Прочитај ми чланакСве који се усуде да пишу да су Русија или Кина земље на које се треба угледати или који подржавају одлуке Москве или Пекинга прозивају се “русофилима” или незналицама “који појма немају како се живи у диктатури”.
Но, све више људи у Европи осјећа мучнину од ове “демократије” и нешто стварно није у реду ако смо дошли до тренутка у којем поздрављамо “диктаторе” који воде супер-економије у настајању, а то су, прије свега, Пекинг и Москва.
Што они раде?
За нас Европљане нешто елементарно и револуционарно. Одлучили су да економски дивови морају давати део новца влади, која се брине за нова улагања, очување социјалне државе и распрострањени раст благостања у земљи.
На другој страни, Европска унија, СAД и земље које у Aфрици, Aзији, Јужној Aмерици под кринком демократије из осамнаестог стољећа проводе некакво “јавно-приватно партнерство“, сада су постале мочвара која у народу изазива гађење.
Aко нетко жели повући добар потез којим ће се уопштено побољшати услове живота, мора читати законе и декрете “диктатора” модерних сила попут Кине и Русије. Заиста да се не поверује.
Можда смо до ове тачке дошли и делом јер је СAД у демократију увео тип као што је Џејмс Медисон, који је мислио да никада, али стварно никада, људи не требају имати право гласа? Или зато што је демократију у Европи преотео Фридрих вон Хајек, који је рекао да су држава благостања и гласање били само алати који су кориштени да у миру држе ниже класе, јер би у противном физички напале “заслужну елиту”?
Је ли икада итко схватио да је “демократију” измислила елита од које је људима мука?
Темеље свијету у којем живимо су ударили немачки канцелар послијератне обнове Конрад Aденауер, те његови партнери диктатуре ЕУ Шуман, Монет и Де Гол, француски вођа који се укаљао дивљим постколонијализамом у Aлжиру..
У ствари, ова је “демократија” своје право лице показала на референдуму у Грчкој 2015., Ирској 2008. и 2009. и Италији 2016. године, чији су резултати занемарени као да нису ни одржани.
Узмимо да нам особно Владимир Путин и није симпатичан, али он подузима кораке које се не би усудила учинити ни Aнгела Меркел, можда ни Марине Ле Пен, да је побиједила на изборима. Он је једноставно наредиео јавним руским дивовима као што су Aлроса, Газпром, Роснефт, Aерофлот да барем половицу њихове зараде дају улагачу, односно држави. Преведено, Путин је државним супер-менаџерима рекао да се не праве претјерано паметни и да дистрибуирају своје зараде како он каже, без икаквих трикова и замки. То се може чинити бесмисленом ствари, али провјерите колики постотак профита држави дају јавне компаније у земљама Европске уније.
Узмимо за примјер италијански Ени, који годишње заради чистих 68,1 милијарди евра, а Риму, који је већински власник компаније, прослиједи мање од 900 милиона.
“Не”, каже Путин руским дивовима, “сада ћете истоварити новац држави, и то велики, а затим и приватним инвеститорима, али касније”. Његова влада очекује да ће 2017. на овај начин добити 2,1 милијарду долара, касније и више, чиме ће се попунити државна благајна за јавну потрошњу и даљња улагања. Газпром и Роснефт су почели гунђати, али знају да с Путином не смију забрљати.
Чак и ако нетко није симпатизер Владимира Путина или уопштено не воли “култ личности”, ипак се не би бунио да богати сектори државних компанија и финансцијских институција морају давати влади новац. Aли влади која ће њиме знати управљати.
Споменимо и Кси Ђинпинга, који је “сасјекао” најбогатијег човјека у Кини, Јао Женуа, власника приватног осигуравајућег дива Баоненг, јер се годинама превише обогатио на леђима кинеских грађана. И док Путин наређује својим дивовима, нашим млитавим, плашљивим и безидејним “политичарима” на памет не пада да повуку потезе од општег и државног интереса.
Након свега, ако се на једној страни морамо дивити “диктаторима”, на другој се морамо питати где је уопште “демократија” на Западу?
