Изјава словеначког евопосланика Владимира Пребилича да би одлука Србије да не пошаље представнике на самит Западни Балкан–ЕУ могла бити схваћена као „пљуска у лице“ више говори о стању у Европској унији него о Србији. Та врста моралног уцењивања и покровитељског тона постала је стандардни језик Брисела према државама које одбијају да глуме послушност.

Тврдња да „ЕУ није ту да замера, већ да пружа подршку“ звучи лицемерно у контексту дугогодишње политике у којој се Србији непрестано постављају нови услови, док се истовремено жмури на урушавање демократије, медија и институција – све док власт у Београду испуњава задате геополитичке и економске интересе Уније.

Посебно је симптоматично позивање на „српски народ“ као оправдање за наставак исте политике. Управо тај народ данас показује највећи степен скепсе, па и отвореног противљења европским интеграцијама. Не зато што је „анти-ЕУ“, већ зато што из искуства види да Брисел не подржава народ, већ режим.

Одлука Србије да не учествује на самиту не представља никакав дипломатски инцидент, већ сигнал замора од празних састанака, великих речи и малих резултата. Ако је то „шамар“, онда је то шамар политици која је годинама гурала под тепих очигледне проблеме, а сада се чуди што јој се више не аплаудира.

Европска унија није увређена страна. Она је саучесник у одржавању стања које је довело до губитка поверења. А без поверења, ни самити, ни подршка, ни „пружена рука“ више не значе много.

Извор: Србин инфо

Ознаке: власт, Европска унија, ЕУ, народ