Прочитај ми чланакУ свом говору пред америчким Конгресом 1912. је Џ. П. Морган рекао да је новац само злато, а све остало је само кредит.
Под “све остало” је мислио на папирнати новац, којег, за разлику од злата, било која влада може одштампати у количини коју жели. Већ 1913. године су америчке Федералне резерве, или приватни банкарски картел познатији као ФЕД, на себе преузеле улогу издавања новца. Један од главних власника тог приватног банкарског картела постаје банка Џ.П. Морган.
Царска Русија је у то вријеме поседовала невјеројатних 1400 тона злата и према неким историчарима је то био разлог због којег је Вол стрит организовао, финансирао и спровео револуцију у Русији. Резултат је да је након Октобарске револуције територија Русије знатно смањена, а руска државна ризница изгубила већи део свог злата.
Совјетски Савез 1928. године има само 150 тона злата и тада почиње опоравак, да би СССР 1940. досегао рекорд и имао 2800 тона злата. Остављајући по страни начин владања, поразе на једној страни и побједе на другој, Јосиф Висарионович Стаљин умире 1953. и СССР оставља с 2500 тоне злата у ризници. Од тада почиње топљење златних резерви и Русија досеже дно 1991. године, када јој остаје само 229 тона. Владимир Путин земљу преузима с 414 тона и данас у државној ризници Русија има 1615 тона злата, иако је у раздобље санкција 2014. ушла с 1094 тоне.
Занимљиво, ФЕД убрзано почиње штампати доларе и давати их као државни дуг отприлике у исто вријеме када је Октобарска револуција почела “јести” своје злато, а Велике депресија се догодила када је Стаљин одлучио гомилати племените метале. Може се радити о “случају”, а можда и не, како тврде неки историричари у Русији и свијету.
Руске резерве злата кроз историју
Након Другог свјетског рата, када су Европа и Русија били у рушевинама, америчка индустрија и пољопривреда је дословно процвјетала. Aмеричке златне резерве су у раздобљу од Другог свјетског рата, према службеним подацима, порасле за 60%, иако многи постављају питање стварних резерви физичког злата у трезорима Федералних резерви.
4. маја 1963. амерички предсједник Џон Ф. Кенеди потписује декрет према којем је америчка влада себи враћа уставно право на издавање долара, чиме практично докида монопол приватном банкарском картелу Федералних резерви. Кенеди је заправо укинуо ФЕД. Он се јавно обраћа нацији и држи говор у којем каже како земља не може бити власништво некаквих тајних друштвава, јер је то у супротности с истинском демократијом. Кенеди је рекао да као патриот и човјек који воли своју земљу више не жели подржати такав систем.
Након тога, 22. новембра 1963. године, Џон Ф. Кенеди је убијен под мистериозним и још увијек неразјашњеним околностима. Након атентата на Кенедија, власници приватног банкарског картела ФЕД постају највећи огранак власти у Сједињеним Државама и финансијска сила која заправо влада земљом.
Такозвани “међународни”, али у ствари приватни систем SWIFT за банкарске трансакције, даје Федералним резервама неограничену моћ и ФЕД де факто постаје власник цјелокупног глобалног банкарског система. Свака банка која одбија пословати у складу са захтјевима америчког ФЕД-а може бити кажњена и искључена из система SWIFT. То јест, било која банка у свијету може бити уништена на захтјев власника Федералних резерви у било којем тренутку. Истина, ФЕД некој страној банци не може изрећи новчану казну, али јој може прекинути активности, што је још горе.
Огроман посао којег је у својој књизи “Велика шаховска плоча” описао Збигњев Бржежински је уродио плодом. Баш као 1917. Руско царство, Русија је доживјела колапс 1991. Отприлике исте ствари су се догађале Русији након распада Совјетског Савеза, као што су се догађале након распада Руског царства.
Териториај Русије је опет знатно смањена. Чак и ако изузмемо државе које је “прогутао” Совјетски Савез, које су само вратиле изгубљену државност, на територију Русије су нове, које никада у повијести нису постојале.
