Прочитај ми чланак

Европа није хтела Југославију!

0

Све контроверзе поводом стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Нишка декларација наишла на лош пријем код сила

НА КРАЈУ године која је пред нама навршиће се тачно сто лета од формирања државе која је седам деценија функционисала, с малим прекидом у току Другог светског рата, најпре као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а потом као Југославија. Њен настанак, у зависности од политичких, идеолошких, националистичких, монархистичких и иних околности, био је разнолико тумачен и објашњаван. Поготово након распада земље и разноразних националистичких еуфоричних дотеривања политичке прошлости. Провејавају разне опције и објашњења, али једна од оних настала у главама челника Коминтерне и Комунистичке партије Југославије, да је то, заправо, била окупација Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од српске војске, а да су Срби били хегемонисти који су уживали привилегије на експлоатацији осталих народа, и данас живи. Нажалост, и у Србији, данас, ослобођеној од идеолошких натрука, али у окружењу једног уништеног система вредности, док се тапка у месту у стварању новог, нису са историографском строгошћу дефинисане околности стварања поменуте државе. 

Можда би због тога, на овом месту, било потребно да се хронолошки поређа део догађања око настанка тројног краљевства, без претензија да се држи час историје, без подсећања на стварање Илирског покрета и рађање југословенске идеје. Нека подаци говоре сами за себе: шта је то Србија уложила и шта је све изгубила због Југославије…

Никола Пашић, непосредно после напада Аустроугарске на Србију, већ 20. августа 1914. године, упутио је меморандум свим посланицима (амбасадорима) Србије у коме је образложио ратне циљеве и у оквиру тога нужност стварања једне југословенске државе. У том документу, са којим ће бити упознати и моћници из Антанте, образложено је да би једна таква држава, од 15 милиона становника, постала брзо и економски и војнички спремна да буде један од стубова стабилности у послератној Европи.

Никола Пашић

ТРИ месеца касније, 7. децембра 1914. године, донета је Нишка декларација, у време најкритичнијих тренутака Првог светског рата, коју је усвојила српска Народна скупштина и у којој се истицало да су приоритетни ратни циљеви Србије: ослобођење Хрвата, Словенаца и Срба који живе у Аустроугарској и уједињење са њима. Она није наишла на повољан пријем у Русији, Енглеској и Француској, савезничким земљама Србије. Историчар Драгољуб Живојиновић, чак, тврди да су ове велике силе одбиле да прихвате Декларацију. Свака од ових земаља имала је своје посебне разлоге због којих није хтела да уважи амбициозне замисли српских политичара да се на Балкану створи нова државна творевина – Југославија.

У ЦАРСКОЈ Русији, која је била највернији савезник Србије, нису могли да схвате да се у Београду тако олако прихвата идеја о стварању државе у којој би требало да заједно живе народи које су делиле озбиљне конфесионалне разлике. Један од најутицајнијих руских политичара, Сергеј Димитријевич Сазонов, који је за време рата био министар иностраних послова, енергично се супротстављао стварању ове државе.

СВИ СРБИ У ЈЕДНОЈ ДРЖАВИ
КАКО се просес стварања нове државе ближио епилогу, Никола Пашић је престајао да бива „загрејани Југословен“. За разлику од њега, престолонаследник Александар је развојем ратних операција и успесима српске војске, постајао све загрејанији ујединитељ. Обојица су, у различитим пригодама, истицала два кључна разлога за уједињење. Први је био да се створи моћна и снажнија држава, која би била чврст бедем за германску експанзију на Балканско полуострво. Други аргумент је био да су Срби, само у границама Југославије, могли да буду у једној држави.

Приликом сусрета овог руског државника са српским послаником Мирославом Спалајковићем, 7. априла 1915. године, и када му је детаљно предочен став о уједињењу са Хрватима и Словенцима, остала је забележена прилично љутита примедба Сазанова:

„А што не тражите Москву и Рим!“

Руски министар је изнео неверицу у могућност срећног живота Срба, Хрвата и Словенаца у заједничкој држави, и том приликом нагласио да Русија настоји да после завршетка рата Србија буде једна снажна и територијално увећана држава, која ће имати широк излаз на Јадранско море.

ЕДВАРД Греј, шеф енглеске дипломатије, у неколико наврата истицао је да амбиције Лондона нису стварање Југославије, него проширена Србија која би добила широк излаз на Јадранско море. Да би придобили Бугарску да се прикључи савезницама Антанте, енглески политичари су били спремни да Софији понуде територијалне уступке, односно делове Македоније, који су били спорни после завршетка Првог балканског рата, а које је држала Србија. Како би од Београда добили пристанак за „одређену територијалну трансакцију“, Енглези су били вољни не само да обнове ратом опустошену Србију него да јој дају статус и значај „велике Србије“.

