економском кризом (Аргентина, Турска), а негде не подудара.
Американци су принуђени да померају интервенције за подршку својих тржишта дуга (зашто да померају и зашто сада – то је посебна тема), што резултира престанком новчаних токова „папирића“ у правцу Запад-земље у развоју (закључно са Русијом), „врућ новац“, (у сваком случају „кредитни“ узет уз залог тих истих „трезора“) који је постојао у финансијским инструментима од Тајвана до Парамариба, враћа се назад у своју земљу, при чему истовремени излазак ствара ситуацију у којој се активе (те исте рубље или пезоси) елиминишу по знатно сниженим ценама.
Озбиљне снаге (не џокеји врелог новца, већ кормилари великих „real money accounts“) никуд не журе. У време највеће панике у Јоханесбургу је изронио на површину већ познати господин Мобиус који је у две реченице објаснио новинару из „Блумберга“ да се „у суштини“ ништа није променило и сви који се нервирају треба хитно да попију „узбокоин“. По Мобиусу – потенцијал раста је на свом месту, низак ниво државног дуга такође никуда није нестао, а новац за тржишта у развоју вратиће се у догледној будућности.
Исто такав став подржава један од „новчаника“ норвешке елите, легендарни Kristoffertensrud који је дефинисао афористичан савет: „Вол Стрит-игнорише стопе за тржишта у развоју“.
Економија Русије има структурне проблеме, али треба разумети да је сада читава светска економија једна велика болница.
Говорећи веома грубо, Русија има упалу плућа, Кина – грип са озбиљним компликацијама, Европа и САД – рак у терминалном стадијуму, али оне још трче напуњене стимулаторима. Зато све што се сада дешава има скривену логику у стилу „умри ти данас, а ја ћу сутра“, а нагли покрети моћи ће да се учине тек онда када се наднапори потрошени на њих надокнаде озбиљним губитком који је нанет противнику.
Време (редак случај!) ради за нас. Због тога Американци тако журе у Украјини, и то не само ту.
Крај ЕУ
У мају ове године ЕУ ће прећи на други облик постојања, будући да ће САД изгубити знатан део свог утицаја на ту структуру. Следе избори за Европски парламент и постоје индиције да ће се у Немачкој појачати полуге утицаја на структуре ЕУ (на пример, на Европску комисију која је до недавно била филијала Стејт департмента), а Русија ће коначно добити полуге политичког, а не само економског утицаја на ЕУ.
Године рада (логистичког, материјалног, организационог) са евро – скептицима, од Ле Пена до Габора Вона, даће своје конкретне плодове. Према анкетама евро – скептици ће имати око 30% новог Европског парламента, од којих 15%-20% мандата директних савезника РФ, односно снага које у овој или оној форми сарађују са Москвом и добијали су подршку Москве.
Заједно са пронемачким политичким снагама то ће бити довољно да може да се кормилари Европским парламентом и Европском комисијом преко немачко – руског консензуса. Очигледно да је за Американце то веома лоше и они ће на све начине покушавати да расклимају ситуацију на континенту циљајући на очување статус-кво или (најмање) по принципу „не дај се никоме“ и да учине тако да добијање контроле над континенталном Европом постане за Берлин и Москву пирова победа и огроман економски проблем.
И ту ће све кренути: грађански рат у Украјини, најенергичнији сепаратизам у европским земљама са покушајима да добије акутни облик, компромитовање европских политичара, фалсификовање резултата избора за Европски парламент у земљама – вазалима САД, тероризам и т. д.
У том контексту одвија се најважнији процес: „стара“ европска елита, односно мање, више њен одговарни део: старе „куће“, људи који су повезани са реалном економијом, људи који су прилично уморни од англосаксонског ругања европском идентитету и економији, управо та сенка „старе Европе“ мора да се одреди према ономе шта жели од Русије: равноправну сарадњу или, ипак, „европеизацију“ РФ у име „уливања у Европу“.
Управо на ту дилему указао је недавно Лавров, рекавши да је „дошао тренутак истине“. Дошле је време да се изабере, воз историје одлази.
Чак и најистрајнијим „европеизаторима“ у немачкој елити (нпр. Александру Рару), јасно је да Москва пристаје на равноправну сарадњу са „старом Европом“, али неће да се „европеизује“ и да „сагиње главу“, као и да према себи захтева поштовање као према самосталној цивилизацији и да у потпуности одбија све бесмислице са поучавањем „демократији“ и „људским правима“.
Налазимо се на раскрсници историје: ако „стара Европа“ има довољно памети и смирености за правилну одлуку, онда нас чека дуг, занимљив и тежак посао шивења континента и уклањања англосаксонског утицаја.
Ако буде недостајало памети и превагне гордост… онда нас чека изградња (не физичка) великог Берлинског Зида 2.0, који ће пролазити територијом садашње Украјине и много других ствари које ће сигурно обрадовати љубитеље војних сукоба и „великих ратова у којима је све јасно“.
Мало је остало да се чека. Воз историје одлази, оне који испраћају – молимо да напусте вагоне.
(Факти)