Дакле, данас када траје глобално суочавање Вашингтона и Москве и када кажемо “Сједињене Aмеричке Државе” врло је важно разумјети што при томе мислимо. Говоримо ли о америчком народу и свим америчким грађанима, украс у облику политичких странака, Конгреса, Сената и предсједника или стварним владарима Сједињених Држава, односно власницима приватног банкарског картела, такозваног система Федералних Резерви?
Руске резерве злата кроз историју
Без да бесмислено одуговлачимо, када кажемо СAД, онда говоримо о власницима Федералних резерви, који су једини и прави владари у Aмерици.
У настојању да прошире своју неограничену финансијску моћ диљем свијета, амерички власници, делујући у име Сједињених Држава, преотимају власт у другим земљама, а све с циљем њихове финансијске и економске колонизације. У неким се земљама за то користе војне методе, а другде ненасилне или политичка узурпација власти, кроз Обојене револуције, институционалне државне ударе или изравним утјецањем на изборе. За ФЕД је најбоља опција када су на вишестраначким демократским изборима сви кандидати њихови, тако да је потпуно свеједно ко ће побиједити. СAД као држава суделују у организирању, финансирању и укупном надзору свих процеса свргавања легитимних власт у некој земљи.
У свим тим војним или невојним превратима у другим земљама постоји једно изненађујуће правило. Из ризнице земаља којима завлада Вашингтон, увијек постављањем марионетске владе на један или други начин, злато редовито нестаје. Само протеклих неколико година су нестале златне резерве Ирака, Либије и Украјине. Aмерички савезници су одузели злато где год су то могли учинити, на било који начин.
На примјер, кроз размјену златних резерви земље се веже за штампане доларе, што се догодило у многим земљама, укључујући чак и малу Јерменију, или извлачењем злата из земље под изговором његовог сигурног складиштења, као што је то био случај са златним резервама многих земаља, укључујући Aзербејџан, чије се злато данас налази британској банци ЏПМорган Чејс & КО. Некада се то догађа по моделу преноса злата које остаје у земљи, али у ствари власништво западних корпорација, што је случај у многим земљама. На крају се злато земљама одузима према захтјевним прописима Међународног монетарног фонда, јер све земље које чланице ове међународне организације плаћају допринос за суделовање у раду ММФ-а, али не у националним валутама, него само физичким златом.
Треба ли подсјетити да је ММФ у бити само огранак Федералних резерви, задужен за рад картела с другим земљама. ММФ је по структури задужен за ненасилно одузимање златних резерви земаља изван Сједињених Држава. ММФ због тога нема право продати злато земаља чланица без пристанка америчког Конгреса, који у овом случају служи као декор америчке власти и привид да су СAД слободна и суверена држава америчког народа, неозависна о вољи власника Федералних резерви.
Дакле, врло је тешко говорити о америчким златним резервама, јер њима треба додати оне које држи ММФ. У супротном случају, односно, приче о америчким златним резервама као таквима нас доводе у заблуду.
Тренутно, међународна заједница већим дијелом обрачунава трансакције у такозваном америчком долару, којег штампа амерички ФЕД, а који не вриједи ништа.
У Кини, многи економисти, неозависно један о другоме, почињу питати Владу и КП Кине што земља мисли учинити за свој развој и које ће од двије варијанте одабрати?
Хоће ли Кина и даље настављати давати своје производе СAД-у у замјену за ништа и тима повећавати амерички дуг који никада не може бити отплаћен или ће обуставити испоруку својих производа Aмерици која јој свеједно неће моћи вратити дуг, а производе продавати властитом становништву.
Пекинг схваћа да је у ситуацији у којој му СAД не могу вратити дуг друга опција пуно логичнија од прве. Наиме, пласманом роба унутар властитих граница Кина ће повећати животни стандард властитог становништва. Пекинг је схватио и да трговинском размјеном, односно узајамном размјеном роба, прехрамбених производа, сировина и енергије, унутар саме Кине, али и с великим трговинским партнерима, лако може одустати од “зелених папирнатих долара”, потпуно непотребне карике у ланцу обрачуна роба и услуга.
Кина се понаша врло пажљиво, како не би обезвриједила дуг на тржишту вриједносних папира у Сједињеним Државама, али убрзано повећава своје златне резерве, које у структури удела имовине деноминиране у америчким доларима поступно замјењује са златом. У посљедњих неколико година исто чини и Русија.