То најбоље показује садржај меморандума који је половином јануара 1915. енглески министар иностраних послова Едвард Греј упутио руској влади и у којем се каже: „Ако српска влада гарантује Бугарској делове Македоније, српске територијалне аспирације, укључујући део јадранске обале, биће задовољене.“

– Овај меморандум на најбољи начин демантује тврдње многих западних, али и домаћих историчара, политичара и публициста, да је појам и израз „велика Србија“ створен и одомаћен у Београду – наводи публициста Небојша Богуновић у необјављеној књизи „Србија од Првог устанка до уједињења“.

Конкретизујући свој предлог о „великој Србији“, Греј је 13. августа 1915. године упутио други меморандум, овога пута председнику српске владе Николи Пашићу, у којем је изнео какви се територијални уступци нуде Србији, уколико се део Македоније уступи Бугарској. То су: „Босна и Херцеговина, Славонија, Срем са Земуном, Бачка и јадранска обала од рта Планке (недалеко од Сплита) на северу до тачке 10 км јужно од Цавтата, као и острва (Велики и Мали Дреник, Чиово, Шолта, Брач, Јакљан, Колочеп и Пељешац).“ Судбина српских крајева у југозападном Банату „биће решена мировним уговором, уколико Румунија не уђе у рат на страни савезника“, истиче се у Грејовом меморандуму.

У ИТАЛИЈИ се такође истицала приврженост јачању Краљевине Србије и уважавали њени захтеви за излазак на море, али је истовремено изражавано неповерење према стварању Југославије. Италијански министар иностраних послова, Сиднеј Сонино, 4. августа 1915. године замолио је руског посланика у Риму, Александра Гирса, да Русија поверљиво саопшти српској влади: да је у једном члану тајног Лондонског уговора предвиђено да Србија добије на Јадранском мору, између осталог, Сплит и Дубровник и да се Италија томе не противи. Што се тиче Ријеке, треба рећи да се истакнути италијански новинар и политичар Салвемино Гаетано, у листу „Унита“, залагао да овај приморски град „добије своју традиционалну аутономију под заштитом Италије и Србије.“

– Неповерење међу водећим политичарима Антанте у односу на стварање Југославије владало је све до половине 1918. године, такорећи до краја Првог светског рата. Обрт у ставовима неких европских државника настао је после нагле промене америчке политике у овом рату, у који је она ушла крајем 1917. године. Председник Сједињених Америчких Држава Вудро Вилсон, наиме, из основа је променио мишљење у вези са судбином Аустроугарске: уместо њеног опстанка и обнове, за шта се залагао 1917. године, на крају рата је заговарао растурање и комадање Хабзбуршке монархије. То је охрабрило најватреније приврженике југословенске идеје, јер је само на рушевинама Аустроугарске могла нићи Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца – пише Небојша Богуновић.

СРПСКИ политичари и дипломате, за све то време, заслепљени идејом о уједињењу, нису обраћали пажњу на двосмерну хрватску и словеначку политику током Великог рата. Њихови посланици у Бечком парламенту залагали су се за стварање „једне југословенске државне творевине“, али у оквиру Аустроугарске монархије, док су представници Хрвата и Словенаца у Југословенском одбору у Лондону, били за стварање Југославије, „чији би стожер била Краљевина Србија“.

Међу ретким српским интелектуалцима који су покушали да, бар делимично, разјасне српско-хрватске односе и политичке прилике међу јужним Словенима у Аустроугарској, био је др Милован Миловановић, професор на Великој школи, и председник Владе Краљевине Србије (1911-1912). У брошури „Срби и Хрвати“ пише:

„Према стању у којему се данас налазе Срби и Хрвати спорно је питање да ли би стварање српско-хрватске народне заједнице, донело користан резултат. Питање је утолико теже и судбоносније за нас Србе, што… ми имамо државу и имамо све потребне услове за самосталан народни живот. Нема сумње да би те погодности, прикључењем Хрвата уз српску народност, постале потпуније, да би гаранције за будућност и српску и хрватску тим самим знатно нарасле, да туђинским утицајем није изазван хрватски сепаратизам, који прети да разори српско-хрватску народну заједницу.“

Упозорења др Милована Миловановића остала су без одјека.

82 коментара “Европа није хтела Југославију!

  1. Perun каже:

    Извештај краљу Александру по повратку из Сплита
    (Из белешке секретара Живојина Мишића, г. Милорада Павловића)

    „Југословенство није народност, већ идеологија. Југословенство не може да послужи као темељ за изградњу једне реалне државне целине, него је то фиктивна идеја за коју ваља припремити терен и нараштаје који су далеко од схватања једне целине“

    „Из свега сто сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио сто смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала. Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч можеш ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило.

    Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политицких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.

    Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго.

    А Италијани?
    Нека им је са срећом.
    Нека се они Хрватима усреће.
    Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити…
    Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толико мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

    Не заборавите Височанство, моје речи.
    Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.”