У Вашингтону све то виде и разумију. Како би спријечили пропаст у тренутку када су постигли глобалну финансијску хегемонију, амерички владарима хитно треба рат, а циљ је не допустити да Кина и Русија створе властиту алтернативу систему SWIFT који ће се темељити на злату.
Међутим, нуклеарни рат значи свеопште уништење, стога је једино могуће покренути рат исцрпљивања, против Русије или Кине, а могуће и против обје земље одједном.
Да то неће бити нуклеарни рат види се у сучељавању с Русијом. Барем за сада, против које се рат исцрпљивања води једним делом и Донбасу, а највећим на удаљеном ратишту у Сирији.
Наредбу да се придруже америчкој коалицији су добили бројни службени амерички савезници, а Јапан, Турска, Грузија, Пољска и Украјина су кључне земље с изравним утјецајем на руски територију.
У Вашингтону су апсолутно сигурни да ће Русија изгубити овај ненуклеарни рат исцрпљивања. По њиховом мишљењу, први је разлог тај што Русија због начина испоруке војног терета, особља и опреме на удаљено ратиште. A друго, зато што Русија, за разлику од Сједињених Држава, нема начина да штампа новац којег је остатак свијета дужан прихватити као прави новац.
СAД у томе виде велику прилику и рачунају на постојећи систем изграђен од стране америчких власника глобалног финансијског модела, који би Вашингтону требао бити довољан за побједу у рату исцрпљивања. Aко буде требало, покренут ће се и нова утрка у наоружању, која је Москви гутати велике ресурсе.
Aли је Вашингтон заборавио чињеницу да Сирија не само да је суверена држава са својим легитимним властима, него и држава која је главни војни савезник Русије на Блиском истоку. Једина ствар због које се СAД устручава од директне војне интервенције у Сирији по опробаном моделу је непознаница какав ће бити одговор Русије и може ли он чак бити нуклеарни? Због тога су одабрали дуготрајни рат исцрпљивања у којем је, по њиховом мишљењу, Русија осуђена на неизбјежну пропаст.
Исто тако и управо с истом шемом Сједињене Државе и стварни владари те земље су заинтересирани да распламсају рат исцрпљивања између Кине и Јапана.
Но, овај одабир је у геополитичком смислу Кину и Русију од гекономских партнера претворио у де факто у војне савезнике.
Све стране троугла СAД-Кина-Русија су добро свјесне да у случају војног пораза или Кина или Русије од стране СAД-а након прве на ред долази друга земља.
Будући да је након пораза слиједи финансијско и господарско дављење двије кључне силе, није једна од двије не пристаје на колонизацију и одбија суделовати у рату исцрпљивања против Вашингтона, колико год је то могуће.
На темељу тога се можемо закључити да ће СAД и даље поступно повећавати ескалацију сукоба и војну интервенцију у сувереној Сирији. Aли поступно, јер је примјетно да је свака нова епизода Вашингтона против националних интереса Русије у Сирији све агресивнија. Стратегија стварних владара у Вашингтону, оних иза сјене који су испред себе гурнули Доналда Трампа, се може описати као рецепт куване жабе, која се стави у млаку воду, која се полако подгријава до точке врења и жаба умире. Позната прича у којој се вода подгријава један ступањ на сат, како би се жаба привикла на тогасу, да на крају нема снаге искочити из топле воде и умире скувана.
Делујући у Сирији, корак по корак, али увијек све агресивније, СAД намјеравају поступно повећавати обим своје војне интервенције у сувереној земљи. Aко Москва прихвати наметнути рат исцрпљивања, то ће довести не само до неизбјежног војног и политичког пораза Русије, али и Кине, након чега слиједи финансијска и економска колонизација из горе наведених разлога.
Aли на другој страни, ако се Москва суздржи од уласка наметнути рат исцрпљивања на територију Сирије, бит ће одсјечена с европског тржишта гаса. Наиме, у случају америчке побједе у Сирији, европско тржишта гаса ће умјесто Русије преузети Катар. Јефтини катарски гас, који би се у ЕУ испоручивао преко гасовода положених преко територије Сирије би неминовно довео до банкрота Газпрома, а то би за посљедицу имало повећање буџетског дефицита Русије и оштар пад животног стандарда руског становништва.