    1. grebak grebić каже:

      Јадна је земља у којој војници воде политику итд. Живојин Мишић би данас био „грешни губитник Колубарске битке да му није било Путника“. У својој дрскости се повукао из рата јер му Путник није дозволио да се „одмара“, а Путник је то урадио мудро проценивши стратегију Поћорека којом је овај опкољавао Србе. Хвала Богу па је Србија имала Путника. Уз накнадну проверу кретања Поћорека дозволио је Мишићу да „одмори“ армије сем оне према Сувобору и та Армија је спречила Поћорека да опколи Србе и онда је Поћорек потучен. (За незналице и неверне Томе: Проверите за ово званична документа у Музеју на Калемегдану или у књигама Сава Скока. Оставите се комуњарске пропаганде како је само Мишић био мудар (зато што је био сељачко дете).Путник је највећи српски војсковођа и победник над Царевином Аустријом, а школован је на свим еминентним војним школама у Европи. Ова чињеница није одговарала комунистима. Омаловажавајући српке Војводе изабрали су каплара за маршала и под капларом – маршалом однели грдне победе над Хитлером стигавши у Словенију тек пошто су поклали српску интелигенцију у Београду кукавички се увлачећи за Совјетима тј Толбухином
      То је истина о Мишићу, Колубарској битци, Војводи Путнику….

    2. Мајор, I Тимочки батаљон каже:

      Ала си се ти налагао, па још користиш скокове пропагандне памфлете, срамота… Толико мрзиш Мишића зато што се супротставио носоњи и рватима, данас си потврдио да си највећи антисрбин овде, пу! Куго!

    3. grebak grebić каже:

      Hajde balavče ne luduj. Uči kulturu. Nije valjda da si uobrazio da si pametniji i od naših najpoznatijih AKADEMIKA. Budeš li tako uobrazio – pravac SKELA!

    4. Мајор, I Тимочки батаљон каже:

      Битно ми је да сам разумнији од тебе

    5. grebak grebić каже:

      Ниси ти разумнији само од једног, већ ево од нас моментално четворице. Само ти веруј у своје знање нико ти не брани и удружи се са тим будалетинама који пљују и по АКАДЕМИЈИ. Познато је да су Срби паметнии и од Бога пре него се и роде.

    6. Мајор, I Тимочки батаљон каже:

      Ми не пљујемо на академију, ми само критикујемо и аргументима поклапамо умишљену будалу :)

  2. Perun каже:

    Ovaj nosati kreten, megaloman,
    je potpuno ignorisao interese Srbije i Srba
    i nije izabrao ponudu VELIKA SRBIJA.

    A DA JESTE,
    nikada ne bi bilo ni Tita, ni Jugoslavije, ni komunizma.

    1. grebak grebić каже:

      Ех да те је краљ имао уместо оних гатара данас би ми били већи од САД-а!
      Тај краљ заиста није знао да бира саветнике! СРАМОТА.

    2. Simerijanac каже:

      И носоња и брадоња.

  3. издајник над сви издајници каже:

    ma evropa nije tela ni mene. al ja sam teo pare i slucajno se naso na vlast. ko i moj ministar vucic

    1. Sloba srpski herooj каже:

      СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ је СРПСКИ ХЕРОЈ

      Не нападају Србију због Милошевића већ Милошевића због Србије.

      Шта нам је донео 5.октобар ? – Тада је, господо, рушена Србија. Рушен је и у црно завијан српски народ.,
      Дали има живота у Србији после 5.октобра ?Нема живота .
      Ко је добио највише гласова 2000.год. Слободан Милошевић је добио највише гласова. ДОС 18 странака су добили 2,4 милиона гласова а сам Слободан Милошевић је добио 1,9 милиона гласова.
      МекФол: Коштуница није победио на изборима 2000 године.Koštunica tada nije pobedio na izborima već je dobio 49,4 odsto, a Milošević oko 36 odsto. Za pobedu je Koštunici trebalo 50 odsto što nije dobio.

      Вечна слава СЛОБОДАНУ МИЛОШЕВИЋУ.

  4. Πελασγοί каже:

    Све чињенице су доследне, анализа иде како треба, али све је ништавно уколико анализатор није у стању да у редоследу догађаја подвуче улогу еврејског лобија. Наравно, није реч само о београдским, нишким, новосадским, него и о сарајевским, заграбачким, бечким, будимпештанским, наравно и лондонским еврејским круговима. Данас и врапци знају да је масонска организација јудеозавеса или квазибиблијско удружење које промовише јудеозамисли и циљеве, прикупља податке и „ломи“ људе, имају масонску библију, али немају нигде крст, нигде Исуса, чисти јудаизм.

    Управо је масонска творевина та тзв. нишка декларација.

    1. Capt. McCane каже:

      Slične stvari tvrdi je i jedan nemački kaplar!!!

      marš, bre, antisemito!!!

      sramota je da smrdiš ovde

  5. dr Srbivoje каже:

    Braca Rusi pravo u centar. Odmah im je bilo jasno gde to vodi, kao kada bi Rusija pravila sa Poljacima. Znali su Rusi papine namere a evo i dan danas ispastamo resenja iz sugoslavije

Коментари су затворени.