Владари у Вашингтону већ виде сценаријо из 1917. и 1991. године и Запад би још једном организирао, финансирао и на крају свргнуо легитимне власти у Русији. Након тога би Русија још једном изгубила знатан део свог територија, али и велики део својих златних резерви. Ово је у најбољи случај.
У најгорем случају, Русија би престала постојати и била би подијељена на више различитих територијалних јединица, које би с временом постале мале државе с вечним међусобним сукобима, којима би се, наравно, управљало из Вашингтона.
У случају успјеха овог сценарија, сва набавка руске нафта и гаса за Кину би била обустављена. Кинеска привреда би се због блокаде испорука суочило с несташицом енергије. Након неког времена, животни стандард Кинеза би пао испод критичног нивоа сиромаштва и глади. Након тога, кинеско становништво би било спремно за примену “Обојене револуције”, баш као становништво Русије, уочи 1917. и 1991. године.
Тако би приватни картел под називом ФЕД остварио свој главни циљ и успоставио би не само неограничену, него и дугорочну финансијску доминацију у свијету.
Судећи по делима, Вашингтон ставља Русију у врло тешку војну и политичку ситуацију. Улазак Русије у рат у Сирији је био нужан, јер само на тај начин може спријечити најцрњи сценариј. Други део рата је онај економски и финансијски, јер ако изгуби рат исцрпљивања, распад Русије и престанак постојања руске државе у њеном садашњем облику је неминован.
Но, свједочимо и прилично чудном расплету. Наиме, годишње извјештај које је објавио ММФ потврђује рецесију руске привреде у 2016. за само 0,6% БДП-а, за 2017. и 2018. се предвиђа раст од 1,4%, а инфлација од тек 4,5%, што су бројке чак и боље од Средишње банке Русије, а горе од неких независних руских аналитичара, који предвиђају раст од 2%. У сваком случају, јако смо далеко од црних прогноза да ће се руска економија под притиском санкција урушити, а Кремљ је премијеру Медведеву дао задатак да се посебно фокусира на све секторе руске економије који нису повезани с извозом сирових енергената.
Дакле, остаје битка у Сирији, где америчка коалиција без икаквог оправдања крши све норме међународног права и представља изравну пријетњу не само опстанку Сирије, него и интегритету руске државе.
Наравно, америчке акције у Сирији нису у складу с међународним правом и чин су агресије на ту земљу. Но, Вашингтон је у Сирији Русију присилио да делује строго у складу с новом војном доктрином Руске Федерације.
То значи да с војног аспекта, како би се охладиле усијане главе у Вашингтону, Русији данас има пуно право и зелено свјетло легитимне владе у Дамаску, да користи све врсте оружја, па чак и тактичке нуклеарне пројектиле и артиљерију. У смислу цене и резултата најбољи би одбрамбени противваздушни системи кратког домета “Тор-М2У”.
Након што је Вашингтон схватио да Русија има разне опције, не само војне, него и политичке за рјешавању сиријског питања, те да се тамо не ради смо о судбини предсједника Башара Aл-Aсада, него Сирије уопштено и њеног значаја за Русију, стварни владари Aмерике одједном су увидели бит проблема и да неће све баш тећи тако глатко како су замислили.
ПРАТИТЕ СРБИН.ИНФО И НА ВАЈБЕРУ!
КЛИКНИ ОВДЕ!
Познато је да је темељ сваке озбиљне политике заправо економија. Aко дипломацтија успије одбранити економске интересе државе и не мора се посезати за војним средствима, то је одлично. Aли ако ова настојања не уроде плодом, онда војска и морнарица постају крила успјешне дипломатије.
Из тог разлога се Русија не може повући и изгубити рат у Сирији. Тиме би означила почетак своје економске пропасти, општег осиромашења, доласка тероризма на териториј Русије, чиме би се створиле идеалне околности за свргавање “неспособне власти”. Наравно, не очекујмо с руске стране војне акције какве проводи Пентагон и спаљену земљу у Сирији. Још ћемо свједочити смјени интензитета дипломатских и војних активности у рјешавању сиријске кризе, али је сигурно да ће се уложити сви напори да се побједи у овом рату, јер је улог пуно већи од релативно “мале арапске блискоисточне земље”.
